Прочитај ми чланакНакон парламентарних избора 24 априла ствари су се у Србији, односно тачније Народној скупштини нешто промениле, али не превише. По предвиђањима које сам дао и у текстовима уочи избора, како сам најавио више пута састав парламента би требало остати (у постојећим изразито недемократским условима у земљи) сличан оном претходном, с том разликом да у њега улазе листе СРС и листа ДСС-Двери, а за толико сам приближно сматрао да ће СНС имати мање мандата, и то се обистинило.
Истина изненађење је свакако, а нисам га предвидео улазак у парламент Саше Радуловића. Изненађен сам са друге стране, и то признајем нисам очекивао да ће режим покушати да додатно, дакле поред свих пристрасности, нерегуларности, да не говоримо о изостанку икакаве равноправности у медијима и др, да директно прекроји изборну вољу грађана покушајем избацивања из парламента листе ДСС-Двери, због чега се суштински и понављају избори на неколико места у земљи. Заправо они се и не понављају тамо где је суштински дошло до очигледних крађа, као што је у питању Косово и Метохија на пример, већ се понављају само тамо где режим сматра да је листа ДСС-Двери која му је очигледно (само та, или макар пре свега та листа) трн у оку, солидно прошла, и да би понављањем могао уз овакав РИК и пратеће службе, да је толико покраде и остави испод цензуса „за глас или два“.
Како сам на неки начин увек био спортиста, редовно тражим разлоге неуспеха, или макар недовољно успеха на својој страни, да бих то побољшао, за шта увек има и те како простора, јер су то фактори који редовно крију огроман капацитет за корекције, указао бих да је уз све мањкавости, и Сциле и хибриде овог света који су се сручили на патриотску опозицију, и да се не лажемо, превасходно, или чак искључиво на листу ДСС-Двери (после ћемо рећи и зашто), да је невероватно колико је простора остало неискоришћено за деловање ове групације, а то се нарочито односи на ДСС. Када се одбрани цензус од покушаја прекрајања изборне воље грађана, требало би сести и суштински радити на реконструкцији странке, пре свега њеног организационог дела, инфраструктуре, омасовљења чланства, медијског наступа, изградње струковних савета, месних одбора и свега осталог без чега озбиљна страначка и плуралистичка борба није ни могућа, наравно, ако је људима који су ту, уопште стало (свакако јесте), онога што је за мене примарно, а то је да се поред одличног, достојанственог програма и „излажења на црту окупацији и деструкцији Србије“ коју спроводи режим као продужени елеменат постоктобарске концепције у новонасталим околностима, уз суптилну или мање више наглашену подршку нама мање наклоњених страних сила, дакле да се поред тог програма због чега сам се и прикључио Патриотском блоку и самом ДСС, постоје и стекну неопходни капацитети организациони, кадровски, у масовном чланству и бирачима, дакле да се тај часни програм и циљ и може реализовати. Јер џаба вам и идеални програми и циљеви, ако немате средстава и могућности, а најгоре од тога да не радите на њиховм јачању довољно, да се они реализују, макар у највећој мери.
Довољно је рећи да је ДСС од избора децембра 2000. када је тадашњи ДОС убедљиво победио (64 % свих гласова изашлих бирача), а јасно је да је за ДСС било вероватно највише симпатија у оквиру њега (ДСС и ДС су имали највећи број мандата подједнак), да је на свим следећим парламентарним изборима у следећих дакле 16 година, странка добијала мање него прошли пут, што је за Гинисову књигу рекорда. У оквиру овог периода посебно од 2000-2008 је у континуитету била на власти, па се опет из избора у изборе „топила“ што је можда јединствен случај у плуралистичком систему не само Србије. Дакле ако је на изборима које сам споменуо децмембра 2000. ДСС имала уз ДС највише мандата у земљи (реално била макар за нијансу популарнија), дакле више чак и од СПС (14 %) или СРС (8,6 %), већ на следећим изборима у децембру 2003, ДСС има мање гласова и мандата (17,7 % гласова) појединачно гледано од СРС (27,6 %) иако формира владу, тзв. Прву владу Војислава Коштунице, где је у односу на остале чланице владе имала највише мандата и утицаја. Већ на следећим изборима парламентрним 2007, ДСС осваја поново мање мандата и гласова него прошли пут (гласова 16,6 %), и то мање не само од СРС (28,6 % гласова), већ сада и од ДС (22,7 % гласова), па се формира тзв. Друга Коштуничина влада, где је ДСС у односу на ДС мањински партнер.
Већ на следећим ванредним парлементарним изборима маја 2008, ДСС добија битно мање мандата и гласова поново него пре само нешто више од годину дана (11,62 % гласова), битно мање и од СРС (29,46 %) и од коалиције око ДС (38,42 %), па одлази у опозицију. На следећим парламентарним изборима фебруара 2012. ДСС осваја тек око 7 % гласова бирача и прелази цензус, дакле добија далеко мање од СНС (24 %) од ДС (22 %) па чак и од СПС (14,5 %), дакле тек нешто више је тада Коштуничина странка добила од ЛДП који је такође ушао у парламент. Признаћете очигледно назадовање у континуитету, да би најзад на изборима 2014. странка остала испод цензуса (4,1 % добијених гласова) што је био и главни разлог Коштуничине оставке. Ако су Двери и ДСС појединачно посматрано освојиле по нешто око 4 % бирача 2014 (што је најгори резултат био у историји ДСС) а сада заједно 5 %, а у међувремну Вучић растурио Србију по свим показатељима, онда се грубо посматрано, ако не узмемо у обзир низ других објективних околности (подела не само ДСС, већ у мањој мери и Двери, невиђени притисци режима и мекоокуапционог апарата управо на ову листу, тотална блокада медија, недостатак средстава, изборне неправилности, разједињеност патриотске опозиције на изборима, и неколико листа са сличним програмима које су на необичан начин скупиле потписе за изборе, а на њима нису освојиле ни део гласова – макар тих потписа наводно оверених код суског представника, па се поставаља питање ко им је скупио, и да ли су уопште имали регуларне потписе и др), онда је то реално даљи пут смањења добијених гласова, дакле ова необична силазна линија се наставља.
Моје је мишљење, а о томе сам писао већ најмање читаву деценију, да је главни разлог, а има их свакако више, оваквог сталног опадања ДСС на парламентарним изборима, уникатност статута ове странке (Драган Петровић Српске политичке странке, Институт за политичке студије 2007, на стр. 145-149 и друго проширено издање ове књиге из 2010, издавач Култура полиса, на страни 282). Дакле још у овој књизи посвећеној парламентаризму и странкама у Србији још од оснивања до данашњих дана, сам на наведеним странама, али и у низу других радова, наводио оно што и сада бих истакао као суштину, не само због чега што се тиче институционалне организације, странка стагнира и чак очигледно назадује (свакако има много и других разлога, али ови су уграђени у статут и веома битни), већ да се то мора изменити, ако се уопште жели остати у неком озбиљној страначкој утакмици:
1. Само ДСС од свих парламентарних и озбиљних странака у Србији има статутарно решење да на нивоу Општинских одбора, председници Месних одбора нису аутоматски и чланови Општинског одбора, што у пракси дестимулише оснивање и рад Месних одбора који су пресудно важни за изградњу инфраструктуре по земљи, а и омасовљење и рад на терену сваке странке.
2. Само ДСС од свих парламентарних и озбиљних странака у Србији има статутарно решење да на нивоу Општинских одбора, председници Стручних савета нису аутоматски и чланови Општинских одбора, што у пракси дестимулише рад и јачање Стручних савета при општинама, али по вертикали и у регији и земљи. Стручни савети (за економију, за правна питања, за здравство, за информатику-компјутере и комуникологију, за медије и маркетинг и др.) су неопходни за сваку странку, да буду раздвојени од утицаја врха општинских одбора и хијерархије по хоризонтали, јер су то у пракси најчешће судари амбициозних и енергичних локалних политичара и лидера, њима подложне локалне екипе, врло често недовољно образовани, а са друге стране су у оквиру и при стручним саветима стручњаци и елита, која је као таква потребна странци и њеним изазовима, посебно кандидовању за успешно вршење власти. Струковни савети су повезани по вертикали са струковним саветима на нивоу регије и земље, и они имају своју хијерархију пре свега на бази стручности. Најбољи економисти (односно правници, лекари, информатичари и др.) у странци (а могу и ван страначка лица) на општини бирају најбољег међу њима за председника Савета који је и члан у Општинском одбору, повезани су у хијерархији својих вредности и сарадњи са стручним саветима у регији и земљи, и одатле без претераног уплива политичких моћника саме странке презентирају на различитим нивоима (општина, регија, држава) своје програме стручне и кадровске предлоге из струке. У ДСС овога нема, па када се долазило на власт на различитим нивоима у протеклих деценију-две, онда су локални и регионални моћници, имали своје пријатеље, рођаке и сл, стручњаке које су предлагали за одговорна места за вршење власти, пошто су струковни савети, будући да су статутарно и у пракси сегрегисани или не постоје чак, нису имали ни утицаја ни капацитете за тако нешто. Далеко од тога да свих ових недостатака нема у другим странкама, и да ће их свакао бити и након уношења ових статутарних промена, али ће бар они бити знатно смањени и под институционалним притиском.
3. ДСС је до пре неколико година имао за учлањавање вишеструке препреке , уместо тога, странка би морала као и друге странке, да не само либерализује учлањавање (што је делимично урађено), већ да то постане један од репера успешности сваког дела организације и функционера, што за сада није случај. Без омасовљења странке нема ни снаге која се може супротставити постојећој медијској и свакој другој окупацији земље. СНС пре свега има масовно чланство и бројне активисте, снажну мрежу месних одбора, а ДСС пре свега не користи своју привлачност у програму да се приближи масама, да их поспешивањем учлањавања привуче у своје редове и изгради моћну мрежу месних одбора. Тачка један и три су међусобно повезане у правцу квантитативног јачања организација, а тачка два у правцу квалитативног. Заједно са другим неопходним променама то даје синергију ка значајном расту организације, а имајући у обзир опозициони програм и читаве патриотске опозиције у земљи, те укључивање што већег дела некомпрадорске друштвене елите, која је за сада скрајнута, то би могла бити лавина зачетка великих промена, паралелно са окупљањем у један програмски блок сродних организација, а и оних других, не превише идејно удаљених, на бази заједничких циљева промене стања у земљи набоље.. Огроман део неопредељених бирача се може синергијом различитих елемената деловања, супституисањем алтернативних медија и честим активностима на терену, пре свега од стране елите из струковних савета, која се не може супституисати само политичарима каријеристима по вертикали организације странке, или укључивањем у кампање нестраначких интелектуалаца (што само по себи није лоше).
Дакле као што је Отоманска империја имала своја вишеструка ограничења, па је вековима заостајала и пропадала, тако и ДСС има неколико понављам уникатних статутарних решења, које нема ни једна друга политичка странка од ових јачих у Србији и као што видимо, парадокс, чак и за Гинисову књигу, на сваким следећим изборима у земљи у последњих 16 година, странка добија све мање и мање гласова и мандата. Др Санда Рашковић-Ивић је донела извесне реформе у позитивном правцу не само у програмском делу (ближи однос према Русији, прављење патриотског блока са Дверима и интелектуалцима, те мањим другим организацијама), већ и у организационом виду и начину деловања (извесна либерализација учлањавања рецимо, наговестила је спремност што је врло важно да се промене ова организационо спорна и времену неадекватна решења организације странке, што је најважније она лично показује изузетну енергију у раду и деловању, те не намеће култ личности и не спутава друге појединце и тела који могу дати посебан допринос расту организације и креирању програмских идеја), али ових неколико наведених важних елемената би морало да се промени у статуту ако се жели реализовати иначе, бар што се мог мишљења тиче, већ сада одличан и изазовима Србије прилагођен програм и циљеви деловања (вероатно су и ту потребне и могуће мање доградње, али не толико важне и суштинске као у питању организационог дела странке где очигледно шкрипи). Наравно да су ово само нека, по мом мишљењу најважнија статутарна решења организације која чекају да се промене, али ту има много других ствари, као што су јачање интернет презентације, чешће ићи у народ, држати разноврсне скупове, услед невиђеног медијског мрака то снимати и стављати на ју тубе, преко фб страница и портала страначких по Србији ширити, укључујући и друштвене мреже и портале и др.
Двери са друге стране јачају утиска сам, и имају енергије, „гризу“, мада су далеко од разгранате и развијене инфраструктуре у Србији (нисам се за сада бавио статутом новим Двери као странке, говорим о општем утиску), али опет се стиче утисак да су у фази раста.
Вучић највише стрепи од ове листе, и показује чак и ирационалност у нападима и жељи да је спусти испод цензуса разним махинацијама, све до очигледне изборне крађе. Када су у питању рецимо гласови Срба са КИМ ту он жели да учини једну врсту двоструког поништавања. Не само да је чак и север Косова непотребним и антиуставним Бриселским споразумом предао Приштини и Албанцима, већ сада хоће приначавањем изборне воље тих Срба да их прикаже као сопствене обожаватеље и присталице, наравно, између осталог, тешко је извитоперен резултат управо листе ДСС-Двери са КИМ. Зашто Вучић али и читав мекоокупациони апарат у Србији тако агресивно кидише управо на листу ДСС-Двери. Па мишљења сам због двоструког фактора предавања-издавања. Прво Вучић је већ изменио драстично, за неке издао, свој концепт који је јавно и агресивно заступао макар деценију и по, по мом мишљењу шовинистички, а по његовом националистички, велике Србије. Тај концепт је потпуно напустио и прешао у другу, такође непотребну и чак погубнију по интересе народа и државе крајност, којој свакодневно присуствујемо, и која уз сво пригушивање медија и компрадора се као изузетно лоша и опасна по есенцијалне државне и народне интересе може сагледати.
Друго, Вучић осећа посебну нелагоду у односу на листу ДСС-Двери, слично оном ко је променио веру, или идеологију, и посебно му је непријатно у друштву својих бивших ближњих, који су за разлику од њега остали доследни. Овде наравно није реч о томе да је идеологија екстремних радикала суштински различита по својој форми од коцепта патриота и умерених и рационалних људи, али у пракси по суштинским питањима, ако пренебрегнемо неуротично агресивну форму претеривања сваке врсте, сличност свакако постоји, а у главним државним постулатима и правцима ради се некад о великој блискости.
Наиме Александар Вучић је прихватио потпуно у највећем мекоокупациони концепт постоктобарски (неолибрална економија, антисоцијално законодавство, предаја путем Бриселског споразума и његове операционализације и севера КИМ, пузање некритичко ка ЕУ, увођење НАТО у Србију, одсуство демографске политике, потпуна блокада медија…), а пре свега листа ДСС-Двери има потпуно рационалан и од нама ненаклоњених сила имун концепт који даје алтернативу свему томе, која ако би се адекватно медијски представила грађанима, могла би да збрише и Вучића и све остале политичаре и странке који заступају или макар у највећем подржавају погубну постоктобарску концепцију, са свим оним ужасним што за Србију у пракси доноси.
Лако је Вучићу да се пореди са ЛДП, па чак и ДС, или СПС они ту кокетирају на истом мање-више програму, али га зној прође када види потпуну стратешку алтернативу, далеко супериорнију, коју заступа листа ДСС-Двери. Та листа има у односу на СРС доста сличности, али је то ипак разрађенији и озбиљнији програм и људи, мада сличност и природна сарадња би морала ту да буде, али је Шешељ из за сада неразјашњених до краја околности избегава. Мале организације које су самостално изашле на изборе, попут Препорода, Заветника и др, а које имају сличан програм као листа ДСС-Двери нису имале капацитет да узму ни по цео један посто гласова појединачно, те је било јасно да преко Донт система ће се то највише прелити листи СНС. Зато је листа ДСС-Двери остала једини суштински идејни и концептулани прави ривал постојећем стању у земљи, и зато су бројни клијенти и службеници, на свим могућим позицијама у друштву и медијима имали задатак да је нападају, што је, имајући у виду иначе специјални рат који се води против истине у Србији од стране поседника медија и онога који стоји иза свог нашег пропадања (САД и Британија пре свега) било уперено против ове листе, и пре свега др Санде Рашковић-Ивић и Бошка Обрадовића који су били најоклеветаније особе у земљи у протеклом периоду.
Узимање на листу СНС странке Ненада Поповића, и других тзв. патриотских организација и појединаца, требало је да у рангу специјалног рата који се води од стране поседника медија у земљи да прикрије праве слабости и последице владања режима, и са дриге страме шрпграма патриотске опозиције, посебно листе ДСС-Двери. Стога је кампања и уопште јавност доведена у ранг ирационализма до сада невиђених размера, да би се управо у том муљу прикриле праве ствари које су заправо прилично једноставне за разумевање просечном грађанину који иоле има минимум тачних информација и који је иоле слободан од спиновања којима смо свакодневно изложени. У том правцу је и руска страна дала своју подршку листи ДСС-Двери нарочито зато што је потписан стратешки споразум Санде Рашковић-Ивић у Москви са Путиновом странком 24 марта на годишњицу НАТО бомбардовања. Долазак контраверзни готово у приватној режији Косачова Београду, у почетку тајан и у односу на руску амбасаду, може се вишеструко тумачити, али не треба пренебрегнути његову повезаност у бизнису са Ненадом Поповићем, што наравно режим и мекоокупациони апарат је на свој начин користио у дезинформацијама, као што је користио и технички састанак читаве опозиције уочи кампање, да шири дезинформације да је формиран ДОС на шта су многи грађани насели, јер патриотска опозиција или рационална мисао и истина се не могу у тим контролисаним медијима уопште чути.
Лично бих у овом муљу од блоакде медија, али и деловања службеника разног порекла који загађују даноноћно медијски простор у земљи, честитао као грађанин Радуловићу и Пајтићу на часном моралном потезу подршке листи 5 ДСС-Двери око тога да избегне на поновљеним местима (понављају се за гласање места где је ова листа добила доста гласова, а не тамо где је било суштинских неправилности као у питању КИМ, све у нади власти да избаци ову листу из скупштине) нову крађу у среду и ново прекрајање изборне воље грађана. За дивљење је да и Радуловић и Пајтић би могли да хипотетички због избацивања из парламента листе ДСС-Двери добију по једног посланика, али они због часности и принципа у овом случају, али и јасног отпора ауторитарном режиму то не раде, већ дају један гест за поштовање, руковођени спознајом, да крађа гласова у сваком случају, па нека је у питању и један глас, је нешто што је крајње неприхватљиво. То никако не умањује чињеницу коју сви овде спомињани актери опозиције напомињу редовно, а блокирани медији не преносе: да су идеолошке и концепцијске разлике између наведене опозиције довољне да она нема предизборне коалиције, али постоји довољно свести о елементарној техничкој сарадњи у борби против насртаја режима на прекрајање изборне воље грађана.
Фото: Србин.инфо – Ненад Златановић
Насупрот томе изјава Војислава Шешеља у вези тога већ је изазвала низ реакција, а довољно је погледати текст руског Спутњика који је близак званичној Москви у којем га опомиње да не суделује са Цесидом и режимом у прекрајању изборне воље грађана управо по питању листе ДСС-Двери. Јер надао сам се дуго, и још се помало надам, да ће због стања у земљи, и програмске сличности (али не и идентичности) СРС сарађивати у пракси на програмском нивоу са патриотском опозицијом, укључујући и ову листу у интересу Србије која је у очајном стању.
У среду се понављају избори на више локација у земљи, и то је прилика да се изборна воља грађана потврди, која је овај пут, као можда никада у последњих деценију и по нападнута. Постојећи режим као да је за сада успео да пригрли два елемента – лоших одлика и ауторитарног режима деведесетих и са друге стране погубне постоктобарске есенције. Постоктобарску погубну есенцију је у потпуности прихватио, чак у једној ригидној форми (неолиберализам, антисоцијално законодавство, предаја КИМ, евроунијатство, увођење НАТО у Србију и др.), а неке од лошијих одлика ауторитарног режима из деведесетих видимо такође.
Након ових избора чекају нас нова искушења и на опозицији је да покуша да се реорганизује и учини много више него до сада. Она мора да прилагоди јавности свој солидан програм и посебно организационо се спреми много више. Такође треба да мобилише све могуће снаге у друштву и ступи у контакт са широким масама пре свега оних који нису изашли на изборе, али и многих бирача режима. За то свакако има и те како много простора за рад и деловање.
