Србија је добила статус кандидата за чланство у ЕУ у марту 2012. године. Почетак преговора дуже време је блокирао комфликт са Косовом које је одвојено од Србије 2008. године. Србија годинама одбија да призна Косово али овог лета је пристала да сарађује са њим. 25. августа Србија и делимично признато Косово су чак потписали у Бриселу споразум под којима ће продубити сарадњу и заједно ући у ЕУ. Ово је корак ка признању некадашње српске покрајне од стране Србије. Упркос чињеници да је ово чиста издаја косовских Срба, Београд је то урадио зарад добрих односа са Западом и могућности да Србија постане чланица Европске уније. Ох, ти снови о европским интеграцијама … Они су као вирус, зарази неке усијане главе и одмах блокира меморију и здрав разум.

Овог месеца је почео формални процес приступања. ЕУ је покренула преговоре о приступању Србије, постављајући низ економских услова, као и план за изградњу односа са Косовом. Власти балканске земаље планирају да испуне све захтеве Брисела до 2019. године.  Овим чином је цела домаћа и спољна политика Србије постаје зависна од Брисела. Размислите о томе: Европски функционери су Србима дали индикације о ткоме како и у ком временском оквиру треба да успоставе добросуседске односе са Косовом.

Након састанка са „господарима“ Европе српски премијер је рекао да Србија иде у Европу не из економских разлога већ зато што српски народ жели да се придружи европском типу друштва.

Да ли је то разуман потез или издаја? По нашем мишљењу издаја.

Прво, издаја српског народа

Наравно, у сећању српског народа свеже је НАТО бомбардовање које је убило на хиљаде деце и жена. НАТО и Европска унија су браћа која марљиво слушају свог строгог оца Вашингтон. Запад који је колективно оличен у НАТО-у насилним путем је лишио српски народ регуларно изабраног председника Милошевића, амерички орао је својим канџама поцепао историјску српску земљу Косово, а данас преко Брисела позива српско руководство да препозна стање у покрајни  да изгради пријатељске односе са њим. У Европи, можда, нема народа озбиљно погођених агресивном политиком НАТО-а. Ово је издаја стотина хиљада косовских Срба који су морали да напусте своје домове због претњи смрћу. Назад у 2008, години, током сецесије Косова, чинило нам се да ће Срби заувек памтити и да никад ово неће опростити Западу.

Међутим, према српским политичарима, већина становништва одобрава Европски пут развоја. Шта је то: уобичајене лажне информације или су то резултати ниформационе обраде народа која је изазвала амнезију?

Уместо тога, друга опција, иначе би се Срби побунили против поступака своје владе.

Друго, издаја Русије

„Бог на небу, на земљи Русија“, каже српска пословица. Русија увек дође у помоћ Србији. Током руско-турског рата 1878. године руске трупе потиснуле су Турску и приморале је да потпише мировни споразум према ком је Турска морала да призна независност Србије, Црне Горе и Румуније. 

Николај Други је ушао у Први светски рат због Србије. 1915-1916. године приморао је  Енглеску и Француску да спасу српску војску која се повукла преко Албаније и која је била на ивици уништења. Руски цар је тада написао свој ултиматум: „Ако српска војска не буде евакуисана из Албаније, Русија прекида савез са Антантом и закључује сепаратни мир са Немачком.“

Међутим, постоје ствари које Срби замерају Русији. Наша земља заиста није урадила ништа како би спасили Србе од НАТО бомбардовања крајем 1990-их, а они уе традиционално очекивали своје браниоце.

Пријатељство између Русије и Србије није засновано само на историјским везама, већ и на опште словенском пореклу руског и српског народа, као и на православној вероисповести. Срби и Бугари живе на Балканском полуострву окруженом католицима и муслиманима, а Русија је увек била упориште Православља. Дакле, зашто је српска влада предузела пут ка интеграцији са Западом, а не са Русијом? И зашто српски народ сасвим мирно то прихвата ако не одобрава?

По нашем мишљењу, за то су одговорни српски медији који раде за интересе Запада. Они агресивно и бескомпромисно популаризацију евро-атлантске интеграције: Б92, „Блиц“, „Време“, „Данас“ и слично њима ЛДП (Либерално демократска партија) – најблаже речено, критикују своју националну културу и Руско-српске односе у било ком облику. То доводи до тога да новинари оправдавају америчко бомбардовање Србије и колико је то могуће наглашавају да Србији Русија није помогла тада. Та пропаганда се може свести на једну реченицу: „Срби, немојте се уздати у Русију, она вам не може или неће помоћи, морате се потпуно окренути ка Западу и придружити се ЕУ и НАТО-у.“

Медији и политички центри (првенствено про-амерички Либерално-демократска странка и Г17), водили су кампању против енергетског споразума са Русијом, због гасне кризе покушали сву кривицу за да свале на Москву. Најконтроверзнији део кампање је била слика два мушкараца у новинама „Блиц“ који су палили руску заставу (у ствари, обрнута српска).

Неки коментатори, политичари и јавне личности оправдавају пут Србије ка Западу из економских и географских разлога, кажу, територија земље окружена је чланицама НАТО-а и ЕУ. Али да ли је то изговор? Територија Грузије је заправо окружена земљама Евроазијске економске уније, али то је не спречава да доследно креће у правцу Запада.

У закључку, ја бих рекао да није узалудно поредити Србију и Украјину. Геополитички значај ових земаља је различит али се може поредити моћ информационог зомбирања оба народа. Већина српских медија подстиче становништво против Русије, наметће имиџа наше земље као непоузданог савезника, наглашава одсуство руске помоћи 1990-их година, а игнорише сву  помоћ у 19. веку и Првом светском рату. Русија је претрпела пораз у рату информацијама у Украјини. Неки сумњају да нас у Србији чека иста судбина? У овом добу савезнике треба да појачано „хранимо“ истинитим информацијама, а не само кроз економске уступке.

Извор: politrussia/ за СРБИН.ИНФО превео Илија Вуксановић

Ознаке: ЕУ, издаја, Русија, Србија