Прочитај ми чланак

СТОЈАДИНОВИЋ У РАЗГОВОРУ СА ТИТОВИМ ОБАВЕШТАЈЦЕМ: Дража је био пијаница и лудак

0

Лик Милана Стојадиновића последњих месеци се као својеврсни узор враћа у српску политику. Читајте ексклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: како је текао први послератни разговор Стојадиновића и комунистичког обавештајца Бошка Видаковића

Milan_Stojadinovic

Фото: Wikipedia

 

Лик Милана Стојадиновића последњих месеци се као својеврсни узор враћа у српску политику. Читајте ексклузивни и освежени фељтон Вељка Лалића писан на основу архиве Удбе о Стојадиновићу, једини и најдетаљнији увид у лик и дело предратног премијера. У овом наставку: како је текао први послератни разговор Стојадиновића и комунистичког обавештајца Бошка Видаковића.

Први разговор најпознатијег комунистичког обавештајца Бошка Видаковића – који је добио задатак да оствари конткат са Миланом Стојадиновићем – и најпознатијег предратног капиталисте и политичара почиње 20. августа 1952. године у Буенос Ајресу причом, ни о чему другом, већ о Титу и Дражи.

„После извесног наклапања питао ме шта ја мислим о Дражи, као и самом покрету“, почиње Видаковић извештај који је похрањен у документације Удбе. „Одговорио сам му да сматрам да је Дража био хроничан алкохоличар и лично врло неспособан човек за ма какву акцију. Он ме је прекинуо, тврдећи да се слаже с том констатацијом. Испричао је како је сам у своје време имао много муке с Дражом кад је овај био војни аташе у Софији, јер је правио неке комбинације да убије краља Бориса и да је он на крају био приморан да смени тог лудака.“

Шеф СИД-а, илити Службе за информације и документацију Министарства спољних послова што је практично центар комунистичке контрашпијунаже, наставља „пикантеријом“ коју му је испричао Стојадиновић: „Дража се држао особењачки, све жене је елиминисао из свог покрета називајући их курвама. Када је долазио у село одседао је у неким колибицама, док је Тито, напротив, умео да придобије жене, па преко њих и мужеве и да се држи врло чисто и у релативном сјају што је народу импоновало“.

Видаковић даље каже да је „реаговао на ову неозбиљност, налазећи да ипак то њему не доликује, и да се Тито ни са ким не може упоредити кроз пикантерије“, али изгледа не због одбране Титовог дела, већ како сам каже: „Намерно сам затегао у овом тренутку да бих одмерио колико је Стојадиновићу стало за продужетак разговора. Начин и тон којим се извињавао због ове приче оставио је утисак да му је много стало да не прекидам даљи разговор“.

Идеолошки непријатељи наставили су причу о националним питањима.

„Постављао је многа питања, између осталог, да нису случајно Срби данас прогањани у Хрватској“, пише Видаковић. „Настојао сам да му објасним начин решавања националног питања уопште, а посебно у Хрватској, покушавајући да своје излагање прилагодим његовом начину резоновања. Изненадила га је чињеница да у хрватској влади учествују и Срби, припадници српске националне мањине у Хрватској.“

Код македонског националног питања Стојадиновић је изражавао бојазан да Бугари не подвале Србима, зато што му је познато да је у Македонији био велики број бугарофила преко којих су Бугари спроводили своју политику. Стојадиновић сматра да му је тај проблем прилично познат јер је и сам својевремено настојао да га реши уз ослонац и форсирање србофилских Македонаца, одбацујући компромитоване српске и црногорске чиновнике који су својевремено послати у Македонију.

Врло је задовољан да Југославија није изгубила него добила још територија (Истра), што сматра великим успехом маршала Тита и његове политике. Тражио је објашњење о односима с Албанијом и данашњем статусу и држању албанске мањине.

Видаковић каже да се Стојадиновић сам изјаснио за југословенство, иако му није јасно постигнуто јединство. Полицајац га пита зашто онда подржава издавање српског листа „Застава“ који стоји на српским шовинистичким позицијама?

„Одговорио је да тај лист издају његови пријатељи и да је то само пандан усташким и великохрватским листићима који излазе овде, да он није написао ниједан чланак за тај листић, и да чак ти његови пријатељи, који га издају и уређују, стоје на југословенским позицијама“, пише Видаковић. Потом прелази на емиграцију:

„Стојадиновић се категорички оградио од политичара у емиграцији, тврдећи да већину финансирају Американци и да су се они готови сви претворили у обичне плаћенике, чији политички ставови немају никакве реалности нити икоме користе. Стојадиновић вели да и поред тога што је антикомуниста, нема права да својим јаловим радом штети Југославији, због чега и задржава политички пасиван став.

Двојица идеолошких противника прелазе на усташе:

„Стојадиновић је оквалификовао усташе као крвождере и са великом мржњом је говорио о њима. Он сматра да су дошли у Аргентину по Пероновој жељи и живом активношћу Католичке цркве.

У почетку је важну улогу одиграо др Бензо, бивши конзул у Берлину, који је успео да уђе у Перонову окоружење. Код Бенза се јавила амбиција да постане вођа Хрвата у емиграцији, због чега је с Павелићем дошао у оштар сукоб. Он вели да лично познаје Бенза, који је културан човек, и преко кога може доста да се информише о делатности усташке емиграције.

Бивши председник владе каже да су усташе припремале 300 наоружаних људи за учешће у Естензоровом преврату у Боливији, и прелаже Видаковићу да Југославија „то набаци као опасност за Перонову владу, јер ако су једном били купљени, могли би лако да се окрену и против Перона“.

Њих двојица затим прелазе на његове везе у Аргентини и Европи. Стојадиновић му показује неколико писама „од високих личности“, па коначно саопштава своје захтеве:

„Интересовао се да ли би могао да добије неке документе из архива МИП-а за своје мемоаре. Он подвлачи да ће мемоаре завршити с периодом Тита, пошто није компетентан да пише ма шта даље о даљим догађањима“.

Видаковић, указујући на најјачи адут тајне полиције:

„Он је више пута покушао да покрене питање брата, који је у затвору. Но, ја сам заобишао разговор пошто сам оценио да га то највише интересује. Стојадиновић је у неколико махова набацивао и свој положај, подвлачећи да није сарађивао с Немцима, нити се ма чим огрешио у протеклом периоду. У једном тренутку испричао ми је у мало шаљивом тону како му је неки избеглица тврдио да је он после Тита најпопуларнија личност у Југославији.“

У читавом разговору Стојадиновића је нарочито интересовала личност Тита, за кога је настојао да дозна што је могуће више детаља, пише Бошко Видаковић.

„Једног тренутка поставио је питање да ли маршал можда није Рус. Но, одмах је сам одговорио да је та верзија апсолутно отпала појавом Резолуције ИБ-а и даљим током односа између Југославије и СССР-а“, написао је Видаковић.