Прочитај ми чланак

ПИСМО БИВШЕ РИМОКАТОЛКИЊЕ: Примила крштење у Српској Православној Цркви

0

pravoslavno krstenje odraslih
Господе, благослови!

Свако од нас је читао или слушао о промислу Божијем о сваком човеку. Свако може да се присети нехватљивих и несхваћених догађаја из свог живота или живота својих блиских. Но, ако ми заиста тражимо смисао и циљ нашег постојања у овом свету, тада раније несхватљиви и несхваћени догађаји одједном постају следственим и схватљивим степеницама нашег пута ка том стању у којем је човек способан да се запита:  «Зашто сам се појавио из небића и шта очекује од мене Творац?».

У нашој породици, породици комунисте – војног пилота, никада се није помињало име Божије. У школи војног гарнизона разредни старешина је говорио да градски службеници записују презиме сваког детета које иде у цркву и да ће ту децу изгнати из школе.

Над дошавшом из села бабушком – очевом мајком, поменувшом име Божије, смејала сам се и говорила да, ако се у празној чаши појави мед, тада ћу и ја поверовати да Бог постоји.

Наша породица се преселила из војног гарнизона у Москву и у својој четрнаестој години сам, први пут у свом животу, видела православну цркву у «бившем» Донском мaнастиру претвореном у музеј.

Иза високог манастирског зида изникло је осеђање апсолутне изолованости од спољашњег живота – градска московска бука је исчезла. Иза мрежасте гвоздене решетке цветале су јабуке манастирског врта. На унутарњим површинама манастирских зидова били су размештени барељефи са Храма Христа Спаситеља дигнутог у ваздух, о којем сам такође први пут чула. Велики храм Донског манастира је био затворен – стаклена врата су била забрављена са два реда решетака и само тада, када су зраци вечерњег сунца проницали унутра, могла се једва назрети потамњена позлата и понека фигура унутар храма. Говорили су да је то иконостас храма. Вођа екскурзије по територији музеја, кратко је приповедао о патријарху Тихону, који се затворен налазио у бившем манастиру од  1918-1924. године.

Но, ту красоту сам примила отуђено, са естетске тачке гледишта, као историјску и уметничку драгоценост, гордећи се, пре свега, својим интелектом који је био способан да је оцени.

Једна од цркава у Грузији саграђена „тек пре десет година“ примећује БиБиСи чија је ово фотографија.

Једна од цркава у Грузији саграђена „тек пре десет година“ примећује БиБиСи чија је ово фотографија.

Три пута сам покушавала да уђем у делујуће православне храмове. Првог пута је храм био затворен због чишћења. Другог пута, у Елоховском саборном храму Москве (бившем катедралном до обнове Храма Христа Спаситеља), даље од припрате  нисам могла проћи – постало ми је загушљиво и веома страшно. Трећег пута се поновио тај исти страх те сам, задихана, брзо изашла из припрате храма и већ сам се почела бојати уласка у делујуће православне храмове.

У Совјетском  Савезу је 1985. г. почела перестројка, у новинама је било могуће прочитати оно што се раније говорило само на уво најближим пријатељима. Веома много се у новинама писало о сарадњи свештеника Руске Православне Цркве са државном безбедношћу и у новинама сам прочитала за старог католичког редовника који није открио садржај исповести свога верника и због тога је провео 15 година у Сибиру.

Даље се у чланку наглашавало да «за разлику од ситих и у златне одежде одевених православних свештеника сада тај болесни редовник живи у влажном подруму и служи у јединој римокатоличкој цркви Светог Лудовика у Москви.»

Поверовала сам том чланку и закључила, да тамо где припада тај пострадали за своја убеђења  – у римокатоличкој цркви, и јесте Истина.

Тада нисам ништа знала о хиљадама дигнутих у ваздух и оскрнављених православних храмова, милионима стрељаних православних верујућих, триста хиљада стрељаних свештеника, монаха и монахиња, десетинама милиона прогањених Руса.

На празник Цвете 1988. г. дошла сам у ту римокатоличку цркву са својом пријатељицом православном, али љубитељком Запада – она је била моја кума. У католичкој цркви (костелу) су се зачудили и питали: зашто нисам ишла у групу за катехизацију, ако сам хтела да се крстим, али су слегнули раменима и крстили ме по католичком чину.

У католичкој цркви сам бивала ретко, некада једном годишње, а некада ни једном. Но на сваки начин сам наглашавала да сам просвећена европљанка – католикиња. Хвалила сам се да у католичкој цркви не клече на поду као у средњем веку, не ударају главом у под као заостале православне старице са марамама.

Нисам волела Русију, презирала сам је, видела сам само прљавштину, заосталост, одсуство елеганције и грациозности у животима људи

Директор предузећа у којем сам служила као правни консултант је често помагао православним манастирима, и њему су долазили за помоћ монаси. До овог часа памтим како сам једном без поштовања и подсмешљиво разговарала са за помоћ придошлим јеромонахом објашњавајући му да су се «православни ортодокси одлепили од истините, католичке  цркве која постоји 2000 лета». Јеромонах ми није одговарао, само је са тихом тугом мене посматрао. Тада сам мислила да он нема одговора и само сада сам схватила – он се молио за заблуделу овцу, молио се за руску душу која је себе изгубила и гордила се тим губитком. Веома сам волела Италију, два пута сам била у Ватикану и гордост ме је препуњавала: две хиљаде година постоји та црква и ја јој припадам! Величанствени Рим, великолепна Фиренца и чудесна Венеција су ме тако усхићавали својим блеском, грациозношћу и великом лепотом!

У Венецији ме је потресла неземаљска красота мозаика и ризница Катедрале светог Марка! Но, чудно је било – неки мозаици су били тако прекрасни и одухотворени, а други лепи, али хладни. Зажелела сам да сазнам узрок таквог двојства. Одговор је био прост и интересантан: катедрала је грађена више од хиљаду година, и ти први мозаици су поникли још пре раздела цркава.  А у периоду од 13-15. века су га стали украшавати драгоценостима, извезеним из Константинопоља, из уништене Византије.

Од тог тренутка сам почела да се интересујем историјом и уметношћу Византије, православне империје чије уништење су као циљ пред себе поставили како римске папе, тако и  турски султани. Чудно јединство циљева до те мере различитих лидера.

Неколико лета сам пребивала на Северу Русије – у Карелији, где су ме потресла изумрла села, од којих су остали само путни знаци почетка и краја села, док самог села није било – ни једног дома! Видела сам зарасла огромна поља, која су раније расчишћавали од камења јер на Северу камење «расте» – подиже се из земље, и да би у пролеће орали земљу пред сетвом треба сабрати све после зиме појавивше камење. Видела сам огромне северне домове на спрат, где су под једним кровом у станујућем делу живели људи, а за зидом на спрату су били огромни сеници и амбари, где су улазили на таљигама, а под њима – у приземљу су држали разну стоку – краве, овце, козе и коње.

Ово сведочанство о стваралачком животу сељака, који живе на земљи, гајећи хлеб  и стројећи такве прекрасне домове дубоко ме је потресло. Но тај потрес није имао ничег заједничког са потресом од посете Ватикану – гордим сазнањем тога, да је «католичкој цркви 2000 лета и да она стоји и катедрала стоји – што је тако величанствено».

Тихо сам се замислила и дошла до закључка, да је ово заиста величанствено било и остаје у животу тих северних сељака – отишлих, али оставивших нам сведочанство о неком стварном испуњењу њиховом у свом свакодневном животу.

И опет тамо, у Карелији, на острву Кижи први пут сам видела огромни дрвени храм, изграђен без једног јединог ексера. Постоји сведочанство, да у време Другог светског рата немачки пилот, послат да бомбардује тај храм, видећи његову величанственост, није могао испунити наређење – слава Богу – и Преображенски храм  стоји до сада!

Заинтересовавши се уметношћу Византије почела сам да читам књиге зналаца уметности, међу којима и књигу Војислава Ђурића  «Византијске фреске Балкана», па сам пожелела да видим манастире о којима сам читала!

sveti vladika nikolaj 8

Једном сам прочитала књигу Николаја Велимировића «Мисли о добру и злу». Била сам потресена простотом речи Владике о самим основама живота, које су појашњавале како далеко је савремено «просвећено друштво» одступило од Истине и Правде. Прочитала сам о искушењима баш интелигенције – искушењима људи, поседујућих свеукупност знања у једној или другој развијеној људској мисли, и због тога погрешно себе сматрајућих «просвећеним»!  Почела сам помало да схватам себе и делимично сагледавам своју гордост, гордост високошколованог човека, који се узда у своја знања. Веома је тешко таквом човеку смирити се пред Творцем. А некима је немогуће чак и да признају Његово постојање, и као последицу, безусловно поглаварство Источника живота  – јер тада не стоји више он, професор или адвокат, у центру својег света, нису више дужни да се клањају њему ученици и следбеници.

Прочитала сам о животу Владике, о томе да је био у Дахау. Прочитала сам о Патријарху Павлу, о његовим путовањима трамвајем, о његовим закрпљеним ципелама, сетила се бомбардовања Србије – и решила – треба ићи у Србију, питати монахе – како живети!

Допутовавши на одмор у Србију, на Златибор, убедила сам водича да на повратку у Београд обилазимо манастире – попричамо са монасима и погледамо фреске.

Неколико дана после Рождества Христовог (Божића) мој водич ме је одвезао у Сопоћане.

Возач је пошао у конак монастира да замоли дежурног монаха да нам покаже  фреске, а ја сам ушла у припрату и пошла к дверима у храм. Одједном на средини пута као да ме је неко силно повукао назад и ја сам устукнула, пала на колена скоро на самим дверима у припрату и заплакала. Молила сам за опроштај и дозволу ући у православни храм. Колико је то трајало, ја не знам, али и монах и водич су већ давно прошли мимо мене у храм, а ја сам плакала клечећи на коленима.

Уплакана, пришла сам јеромонаху и испричала, да сам крштена у римокатоличкој цркви, да сам тешко грешила, и не знам како даље живети, но хоћу да се крстим баш у  Србској Православној Цркви, због тога што  верујем Србској Цркви и Патријарху Павлу. Јеромонах ме је саслушао и казао, да Господ неће питати, где си се крстила – у Русији или Србији, Господ ће гледати стање душе. А Рускињу из Русије он може да крсти само  са благословом Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског Артемија. Треба чекати разрешење Владике. Излазећи из храма отац М. ми је казао да се прекрстим православно. Нисам могла подигнути руку – она се тресла, но о. М. ми је показао, како треба сложити прсте и како на себе ставити крстно знамење и, са великим трудом, његовим молитвама, успела сам да се осеним крсним знамењем. Када смо одлазили, погледала сам уназад и до сада видим и памтим благосиљајућег јеромонаха.

Вративши се у Москву прочитала сам да су у првим вековима хришћанства  оглашени примали крштење на Васкрс, прошавши пут Великог поста.

Отац М. није телефонирао, чекати нисам навикла, и, долетевши у Београд на 100-ти концерт «Легенди» у Сава центру, отпутовала сам у Сопоћане. Приспели смо у Сопоћане већ у вечерњи сумрак, отац М. се зачудио и казао да Владика још није благословио да ме крсти. Потом нас је брзо испратио на обратни пут, поклонивши ми уз благослов крст. Пут је био тежак, па сам замолила оца М. да се моли за нас, а он насмешивши се рече: «Светлана, на теби је крст, нема чега да се бојиш!».

Опет сам се вратила у Москву, почео је Велики пост и ту су већ почела искушења: за два месеца два пута сам тешко преболела запаљење плућа и грип, отац М. телефонира и каже, да је Владика благословио да се крстим у манастиру, а ја немам снаге – само што сам преболела, како се показало, први пут. Само што сам саопштила датум свог доласка – разбољевам се други пут и квари се мобилни телефон најновије марке – тамо су сви бројеви, а нисам се досетила да запишем телефоне мојег водича и оца М. на папиру! А он сигурно чека припремивши све за крштење: дужна сам доћи, а мене нема и мој телефон не одговара.

То тада нисам разумела, а и сада много не схватам, и потиштена, болесна, пошла сам ка свештенику у наш парохијски храм. Први пут сам са тим баћушком говорила одмах по повратку из Србије и он ми је предложио да се крстим у Православље чином одрицања од јереси римокатолицизма, но ја нисам пристала казујући да хоћу да се крстим управо у Србији. Дошла сам томе баћушки болесна говорећи: «Ево већ други пут силно болујем – можда не треба да путујем у Србију, већ да се крстим овде, у Москви?». На то је баћушка тврдо одговорио: «Не, путуј у Србију!»

veliku-uskrsnji-post-sremska-mitrovica-650x421

Прошао је мој први Велики Пост, први пут сам била на Пасхалној служби у нашем парохијском храму, одстојала сам до половине четвртог јутра, наравно, ка причешћу нисам приступала, дошла кући и омрсила се куличом и јајетом. А у петак Светле седмице увече сам допутовала у Сопоћане са водичем Љ., која, видевши, како сам почела да се тресем у манастиру, рекла је : «То је баш одвратно, сада ћу те ударити.» Но дошао је о. М. који је већ видео током моја два претходна доласка како почињем да се тресем у манастиру,  узео ме за руку, помолио се и то је престало. О. М. ме је питао, које име бих хтела примити у светом крштењу, те ја одговорих – Милица. Но баћушка је закључио, да у Русији не знају то име и казао је да ћу сазнати своје свето име при крштењу.

Примила сам крштење у суботу Светле седмице, кума је била водич Љ., а присутствовала је још Зорица из Београда; она се молила за мене, благослови је Господе! Нарекли су ми име  «Фотина». У Русији сваки православни празнује дан својег Ангела – дан помињања светог, у чију част је он крштен а међу новомученицима руским је и  мученица – Милица Кувшинова, стрељана  на полигону Бутово, у непосредној близини Москве 1938. године.

Символ вере сам прочитала на србском, у моменту крштења сам три пута веома-веома дубоко удахнула и први пут после многих месеци могла забацити главу и погледати увис – под куполу храма. То је било додиривање бескрајности.

Следећег дана, у недељу, први пут сам се причестила Светим Христовим Тајнама. Затим сам са кумом отпутовала у манастир Црна Река. Храм манастира је огроман и благоукрашен, но не рукама мајстора-стројитеља и мајстора-иконописаца, већ, ја мислим, Светим Духом, почивајућим у монасима, који се у том храму труде. За мене је баш тај храм највећи, највиши и најблиставији до сада.

Вративши се у Русију, три и по године нисам долазила у Србију, но сваког дана  до данас помињем у својим молитвама мене крстившег јеромонаха и први пут причестившег мене јеромонаха, своју куму као и Марију и Зорицу, које су присуствовале мојем крштењу. Касније сам опет путовала у Србију, да бих провела неколико дана на Косову.

Једном сам на питање неког муслимана: «Ви сте православна?» одговорила, да се старам бити православном, зато што сваког минута живот поставља испред мене, као  пред сваким придошлим у овај свет човеком, питање: куда да пођем: следујући Христу или против Њега.

Крштење није било и није могло бити врхом, оно је само почетак пута ка Истини, ка Христу. Но да бих то разумела, потрошила сам много времена.   

Сада знам о хиљадама дигнутих у ваздух и оскрнављених православних храмова,  милионима стрељаних православних верујућих, триста хиљада стрељаних свештеника, монаха и монахиња, десетинама милиона прогањених руских људи.

Сада знам о улози римокатоличке цркве као идејног организатора  мучитеља православних Срба у Хрватској.

Као што је прорекао Владика Николај, цивилизовани свет све више и више отпада од свог Творца и због тога постаје све више озлеђен и оштећен. Господ и Бог наш очекује од нас само једно – то, над чим Он није хтео господарити без наше воље – наше срце. Погледајмо на овај свет, на то, како прекрасним га је саздао Творац. Замислимо се, зашто људи  уносе толико зла у овај прекрасни свет.

У Русији и Србији је много сада људи, не мислећих о томе, да ће се умревши, за гробом срести са својим православним прецима који су живели у такође тешка времена, који ће питати: «И, синчићу, унучићу, како си се ти молио за мене у светом храму током свете литургије? Да ли си често подавао милостињу за упокојеније наших душа?» Шта ће одговорити они, који уопште нису мислили о вечном животу? Шта ће одговорити они, који су постали адепти протестантских, америчких секти, прикривених именом Христа, али у суштини «грабљиви вукови»?  Шта ће одговорити они, који су заборавили мученике из Јасеновца, мученика Вукашина?

Да, веома је сложено зауставити се и промислити баш сада, када се у једином информационом пространству  већ толико хули име Божије, колико се и прећуткује.            

За себе сам извукла закључак да, без свесног човеком прихватања заповести Божијих, без испуњења Евангелског учења у свом свакодневном животу човек неће оживети. А светионик у том бурном житејском мору је – Православна Црква, која мора  свето чувати Свето Писмо, Апостолска правила и Каноне седам Васељенских сабора.

Опростите ми, Христа ради!

Раба Божија Фотина.

________________________________________________________

Превео са руског:  Милан КГ  (Бож. пост 2009)

(У преводу сам користио глаголске придеве – партиципе и глаголске прилоге у данас нешто мање заступљеном архаичном облику, а по угледу на Светог Николаја Жичког, узимајући у обзир да је такав стил ближи руском оригиналу овог писма.)