Прочитај ми чланак

(УМЕРЕНИ) ПОЛИТИЧКИ ИСЛАМ део европске будућности

0

На прошлогодишњој конференцији за штампу под називом „ Позив Европи-ислам у Европи“ (24.06.2015. Брисел) Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, Федерика Могерини, изјавила је да је идеја сукоба између ислама и Запада обмана за јавност. „Ислам има место у нашем западном друштву.“- рекла је тада Могерини-„Ислам припада Европи... и не бојим се да кажем да политички ислам треба да буде део шире слике.“ Тадашња њена изјава у потпуности је одсликавала доминантно мишљење западног политичког естаблишмента, а које је проистекло превасходно из потребе креирања „новог Блиског истока“-изнова по мери западних центара моћи.

islam u francuskoj

Западна визија „новог Блиског истока“ проистекла је првенствено из потребе за осигуравањем извора и праваца  протока енергената као и обезбеђивањем несметаног уласка западног капитала на блискоистично тржиште. Реализација овог пројекта захтевала је сламање арапског социјализма, система који није могао да одговори потребама савременог глобалног света. После званичног прекида дотадашњег савезништва са екстремним исламистичким организацијама ( попут  Ал- Каиде), а које је резултирало објавом „глобалног рата против тероризма“ 2001. године, америчка администрација своју пажњу, а и позамашна финансијска средства,  усмерила је ка умереним исламистичким организацијама видећи у њима нове савезнике за остваривање својих геостратешких и геополитичких циљева. Најзначајнија од њих била је уједно и најстарија, контроверзна ораганизација „Муслиманска браћа“ основана још далеке 1928. год. у Египту  иначе веома распрострањена и добро укорењена у муслиманска друштва широм Блиског истока.

 Идентификујући седамнаест оваквих умерено исламистичких организација америчка администрација је отпочела преговоре са њима средином 2002. год. у чему јој се касније придружила и ЕУ одлуком донетом на састанку министара спољних послова  2005.год. у Луксембургу, а на предлог Велике Британије и Данске. Запад је био уверен у сарадњу са политичким исламом. Подстицај оваквој одлуци дала је и студија ауторке Черил Бенард под називом „Цивилни демократски ислам“ (Ранд, 2003) у којој се детаљно анализирају користи сарадње са умерено исламистичким снагама које се не супротстављају међурелигијском дијалогу и нису антизападно оријентисане.

Добар део америчког политичког естаблишмента  био је уверен да су одређени делови програма ових организација прихватљиви а да се поједини делови дају „поправити“ путем сталног дијалога. При томе је управо Турска са Ердогановом АКП на челу државе била пример либералне и демократске умерено исламистичке партије која је земљу водила ка Европској унији. Међутим, нико у то време није најављивао да ће те организације које су протеклих педесетак година биле прогањане и угњетаване од стране арапских секуларних режима управо на захтев Запада, само неку годину касније преузети власт широм исламског света.

Увод у реализацију нове америчке визије Блиског истока представљале су пажљиво организоване и вођене револуције тзв. „Арапског пролећа“ представљене као продемократски спонтани народни покрети. У суштини биле су то сунитске исламске револуције које су са блискоисточне сцене почистиле све секуларне режиме, разориле државе које су стајале на путу западним интересима при чему су изазвале секташка, верска крвопролића, верске прогоне, таласе избеглица и на крају створиле претпоставке за јачање и ширење екстремних исламистичких покрета и настанак Исламске државе.

Управо у светлу ове најновије западне политичке интервенције на Блиском истоку треба схватити изјаву Федерике Могерини о добродошлици политичком исламу у Европи. Садашња званична и важећа западна политичка подршка умерено исламистичким снагама на Блиском истоку дала је ветар у леђа активизму исламистичких организација у Европи усмереном превасходно ка преобликовању европског  друштва у складу са исламским вредностима. Међународни институт за блискоисточна и балканска питања из Љубљане наводи да је данас већина исламских културних и школских центара широм Европе под посредном или непосредном контролом „Муслиманске браће“  чија је кровна организација Федерација исламских организација у Европи a налази се у Великој Британији. Притом је познато да се исламисти првенствено ослањају на политичка, социјална и образовна средства у циљу исламизације друштва као предуслова исламске власти.  

Да су у том погледу исламисти постигли одређене резултате  сведочи  и изјава бившег припадника „Муслиманске браће“, писца и исламолога, Ахмеда Мансура да је „за многе муслимане у Немачкој ислам њихов једини идентитет.“ С друге стране, екстремне исламистичке терористичке организације које  своју идеолошку платформу виде  у Исламској држави захваљујући  средствима напредне комуникације шире своју пропаганду и редуковано, екстремно тумачење ислама међу отуђеном  европском муслиманском омладином . Јасан показатељ појачане радикализације  муслимана у Европи представља  огроман број  „Алахових ратника“ који се данас боре под заставом Исламске државе а који су европски држављани или резиденти.

Сузе Федерике Могерини показале су да је у сусрету са политичким исламом либерално демократска држава остала без одговора. Сталним поражавајућим уступцима пред све експлицитнијим захтевима исламиста Европа се нашла на путу „тихе“ исламизације а да тога већина њене политичке елите још увек није свесна. Насупрот  томе стално се изражава бојазан да би се предузимањем значајнијих мера у погледу сузбијања растуће радикализације међу европским муслиманима погодило у оно што се у другом религијском и правном контексту сматра религијским правом или морањем. Разним квазинаучним теоријама настоји се релативизовати сама суштина исламизма као идеологије засноване на политичкој интерпретацији ислама која инсистира на томе да ислам није само вера већ и политички систем и сходно томе  трага за успостављањем исламске државе засноване на исламском праву или шеријату. У том смислу суштинске разлике између радикалних и умерених исламиста нема јер свака вера па тако и ислам позива на мир и толеранцију а свака (зло)употреба вере у политичке сврхе може бити само контрапродуктивна и на крају опасна.

turci erdogan

Историјска је чињеница да су  безмало сви данашњи  џихадистички покрети рођени у крилу „Муслиманске браће“-од Ал Каиде па надаље. И талибански покрет се појавио у Авганистану као умерена исламистичка  снага коју су подржале САД у борби против тадашњег СССР-а да би по преузимању власти прерастао у антизападни  екстремистички исламски  покрет познат по својој до тада незапамћеној суровости. Ердоганова АКП  током ове блискоисточне кризе полако показује  своје „демократско“ и „либерално“ лице –од  подршке ИД, преко бруталног обрачуна са Курдима  и последњим лаичким рецидивима у држави до тога да је на крају приморала и немачку канцеларку А. Меркел да повуче потезе у правцу гушења слободе говора у својој земљи. Најновија иницијатива влада Републике Турске о увођењу верског устава довољно говори о томе у ком правцу исламисти воде ову државу. Изјава председника турског парламента Исмаила Кахрамана да претежно муслиманска земља мора да има верски устав изазвала је протесте у држави па се страхује да би могло лако  доћи и до грађанског рата јер је један број исламиста спреман да узме оружје у руке како би ову своју намеру и остварио.

Све док европски  политички естаблишмент не буде схватио да је управо политички ислам тај који кочи интеграцију муслиманских придошлица у европска  друштва помака у том погледу једноставно не може бити. Одговоре на питања да ли се овде ради о нестручности, незнању или идеолошком слепилу oдавно је дао далековиди Д. Калајић у својој „Европској идеологији“ говорећи да је реч о „свесним или несвесним поборницима подвргавања Европе „новом светском поретку“, односно силама политичког мондијализма, економског глобализма и друштвеног мултикултурализма, што скупа чини последњи агонични аватар англоамеричког, атлантског колонијализма и либералног капитализма“.