Прочитај ми чланак
© Ints Kalnins / Reuters
Користећи бесмислени изговор „руске агресије“, НАТО спроводи конфротирајућу политику у Источној Европи, која може лако да се измакне контроли.
Током конференције за новинаре у Бриселу, Генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг је истакао да очекује милитаризацију источне Европе.
„Очекујем да се министри сложе са појачаним присуством наших трупа у источним деловима савеза. То ће учврстити нашу колективну одбрану, а истовремено послати снажан сигнал који би спречио сваку агресију или застрашивање.“
„Узимамо снажан и избалансиран приступ да би одвратили руску агресију. Нисмо имали потребу да бринемо о томе већ 25 година, а сада имамо“, рекао је амерички секретар за одбрану Еш Картер.
Пентагон је најавио да ће повећати војну потрошњу у Европи на 3,4 милијарде долара. Резултат овог масовног повећања потрошње ће бити војна опрема, више снаге, више вежби на руском западном крилу, и још много више напетости између Москве и НАТО-а.
У очигледном покушају да предухитри критику безобзирног плана, шеф НАТО-а је додао:
„Ми не тражимо конфронтацију са Русијом. Ми не тражимо нови хладни рат.“
„Иницијатива долази од САД и не очекује се од Пољске и трјију балтичких држава да трајно дозволе присуство америчких борбених јединица на своме тлу. Американци говоре о оружју и пре-позиционирању и ротационом присуству, а не базама“, рекао Лукаш Кулеша, директор истраживања у оквиру Европске мреже за лидерство.
За Русију неће бити важно да ли су те трупе које се гомилају на њеној граници „сталне“ или „ротационе“. Чињеница је, из руског угла, сталне су трупе тамо, имаће сталну присутност без обзира како су дефинисане. Тако НАТО, а не Русија, диже тензије.
‘Not a return to Cold War’? NATO increasing its military presence in Eastern Europe https://t.co/sm79SQB659 pic.twitter.com/3DL2xBznpv
— RT (@RT_com) Јануар 28, 2016
НАТО план
Иако је Барак Обама пре него што је постао председник најаваљивао промену курса спољне политике САД, он је у великој мери допринео да односи између Русије и САД дотакну најнижу тачку од совјетског времена.
Гледајући уназад, јасно је да је Обамина администрација искористила савршену прилику да ратоборну Бушове доктрине подигне на следећи, још опаснији ниво. На крају крајева, након Бушове администрације која је осам дугих година водила рат против сенки, и подједнако упозорава пријатеље и непријатеље „или си са нама или против нас“, може свима бити опроштено за веровање да је први амерички црни председник био прави.
О АУТОРУ
Роберт Бриџ је амерички писац и новинар који живи у Москви, Русија. Његови чланци су објављивани у разним публикацијама – Russia in Global Affairs, The Moscow Times, Russia Insider and Rethinking Russia. Бриџ је аутор књиге, Поноћ у америчком царству, која је објављена 2013.
Не, он то није био. Први доказ да би Обама био сувише добар да би био истинит јесте такозвано „ресетовање“ у односима између Москве и Вашингтона. Иако је Џорџ Буш је донео одлуку у децембру 2001. године да одустане од балистичких ракетних споразума (АБМ), који су одржавали мир између нуклеарног наоружања Русије и Америке скоро три деценије, Москва је одлучила да прати „ресетовање“, вероватно више из радозналости него било каквог стварног очекивања да је Вашингтон променио такт.
Убрзо је постало јасно да не само да је САД промовисао „ресетовање“ као превару; то је највероватније била обмана да Русија верује да је Вашингтон спреман за истинско партнерство. У ствари, ништа није могло да буде даље од истине. Први (и последњи) тест за „ресетовање“ дошао је са планирањем САД да изгради одбрамбени ракетни систем у источној Европи.
Обамина администрација је, након обећавања да сарађује са Русијом на систему (који је описан као начин одбране Источне Европе од „отпадничких ракета“), на крају је био принуђен да покаже своје карте.
Не само да је Обамина администрација одбила да сарађује са Русијом у овом систему, него је практично поништен уговор о новом почетку, потписан између Барака Обаме и Дмитрија Медведева у априлу 2010. године, који је дизајниран да смањи број стратешких нуклеарних ракетних лансера за пола.
Главни услов за нови почетак је да ће САД сарађивати са Русијом на европском систему ракетне одбране. Али све што је Русија икада добила биле су речи, речи и само речи. Билатерална сарадња по питању овог система – који је смештен у руском дворишту упркос чињеници да је „иранска претња“ само маска – никада није стигла. Превара није успела.
Сарадња између две светске нуклеарне суперсиле могао је бити почетак заиста изванредних билатералних односа, посебно у време повећане терористичке активности и пораста лажних сила широм света. Међутим, Вашингтон је одбацио руску понуду о сарадњи, фаворизујући свет непредвидивости уместо тога. Данас је Русија та која је редовни синоним у западним престоницама као претња миру у региону. Замисли.
Крим
Данас имамо стални напор пропаганде на Западу да се ојача лажни наратив да је Русија „отела“ Кримско полуострво војном силом током украјинске кризе. Та пропаганда се користи као средство за сејање страха међу земљама источне Еврпе и балтичким земаљама са циљем да се укаже да и оне могу да постану следећа жртва руске „инвазије“.
Упркос свој овој причи о руској инвазији на Крим, истина није била тако драматична као што би западни медији желели да верујењихова јавност. Када су паравојне снаге у Украјини свргнуле легитимно изабраног председника, народ Крима је донео одлуку – врло мудру из ове перспективе – да одржи референдум и да се придружи Руској Федерацији, чиме се спречава било какво будуће крвопролиће на полуострву.
Упркос томе што прича Запад, Русија није натерала Крим да одржи референдум, нити су руске трупе одузеле територију; у ствари, Руска Дума је одржала гласање о томе да ли или не да прихвати Републику Крим у Руску Федерацију! Ово се тешко може описати као „инвазија“.
У међувремену, заправо је америчка ‘чизма’ на терену у Украјини та која је помогла да се запале страсти демонстраната, од којих су многи повезани са екстремистичким неонацистичким групама.
Колико људи се сећа разлога за изненадно избијања насиља у Украјини? Украјински председник Виктор Јанукович одбио је Споразума о ЕУ, уместо тога одлучио је се за ближе везе са Русијом и руске, уместо ЕУ, кредите. А западни лидери нису спремни да изгубе толико новца, ни на који начин, чак и ако то значи употребу екстремног насиља и узурпације демократски изабране владе.
Сирија и Исламска држава
На врхунцу украјинског фијаска, Русија се обавезала да уђе на сиријски терен (али са позивом Дамаска, западне силе никада ниус примиле тај позив) и да уништи снаге Исламске државе. Иако здрав разум каже да би Запад требао бити захвалан борбу против заиста опасног непријатеља на Западу се то доживљава другачије.
У ствари, не само да су земље НАТО-а оптужиле Русију за поступке у Сирији, већ је једној од њих, Турска, имала луду храброст да се обори руски авион.
Председник Путин је назвао обарање борбеног авиона „ножем у леђа, од стране саучесника терориста.“
Када би у земљама источне Европе користили здрав разум дошли би до до закључка да Русија не представља регионалну опасност, већ да природно реагује на повећање војних активности на својим западним границама.
за СРБИН.ИНФО превео Илија Вуксановић
