Прочитај ми чланак
Свакодневно смо сведоци премијеровог хвалисања о све бољој ситуацији у земљи, незаустављивом напретку, расту стандарда и сличним стварима.
Када би ови мигранти који долазе из Африке и са Блиског истока знали српски и слушали монологе премијера не би хрлили у Немачку и Норвешку већ би остајали у земљи благостања, у Србији.
Оно што прича премијер и реално стање немају додирних тачака. Реално стање је да је напредак незаустављив али у амбис, да је народ гладан, да се земља распада, да је сваким даном све више незапослених, да Србију сваке године заувек напусти више од 30.000 људи, да влада бела куга и терор… У Србији никада није било горе, а бољих времена нема ни на видику.Има и оних који добро живе, а то су углавном страначки кадрови владајуће странке, криминалци, нискоморалне особе, страни плаћеници (НВО) и остали несоји.
Када се окренемо око себе, а потом слушамо излагање премијера морамо да се запитамо ко је овде луд. Да ли је луд премијер или смо луди ми (народ)?Премијер није луд, он је само безобразан до сржи, а једини лудаци смо ми.
Народ је луд јер трпи све ово. Народ је луд јер мирно посматра своје пропадање и нестајање. Народ је луд и то је чињеница, јер ово што нам сервирају не би ни пас са маслом појео.
Извор: Илија Вуксановић
