Велимир Бата Живојиновић преминуо је синоћ.

Велимир Бата Живојиновић преминуо је синоћ у 22:45 сати у болници Свети Сава у Београду, јављају „Новости“.

Легендарни српски глумац није успео да се избори са здравственим проблемима. Њему је 6. маја због гангрене ампутирана нога, а своје последње дане провео је у болници.

Како се прославио легендарни Бата?

Велимир Бата Живојиновић таленат за глуму је открио са 15 година, док је радио као сценски радник и статиста у Академском позоришту у Београду.

Рођен је 5. 6. 1933. у Кораћици под Космајем као треће и најмлађе дете у скромној службеничкој породици. Отац Драгољуб „Баја”, радио је као судски извршитељ у Општинском суду у Младеновцу, а мајка Тиосава „Тинка”, била је домаћица која се касније запослила у ковници новца у Београду.

Две старије сестре, Надежда „Нада” и Станка „Цале”, давале су му константну и безрезервну подршку од најранијих дана. Још док је био беба, сестра „Цале” га је прозвала „Бата” и тако је за цео живот понео надимак по коме ће бити познатији него по правом имену.

Први разред основне школе је завршио у Кораћици, затим је школовање наставио у Београду, где су му родитељи добили службу и настанио се на Врачару.

Након завршетка Средњих глумачких школа у Нишу и Новом Саду, покушао је да се упише на на Позоришну академију у Београду и успео је тек из трећег покушаја.

Бата је више волео позориште од филма, али његов филмски деби из 1955. у филму „Песма са Кумбаре“ редитеља Р. Новаковића био је почетак изузетно плодне каријере. Без сумње је одиграо више филмских улога од било ког глумца у историји југословенске кинематографије. У каријери дугој скоро пола века глумио је у више од 300 филмова и серија!

Континуирану филмску каријеру, због које напушта позориште, Бата је започео епизодама у „Влаку без возног реда“ (1959) и „Рату“ (1960). Оба наведена остварења је режирао Вељко Булајић, у чијим ће скоро свим каснијом филмовима Бата Живојиновић играти главне улоге.

Херој, зликовац и Валтер

Улоге Бате Живојиновића нису биле само велике, већ и разноврсне. Глумио је и хероје и зликовце и лако је прелазио из улоге главног у улогу споредног лика. Током шездесетих година се филмовима попут „Козаре“ и „Битке на Неретви“ устоличио као једна од највећих звезда кинематографије бивше Југославије, али је зенит његове популарности дошао током седамдесетих филмовима са тематиком Другог светског рата.

Један од најпознатијих његових филмова из овог периода је „Валтер брани Сарајево“, који је постигао огроман успех у Кини, а Бату учинио великом звездом тамо.

Живојиновић је био иницијатор и оснивач (неко време и председник) Удружења филмских глумаца Србије, такође и директор филмског програма Слободарских свечаности у Сопоту.

Најзначајније улоге и награде

Живојиновић је два пута добијао Златну арену за најбољу улогу Фестивала југословенског играног филма у Пули за филмове Козара (1962) и Три (1965). За филм Трен је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Москви 1979.

Октобарску награду града Београда је примио 1972. за филмове Мајстор и Маргарита и Трагови црне девојке. Добио је Седмојулску награду СР Србије 1981. године, те више пута на фестивалу у Нишу.

У августу 1993. је награђен Наградом за животно дело „Славица“ за своје улоге у југословенској кинематографији.

Поред поменутих филмова, Бата је остварио значајне улоге у најпопуларнијим домаћим остварењима: Диверзанти (1967), Скупљачи перја (1967), Нож (1967), Крвава бајка (1969), Доручак са ђаволом (1971), Дервиш и смрт (1974), Кошава (1974), Повратак отписаних (1976), Луде године (1977), Није него (1978), Партизанска ескадрила (1979), Лов у мутном (1981), Шеста брзина (1981), Недељни ручак (1982), Балкан експрес (1983), Игмански марш (1983), Тимочка буна (1983), Шећерна водица (1983), У раљама живота (1984), Крај рата (1984), Мала пљачка влака (1984), Ћао инспекторе (1985), Сиви дом (1986), Обећана земља (1986), Хајде да се волимо (1987), Бој на Косову (1989), Како је пропао рокенрол (1989), Оригинал фалсификата (1991), Пун месец над Београдом (1993), Три карте за Холивуд (1993), Срећни људи (1994), Свадбени марш (1995), Птице које не полете (1997), Рат уживо (2000), Ивкова слава (2005), Лед (2012).

Глумац и политичар

Током периода владавине Јосипа Броза Тита снимио је велики број партизанских филмова и био је, како је сам истицао у медијима, добар пријатељ са доживотним председником СФР Југославије Титом. Живојиновић је био активан члан владајуће политичке странке Савеза комуниста Југославије у СФР Југославији.

Од 1991. био је активан на политичкој сцени као члан Социјалистичке партије Србије. У септембру 2002. је био кандидат Социјалистичке партије Србије на изборима за председника Србије. Међутим, Слободан Милошевић, председник СПС коме је у то време суђено у Међународном суду за ратне злочине у Хагу, подржао је кандидата Српске радикалне странке Војислава Шешеља.

Љубав са Лулом за цео живот

Бата се оженио 1960. године својом великом љубављу, двадесетогодишњом Јулијаном (Лулом), с којом је добио двоје деце, сина Миљка 1961. године и ћерку Јелену 1964. године.

Венчани кум им је био Батин колега из Савременог позоришта на Црвеном Крсту, глумац Миодраг Поповић Деба. По сопственом признању, супруга Лула представљала му је највећи ослонац током плодне и напорне дугогодишње каријере, праћене честим и дугим одсуствима од куће.

Бата Живојиновић је преживео срчани удар 17. октобра 2006. Три године касније је имао гангрену коју је санирао на Куби, да би му се опет повратила повредом ноге на снимању свог последњег филма „Лед“. После претрпљеног можданог удара 4. јула 2012. године, опорављао се у Селтерс Бањи код Младеновца.

Како је гангрена временом напредовала, Бати су лекари 6. маја ампутирали ногу. Нажалост, није успео да се опорави.

 

Извор: Ало

Ознаке: Бата Живојиновић, легенда