Прочитај ми чланак
Од када је 1362. године султан Мурат Први освојио Адријанопољ, данашње Једрене, овај град је само три пута заузимала нека друга војска. Руска 1829. и 1878. године и српска у Првом балканском рату. Историчари кажу да без помоћи српске војске Бугари нису могли да освоје јако утврђено Једрене. Када је српска армија наоружана тешком градском опсадном артиљеријом, возовима стигла у Бугарску, војници, под командом генерала Степе Степановића, „осули су страховиту ватру на турска утврђења, порушили их и сломили турски отпор“.
Сама предаја Мехмеда Шукри-паше, главнокомандујућег турске војске, једна је од занимљивијих прича око које се и дан-данас споре неки српски и турски историчари, с једне, и бугарски, с друге стране. Први тврде да је тражио да се преда искључиво Степановићу, а други да се предао бугарском команданту, генералу Николи Иванову. Још занимљивија је прича о Шукри-пашиној сабљи коју је после пада Једрена, наводно, предао генералу Степи Степановићу. Штавише, постоје четири сабље за које се верује да су припадале турском паши у време опсаде Једрена. Једна је изложена у Војном музеју у Београду, друга у Народном музеју у Чачку, а трећа и четврта у Народном војноисторијском музеју у Софији, односно у Музеју сећања на Балканске ратове у Једрену.
– Турски официр високог ранга као што је био Шукри-паша, сигурно је у свом једренском штабу имао више сабљи, зато је и могуће да су неке од њих на различите начине уз одговарајућу документацију доспеле у ове музеје – објашњава за „Новости“ Анђелија Радовић, музејски саветник Војног музеја у Београду.
– У нашој сталној поставци изложена је шашка черкеско-кавкаског типа са корицама, за коју сматрамо да је припадала Шукри-паши, турском команданту одбране Једрена 1913. године. У документацији о откупу предмета пише да је сабља дар Шукри-паше генералу Степи Степановићу. Наш војсковођа је приликом опсаде Једрена командовао Другом српском армијом и могуће је да су му сабљу донели наши официри 20. пешадијског пука, који су освојили део утврђења Фора Хадерлик у коме је био штаб Шукри-паше.
Неки аутори, каже наша саговорница, тврде да се двојица војсковођа нису директно срели и да зато није могло бити никаквог дара. Постоје, међутим, поуздани подаци да је Шукри-паша тражио да се преда генералу Степи, што му није уважено, али је зато врло могуће да је сабљу посредним путем послао српском команданту.
Занимљиво породично предање о овој сабљи за „Новости“ је открио и наш познати глумац Танасије Узуновић.
– Мајор Милован Гавриловић, рођени стриц моје мајке, као изузетан официр школовао се од 1903. године на француској војној академији, тамо се оженио, а у Србију се вратио 1912. године и учествовао у опсади Једрена. Када је Шукри-паша захтевао да се преда генералу Степи, желео је да то учини на француском језику, па је и питао ко у српској армији говори француски. Био је то Милован, пред ким је, по протоколу, паша требало да клекне и преда му сабљу. Када је то хтео да учини, Милован га је задржао и рекао: „Нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи“. У знак захвалности за Милованово витешко понашање, Шукри-паша му је поклонио сабљу, двоглед и револвер који су, мислим, у београдском војном музеју – приповеда Узуновић.
У сталној поставци музеја, осим сабље, из опсаде Једрена изложене су фотографије и још само два предмета. Реч је о фењеру из штаба Шукри-паше и белој платненој застави коју су Турци као знак предаје истакли на утврђење „Шејтан трла“, на једренској тврђави.
Када је реч о Шукри-пашиној сабљи изложеној у чачанском Народном музеју, од директорке Делфине Рајић сазнали смо да је ова сабља део сталне поставке посвећене балканским ратовима и да се у документацији води као трофејна сабља војводе Степе Степановића „примљена из руку Шукри-паше приликом предаје Једрена 26. марта 1913. године“.
ГРОБЉЕ
У војним документима Друге српске армије која се борила код Једрена, наводи се да су „Бугари после повлачења Друге српске армије са Једрена, читаво српско гробље у околини овог града побугарили. На крстовима погинулих ратника није било ниједно српско презиме у шта су се увериле и породице погинулих српских војника које су, после Лондонског споразума организовано посетиле гробље у селу Кадикеј“.
