Курди су етничка група на Блиском истоку, која настањује област која се по њима назива Курдистан, а која се протеже кроз чак четири различите земље. Живе у Ираку, Сирији, Ирану и Турској, али када су се националне државе у прошлом веку правиле, они нажалост нису успели да снађу и да направе своју сопствену. Данас обитавају широм света, а најбројнија дијаспора им је у Немачкој.

Припадају иранској групи народа, баш као и Персијанци који су већински народ Ирана, али имају свој сопствени језик.

Данас су се многи на њих “примили”, пошто су они ударна оштрица цивилизованог света у борби против исламистичког црнила Калифата, али њихова прича почиње много, много раније. И много су до сада пропатили. Ово је наш допринос њиховој бици против мрака.

ИМЕ

Не зна се шта тачно значи реч “курд”, али се верује да је коришћено пре него што се сама етничка група формирала. Помињу их још сумерске глинене таблице, појављује се и у асирским изворима, а и грчки историчар Ксенофон их спомиње у контексту заустављања хеленских плаћеника у планинама северне Месопотамије у 4. веку п.н.е. Различите форме су записане у тим временима, “Кар-да”, “Кардучи”, “Кирти”, “Курт”.

ЈЕЗИК

Језик им је подељен на неколико дијалеката, а припада северозападној подгрупи иранских језика, која припада индо-иранској грани индо-европских језика. Другим речима, у истој је групи као и наш језик. Поједини њихови дијалекти се разликују као немачки и енглески, а деле се у северну, централну и јужну групу. Групе које себе зову Заза и Горани не говоре курдским језиком, иако су етнички Курди.

Занимљиво за наше читаоце ће свакако бити што се престоница на курдском језику каже “сербаџар”, док се војник каже “сербаз“. “Сербори” значи пустоловина, авантура, “сербести” је слобода, а “сербест” независност. Курди се данас дакле боре за сербест.

РЕЛИГИЈА

Упркос томе што мислимо да су они сви муслимани, то није тачно; вероватно се ради о верски најразноврснијој етничкој групи Западне Азије. Традиционално, Курди су познати по томе што врло слободно приступају религијској пракси, па се зато каже да је “у поређењу са неверником, Курд муслиман”.

Шалу на страну, већина их јесу муслимани, тачније сунити и још тачније, припадници шафијског мезхеба, једне од четири правне школе сунитског ислама. Мањи број Курда су шиити, који углавном живе ван Курдистана, у одвојеним еклавама Ирана те јужног и централног Ирака.

Међутим, мистичке праксе и припадање суфијским редовима су врло раширени међу Курдима, па их тако има много међу алевима, граном шиитског ислама са елементима суфизма.

Ван ислама, око милион Курда су припадници јарсанства, синкретичке религије коју је основао султан Сахак у западном Ирану у касном 14. веку. Идеје ове религије су миленијаризам, натуризам, једнакост, метемпсихоза, анђелогија, дуализам, одбацивање класа, каста и чинова, и многе се могу наћи и код Јазида, који су такође Курди, само припадници посебне религије која се зове јазидство. Све углавном стављају акценат на исте ствари.

Постоји и мањи број Курда који су зороастријанци, припадници религије о којој смо већ писали, али су они углавном новији преобраћеници, баш као и хришћански Курди.

КУЛТУРА

Навешћемо вам неке врло интересантне моменте њихове баштине и наслеђа. За почетак, положај жене у друштву, који је различит о положаја жена у другим исламских традицијама. Наиме, током светковина и славља, примера ради, мушкарци и жене плешу заједно. Такође, жене носе и оружје и боре се раме уз раме са мушкарцима у редовима пешмерге, како зову своју герилску оружану силу, мада је ово вероватније под утицајем напредних марксистичких идеја о којима ће више речи бити касније.

Њихово усмено предање крцато је бајкама и причама о природи, антропоморфним животињама, митолошким бићима и свакодневном животу. Животиња која се најчешће појављује је лисица. Постоји и много легенди о настанку овог или оног њиховог племена, а и свака верска група има своју традицију.

Чак и данас, путујући приповедачи иду по Курдистану и окупљеним људима, понекад и читавом селу, причају приче или певају песме. Њихова музика је епске природе, попут херојских балада о Саладину, али има и љубавних и религиозних.

Курди су и светски чувени ткачи, посебно познати по теписима и торбама. Најбољи су теписи из регије Биџар, чврсти, дебели и дуговечни, па их зову и “гвозденим теписима Персије”. Племе Џафа прави најбоље торбе. Сви ови производи су шарени, колоритни, са медаљонским патернима.

Познати су они и по занатству, па тако израђују врхунске шаховске табле, талисмане, накит, орнаметне, хладно оружје, инструменте, и тако даље. Џамбија је посебна њихова врста бодежа, веома цењена, а имају и прозоре ороси, изразито стилизованих шара.

Тетоваже су још један елемент њихове културе, упркос томе што сунитски ислам не дозвољава трајне шаре по телу, па се верује да су наслеђе претходних времена. Углавном је у питању религијски симболизам, али има и оних чији је циљ терање зла и болести, улепшавање, исказивање племенске припадности, и жене их стављају чешће него мушкарци. Обично се налазе на стопалу, бради, челу, али и на другим деловима тела.

Од спорта највише воле фудбал, и имају свој национални тим упркос томе што не могу да се такмиче на званичним турнирима.

КРАТКА ИСТОРИЈА

Премда неки верују да су Меди преци данашњих Курда, ово је оспорено. Зато ћемо се држати неспорних ствари. За почетак, забележено је да се почетком нове ере сасанидски цар Ардашир И борио против њих и њиховог краља Мадига, те да их је потчинио својој власти иако је испрва доживео страховит пораз. Занимљиво је међутим што је изгледа и сам Ардашир био Курд, пошто му парћански цар Артабан V, син Вологаза V, у писму каже да је донео смрт сам себи јер је син Курда, одгајан у курдским шаторима.

360. н. е. сасанидски цар Шапур II је опседао један римски град на Блиском истоку који су, како је забележено, чували Курди. Ипак, ово је време када Курди још увек нису били формирана етничка група, већ се овај термин користио за све иранске номаде.

Током средњег века Курди се спорадично јављају у арапским изворима, наравно, у летописима који се тичу битака и устанака. Између 10. и 12. века долази до појаве бројних курдских емирата која временом падају под Турке Селџуке. У 12. и 13. веку већ видимо да се јављају прве назнаке курдског етничког идентитета и солидарности, развијене из разнородних племена која су живела истим начином живота.

1171. везир Саладин, Курд по рођењу, обара власт династије Фатимида у Египту и успоставља своју сопствену, Ајубиде, која ће до 1341. године владати земљом фараона, Сиријом, западним деловима Арабљанског полуострва, северном Африком и северним Ираком.

Саладин је био муслимански херој током Крсташких ратова, и остао је познат и на западу као велики, племенити ратник и још већи човек и господин, али и по томе што је преотео Јерусалим од крсташа.

Сафавидска династија које је 1501. године дошла на власт у Ирану и која је успоставила власт и на курдским територијама такође је била курдског порекла, али су се Курди без обзира на то дизали против њих на буне. Тада су почела и њихова прва расељавања по Блиском истоку и југозападној Азији, а продавани су и у робље.

Када је ова династија пала с власти, на престо се попео Карим Кан, генерал из племена Занда, за које се верује да је такође курдског порекла. Иран је процветао под његовом влашћу, али је после смрти овог владара пала и династија па су на престо дошли Каџари који ће владати све до 1925. године.

Један број Курда је био под њима, али не сви. Велики је број био и под влашћу Османлија, посебно након 1514. године када је султан Селим И анектирао Јерменију и големе делове Курдистана. Током 19. века долази до устанака курдских емира, посебно Бедихран-бега 1847. године, који је желео да задржи постојећу структуру курдских муслиманских кнежевина. Иако се ова буна не види данас као националистичка, његова деца су играла битну улогу у појави и развоју курдског национализма.

Шејх Убејдулах је 1880. године повео први устанак родољубивог типа, и против Отоманског царства и против Персије, тражећи политичку аутономију или пуну независност за Курде, али је здруженом акцијом Истанбула и Техерана угушен. Младотурци су их касније, као и Јермене, подвргли етничком чишћењу и геноциду. Процењује се да је исељено око 700.000 Курда, од којих је половина једноставно нестала, вероватно убијена.

Након Првог светског рата и распада Османске империје која је Курде у суштини и упркос свему успешно интегрисала у свој систем, али не и асимиловала, Курди су почели активније да се боре за самосталност. Кемал Ататурк је међутим спречио да се то деси, па су Курди уз помоћ Велике Британије успоставили такозвану Републику Арарат, али су Турци и Персијанци опет умешали своје прсте. Ни Република Махабад, коју су основали уз помоћ Совјетског Савеза, није успела да преживи Други светски рат.

На северу Ирака, баш на простору на коме се овај народ данас бори против средњевековних сила мрака, неколико пута су проглашавали независност након Првог светског рата, сваки пут од стране суфијског шејха Махмуда Барзанџија.

Прво, 1919. године када је покушај пропао због Британаца. Две године касније, проглашена је Краљевина Курдистан у престоној Сулејманији, када се Барзанџи прогласио краљем. Држава је постојала до 1924. године али су Британци и овога пута били против њих, јер је то земљиште било део њима повереног Мандата Месопотамије. 1930-31. Барзанџи је покушао по последњи пут.

1960-их година, када је режим Баас партије хтео да сузбије њихове националне аспирације, избио је рат са Багдадом. Наредне деценије њихов лидер Мустафа Барзани одбио је аутономију на ограниченом подручју, захтевајући и нафтом богати Киркук.

Управо у том времену долази до еволуције њиховог национализма под снажним утицајем марксизма, која у Ираку доводи до стварања Курдске демократске партије, а у Турској доводи до Радничке партије Курдистана (ПКК), која је стављена на листу терористичких организација од стране УН, ЕУ, НАТО и многих других.

Када је избио рат између Ирака и Ирана, Садам Хусеин је почео са насилном арабизацијом њиховог тла, те са анти-курдском политиком, па је кренуо грађански рат. Језик им је стављен ван закона.

Багдад је покренуо кампању Анфал током које је уништено преко две хиљаде села и убијено 182.000 курдских цивила. На град Халабџу је бачено хемијско оружје које је убило 5.000 људи. Пропаст устанка 1991. године довео је до егзодуса око 1,5 милиона Курда у суседне земље, Турску и Иран.

Након што су током Заливског рата Америка и савезници забранили летове ирачке авијације над Курдистаном, тамошња је герила (коју зову “пешмерга”) успела да поврати добар део своје територије и да прогласи Курдистанску регионалну владу. Ирак све до пада Садама Хусеина де факто није владао том територијом. Курди су Американце 2003. године дочекали као ослободиоце, игром и песмом на улицама, па је и њихова влада легализована новим ирачким уставом.

У Турској је било слично. Тамо је Радничка партија Курдистана под вођством Абдулаха Оџалана деценијама водила битку против државе у којој чине између 10-25 одсто становништва, и живе на огромној територији, а која их је на сваком кораку дискриминисала. Он је 1999. године ухапшен и од тада је напустио марксизам и почео да заступа демократски конфедерализам, а сматра и да је насилна борба превазиђена и да се курдску државу треба борити мирним путем. Занимљиво, првих десет година тамновања био је једини затвореник на острву Имрали у Мраморном мору.

КУРДИ ДАНАС

Број припадника овога народа креће се између 30-35 милиона, али их на простору Курдистана има око 28 милиона. У Ираку чине 17 одсто укупне популације, што је око 6,5 милиона људи, и већина су у три провинције на северу ове земље. Тренутно их предводи Масуд Барзани, син Мустафе Барзанија, који се рве са барјактарима црне заставе Исламске државе.

У Сирији чине 9-15 одсто становништва, што значи да их има између 2,2-3 милиона. Простор на коме у овој земљи живе углавном контролишу сами, или се туку са Исламском државом и другим формацијама око њега. У Ирану их је 6,5-7,9 милиона, што је између 7-10 одсто популације. Највише их је у Турској, од 11 до 15 милиона, и чине између 15 и 25 одсто укупног броја становника. Горепоменута Радничка партија Курдистана се и даље бори, више не за пуну независност већ за аутономију у склопу демократског конфедерализма са осталим курдским регијама, а примирје је довело до повлачења већине њихових снага у Ирак. Међутим, последње акције турске војске крше примирје. Многи Курди мисле да Анкара навија за исламисте у борби против њих и да само њихове положаје бомбардује.

Пре четири године, пре свих недаћа које су поново задесиле Блиски исток, један званични извештај америчке владе наговестио је да би до 2030. године могао постојати независни Курдистан. Међутим, због околности које се тренутно у овом делу света дешавају, постоји могућност и да ће се то десити далеко брже.

Посебно у Ирачком Курдистану, где Махмуд Барзани већ одавно прети да ће прогласити независност, али жели да Багдад на то сам пристане, да не би улетео у конфликт и са њима. Турска је већ наговестила да би такву државу признала.

Уосталом, Курди своју нафту нелегално већ испоручују преко те земље (легално би било да све иде преко Багдада, док Багдад не одлучи другачије, а да Курди добијају проценат зараде).

Багдад је био строго против тога пре него што је Исламска држава заузела велике делове његове територије, па је чак блокирао курдску нафту у страним лукама, али сада већ има много мање простора за уцене.

Питање опстанка ирачке државе је тако дубоко повезано са питањем курдске независности.

Ако Ирак жели да настави да постоји, вероватно ће бити принуђен да Курдима да жарко жељену државу за коју се већ толико хиљада година боре.

Извор; Телеграф

Ознаке: држава, курди, Курдистан, народ, ратници