Прочитај ми чланакМноги у Србији не знају за Марковац, али су за ово село код Младеновца због производа од кованог гвожђа чули у Русији, Саудијској Арабији, Француској...
Ни Пољане, надомак Пожаревца, нису место које би из прве сви могли лоцирати. А бибер–црепом, који производе у овом селу, покривени су кровови кућа у Швајцарској, Италији, Аустрији и подови манастира Хиландар, као и катедрале у Загребу, пишу Вечерње новости.
Стефан Срећковић из Марковца и Дејан Ристић из Пољана, са по 26 година, сигурно су међу најмлађим директорима фирми у Србији. Оба младића су наследила породични бизнис, али су му дали потпуно другу димензију. Преци су им били сеоске занатлије, а они су унапредили посао, порадили на маркетингу и боре се да своје производе продају на светској пијаци. Показали су да пољопривреда и сеоски туризам нису једина могућност, већ да се и други успешни и велики послови могу водити из провинције.
Капије произведене у предузећу „Огањ“, које води Стефан Срећковић, красе вилу краљевске породице у Саудијској Арабији. Вредни мајстори из овог малог места својим вештим рукама направили су и ограде за терасе којима се шета руски председник Владимир Путин у својој резиденцији у Сочију. А све је почело у малој ковачкој радионици Стефановог прадеде.
„Бавио се поткивањем коња и радио за потребе становништва у селу“, прича директор „Огња“.
Деда после није био много заинтересован, већ се више посветио пољопривреди. Мој тата Радослав је касније радио у „Петру Драпшину“ као алатничар, али када је деведесетих фабрика пропала, са стрицем је почео да се бави уметничком браваријом. То је у почетку било ситно, јер су се намучили око прве ограде, али постепено су се усавршавали и посао се ширио. Он је буквално измишљао занат. Ми и данас сами правимо машине на којима радимо, јер то нема нигде да се купи.
Сви чланови породице Срећковић ангажовани су у фабрици. Стефанов отац Радослав, мајка Марина, сестра Лана и супруга Мирјана. Запошљавају око 120 радника, међу којима су најбројнији рођаци и комшије из села. Њихов успех је допринео томе да се у Марковцу боље живи.
„Ово није серијски посао и много зависи од спретности и умећа радника. Најлепши украси на оградама се праве ручно“, истиче Стефан Срећковић. – Зато људи морају бити добро плаћени и мотивисани. Оно што су зарадили морају добити на време. Међу запосленима имамо и целе породице, па код нас заједно раде муж, жена и два сина.
И за посао Дејана Ристића пресудне су веште руке. За вредност њихових црепова и плочица најзначајнији је природан процес настанка и комплетна ручна израда.
„Почињемо од ископа глине који се ради ручно како би се сва прљавштина издвојила и добила чиста, квалитетна глина“, објашњава Дејан процес производње у фирми Цотто Рустицо. – После квашења и мешања глине, вози се на сто на коме мајстори ручно пуне глином калупе, један по један комад и тако целог дана. На ред долази десетодневни процес сушења на природном ваздуху. Плочице се чувају од превелике температуре, јаког ветра како би сачувале своју форму и чврстину. Када су довољно суве, пакују се у пећ која се ложи квалитетним дрветом, захваљујући чему плочице имају најразличитије нијансе. После 30 сати ложења, плочице се хладе седам дана.
Овај посао, дакле, није ни брз ни лак. Треба постићи квалитет који задовољава прохтеве захтевних купаца из Италије, Словеније, Аустрије и Грчке којима се испоручи више од 10 шлепера годишње. Како се онда млад човек одлучи да руке упрља глином, уместо да седи у канцеларији и бави се менаџментом?
„У јесен 2009. сам уписао Факултет организационих наука у Београду, али због изненадне смрти оца исте јесени сам морао да преузмем посао којим се некада деда бавио и који је ишао јако лоше“, одговара млади бизнисмен.
– Морао сам да покушам да издржавам себе и остатак породице. Студирао сам и радио, па је посао доста трпео. Оно што је преломило у корист посла је то што сам у томе од рођења и то најбоље знам да радим. Али пресудно је било предавање професора о томе како у једној од највећих фирми у Србији постоји кодекс понашања, такав да када власник пролази запослени се мора померити и гледати у под све док овај не прође. Рекао сам себи да нећу да студирам да бих једног дана гледао у под и тако је све почело.
