Прочитај ми чланак
Музика је трештала. Знојавих шака мушкарци и жене, многи још у војним униформама, играли су коло на сред Теразија. Веровали су, као што многи од нас данас погрешно верују, да је 20. октобра 1944. ослобођен Београд. Не знајући шта их чека, људи су подизали децу да виде игранку. Песму је надгласао прасак, а улице препуне народа попрскала је крв.
Смех су заменили врисци. У центру града се десио масакр. Док су бројали рањене, оне остале без удова, командант је повукао у страну Гојка Краљевића и издао му најтеже наређење у историји српске престонице: „Окупи људе!“
Раније тог дана, Краљевића су саборци пљескали по леђима.
„Гошо, легендо, срећан ти рођендан“, викали су му.
Било је и оних који су ћутали. Младић који је тог јутра напунио 20 година многим својим војницима је могао да буде унук. Једини којег ће икада имати.
Људи жељни славља, упркос крвопролићу, наставили су да играју на улицама. Нису знали да оне у колу није осакатила грешком бачена бомба, него намерно циљана граната.
„У пет минута грлила сина и живог и мртвог”
– Гојко је ретко о томе причао. Видите да се о овоме у школи не учи и филм који је снимљен доста је ублажен. Мучно је то. Рекао ми је само да је једна старица, огрнута тешком марамом, сазнала да јој је син јединац у Београду и дошла да га види.Затекла га је живог на улици и загрлила, пет минута касније сишао је у канализацију и после рафала изнели су му тело, следећи пут загрлила га је мртвог. Све што мени није могао да каже је забележено у књизи „Смрт је долазила из поџемља“ Мирка Јовићевића. Хтео је да се бар сећање на погинуле некако задржи – прича жена.
Тих као смрт Гојко се кроз руљу пробијао до Друге бригаде Другог Батаљона Четврте београдске дивизије.Он није славио.Уместо окићених фасада посматрао је шахтове. Смрт је долазила из подземља.
Жена је недуго након експлозије виђена како баца ђубре у канализацију. Није то било ђубре, била је храна за најстрашнијег непријатеља са којим се Београд суочио. Док се изнад шахтова чуо бат новог „моравца“, испод, дубоко у канализацији, крила се СС дивизија која месецима није видела дан.
Чекали су знак за почетак операције „Циклон југ“. Задатак? Затруј воду и храну, минирај стамбене зграде, потруј рањене у болници, а онда кроз експлозију и лешеве направи хаос у Београду.
Тихо и неприметно, као што се циклон прикрада равници. Смрт је требало да дође из поџемља, али се њихова спремала у њега да сиђе.
Краљевић је са првом групом војника стајао изнад шахта на Дорћолу. Неке од младића није ни знао. Узимани су на прескок, помало из сваке чете. Превише војника из истог пука и неко би почео да поставља питања, а тамо где су ишли – питања није смело бити.
– Гојко је задатке обављао без поговора. Зато је изабран. Изабран је јер су знали да је одрастао у војсци и да неће побећи ни по цену живота. Многи на његовом месту би. Момци који су одабрани за мисију су били из унутрашњости, неки су на путу до шахта први пут видели трамвај, а сада су надређени упрли прстом у мрак и рекли им „силазите доле“ – прича за „24 сата“ Милка, удовица Гојка Краљевића у малом скривеном дворишту на Цветном тргу.
Нису им рекли само то. Пре тога искусни командант им се искрено обратио.
„Пушке и бомбе оставите на површини, доле вам не вреде“ било је упутство.
Групица по групица, шест по шест, стопу по стопу, седам дана и седам ноћи младићи су са ножевима силазили у шахтове. Проводили би по четири сата унутра, а онда, они који преживе, пузали на површину.
– Гојко је силазио са сваком групом и наредио да при смени војници не смеју да се сретну. Нису смели новој групи да испричају ужас који су доле видели. Од оних који су успели да се извуку 25 је у тунелима полудело. Према мом знању, право одатле су спроведени у клинику „Лаза Лазаревић“. Ту су и умрли – тихо прича жена.
Господар три заната
Гојко Краљевић је доктор хемијских наука, а завршио је три факултета: Хемијски, Економски и Технолошки. Са супругом има ћерку Данијелу која је такође доктор биохемије и живи у Aмерици. Био је и писац, написао је два романа. Гојкови патенти о пречишћавању животне средине, за које је идеју добио у канализацији, користе се и дан данас.
Лежећи у леденој води, док им се униформа натопљена фекалијама припијала уз тело, пузали су кроз мркли мрак и ослушкивали. Шушкање изатунела могло је да буде и пацов и нож који се зарија у гркљан.
Више од бата корака далеко бројнијег непријатеља, плашио их је шум воде. Било им је јасно – ако горе падне киша, сви ће се подавити. A то је било управо оно што је непријатељ хтео.
Озлоглашени Ото Скорцени, Хитлеров човек од поверења, лично је обучавао диверзантску јединицу.
Краљевићеви људи су пипали мемљиве зидове не би ли пресекли каблове мина које су сакривене под београдским зградама. Могле су да експлодирају сваког тренутка. Немци су искочили из заседе. Сатерани у ћошак, борили су се до последњег.
Биле су потребне мине и најмање 120 људских живота да истерају нацисте. Напокон, паклени план је спречен, а Гојко Краљевић је поново изашао и видео сунце. Таму, ипак, никада није заборавио.
– Нико из Генералштаба није смео да уђе у град док непријатељ не буде уништен. Када је после свега изашао из канализације и потписао да је операција успела, Гојко је пао у кревет и спавао данима – прича његова супруга, а ми слушамо. Захвални.
Јер док се он опорављао, иза његове собе и далеко изнад тунела у којима су ти млади људи оставили тела и животе – будио се неки нови, слободни Београд.
И НAТО је отерао
Гојко Краљевић, одавно у пензији, позван је у помоћ када је Београд нападнут 1999. године. Човек који га је бранио од претње из поџемља, својим стратешким умећем га је бранио и из ваздуха. До краја живота је, у својој 76. години, наставио да помаже и као научник, проналазећи патенте за заштиту животне средине. Према речима његове удовице – никада тон није повисио, а највећа увреда му је била „иди у першун“.
Извор: 24sata.rs
