Прочитај ми чланак
Ниједна влада не воли просвећене и духовне грађане, не само код нас него и у свету. Нисам ни за какве Европе, нити да се опредељујемо да ли смо за Русију или Америку.
Недавно је у парламенту усвојен буџет за наредну годину, а за културу је издвојено пет милијарди динара мање него прошле.
„Путујући по свету видео сам да други народи осећају дивљење и поштовање према својим уметницима. Да сам рођен у Аргентини, рекао бих поносно да моја земља има већи буџет за културу него за војску. Подршка државе је неопходна. Ми не да немамо подршку, него смо, чини ми се, и спутани. Не зна се ко шта ту ради и због чега. Можда је тако због комплетне незаинтересованости и незнања да култура и језик чине наш основни интегритет. Уметност је нешто што остаје и не може се заборавити. Ми ћемо изгубити тај дух због глобалне идеје да морамо сви да попримимо нешто друго са стране.“
Ивана Тасовца су уметници дочекали раширених руку кад је постао министар културе.
„Искључен сам из те приче. Не знам уопште да је Тасовац дошао на место министра и да тренутно обавља ту функцију. Од политике сам се давно удаљио јер имам утисак да је штетна за уметника. Глумац не би требало да се узнемирава политиком, већ да негује свој таленат, да се не угаси. Само нас још то држи.“
Ко вас је звао од политичара да будете у његовој странци?
„Разни су ме звали. Никад позив нисам добио директно. Не видим зашто би држави морало да буде важно да ли си припадник странке на власти да би могао да у својој области добијеш подршку или да напредујеш. То је код нас, нажалост, тако и све се своди на лобирање, групе и групације, које држе све у својим рукама. Тешко независнима и несврстанима.“
Којој групи ви припадате?
„Ја сам несврстани уметник. Остаћу веран тој својој идеји.“
Да ли бисте прихватили позив премијера да водите неко позориште или чак Министарство културе?
„Не занима ме место министра или управника. Мени је власт у том смислу потпуно неинтересантна. Ниједна власт не воли просвећен и духован народ, не само код нас него и у свету. Воле да негују глупост код народа.“
Да ли онда спадате у групу вечитих опозиционара?
„Не. Аполитичан сам. То је један од бунара из којих црпим идеје за своје представе и музику.“
Ког политичара највише цените?
„Нисам сигуран да бих о њему могао да говорим само као о политичару, можда више као о учитељу. Мислим на Гандија и како је поставио ствари. Није ни он дуго издржао. Ако је тачно да ће се једног дана Исус вратити на земљу, онда изгледа да се он много пута враћао, али су га сваки пут убили чим би дошао.“
Можете ли да оцените рад премијера Александра Вучића?
„Нисам пратио његов рад (смех). Ако ћемо поштено, сасвим би било у реду и на месту да један уметник не мора да зна ко му је премијер.“
Како вам се допала представа ваше ћерке коју смо гледали?
„Ради се о једном експерименту и ја такве ствари волим да погледам у позоришту. Марина, Жарко и Анђела су пронашли начин како да нам пренесу причу из наше свакодневице на занимљив начин. Мислим да ће представа кроз играње тек добити на квалитету.“
Шта сте препознали од своје глуме у њеној сценској игри?
„Трудио сам се да представу гледам као неко дете и обичан гледалац. Покушао сам да искључим глумца из себе.“
Анђела је тек на почетку каријере и треба да се избори за свој пут. Судбина младих уметника није баш светла.
„Ужасна је. Срећан сам што је она задовољна и испуњена јер је открила нешто што воли. Ситуација и прилике у Србији су такве да би било боље да је нешто друго заволела. Међутим, не може то да се бира, а ни крв није вода.“
Ваша представа „Чикашке перверзије“ је велики хит. Заиграли сте је са идејом да наступате 20 пута у сезони, а какво је интересовање, могли бисте да је изводите сваког дана. У чему је тајна њеног успеха?
„Веровао сам увек у ту представу. Од првог тренутка кад сам узео тај текст у руке знао сам да ће трајати и да ће значити нешто више. Успела је да доведе у позориште људе који никад нису тамо крочили, што сматрам нашим највећим успехом.“
Најбољи тенисер света Новак Ђоковић гледао је представу и опробао се као глумац на сцени. Какав је Ноле као партнер?
„Добар је глумац. Новак је више политички тип. Има посебан таленат за озбиљније идеје и размишљања. Саветовао бих му да се глумом бави на нивоу хобија.“
Где се види да ли је неко добар или просечан глумац?
„У позоришту. Тужно је само што глумци по представи зараде 3.000 динара. Млади уметници су срећни ако добију било шта да раде.“
Шта ново спремате у музици? Нема више ваших новогодишњих концерта.
„Концерте ћемо правити наредне године. План је био тихи повратак Кугуарса, али смо имали незгоду и наш трећи члан Мата је имао шлог. Одлучио сам да свирке одложимо док он не буде могао да се попне на сцену и удари у свој триангл.“
Припремате ли нову улогу?
„Припремали смо нову серију, али су се планови изјаловили. Нисам неко ко је способан да се бави продукцијом и стварима које ме не занимају и не знам да их радим. Вероватно ћу морати да чекам да ми нешто падне с неба да бих снимао и радио. Људи и народ мисле да сам лењ и да нећу да радим, а једноставно ме не желе и неће продуценти јер нисам погодна личност.“
Да ли сте доспели на црне листе?
„Не знам да ли се то баш тако зове. Чињеница је да кад се помене моје име, људи се због нечег уплаше. Можда ја заиста делујем тако на људе.“
Какве су шансе да гледамо наставак серије „Мој рођак са села“?
„Мој рођак са села“ је озбиљна и значајна серија која ће заувек живети. Жао ми је што се ништа још не дешава поводом тога. Чујем само гласине, а о наставку ништа не знам. Мислим да је штета да не снимимо још нових епизода.“
Имате леп хоби. Ангажовани сте као ватрогасац и спасилац на Златибору. Шта вас је привукло том позиву?
„Жеља да помогнем људима. Нисам имало прилику да гасим пожар кад гори нечији дом, али јесам кад се запалила шума. Људски је помоћи и спасти шта се може.“
Ко ће Србију да спасе? Да ли је можда Новак тај човек?
„Смех) Новак је већ то урадио. Он је стварно велики капацитет. Ђоковић је једна светла тачка. Ако буде заинтересован да спасе Србију, то ће бити много добро за наш народ.“
У једног тренутку каријере само сте се одједном повукли из посла?
„Био сам мало заморен. Доживео сам многа разочарања у колеге и то како ствари функциониши у нашој бранши. Вероватно сам одувек живео у бајкама и мислио да све у животу мора да буде по некој правди божјој или природној. После свих тих разочарања, верујем да на крају ипак све некако дође на своје. Верујем да ако чиниш добро, да ће ти се тако и вратити.“
Шта би Србија требало да уради и коме да се окрене – Америци, Русији или Европи?
„Ми би требало да се окренемо себи и да се присетимо наших лепих особина, које имамо у изобиљу. Оне су се негде сакриле и мане су их сада надвладале. Надам се да ће се опет појавити. Имамо шансу да идемо напред. Сада смо већ сувише дуго на силазној путањи. Било каква врста вештачког сврставања за мене је неприродна. Приклањање неком блоку служи да неки господари придобију економску корист. Нисам ни за какве Европе, нити за опредељења за Русију или Америку. Ми би требало да имамо поштовања према свим народима и културама и да тражимо духовно, истинито и лепо.“
Написали сте химну спортистима – Дејану Савићевићу и Новаку Ђоковићу. Да ли се у међувремену појавио неко вредан ваших стихова?
„Појавили су се Буда и Ганди у мојим песмама. Нема много људи којима бих могао да певам са искреним осећањима или да им посветим песму. Химну је заслужио патријарх Паја.“
Химне су многи писали и Јосипу Брозу Титу. Како ви памтите његово време?
„Титово време дође као неко проклетство свима нама који смо у њему живели. Ми смо као у оној народној изреци – имали, па немали. Имали смо невероватну и најлепшу државу на свету. Она се игром случаја нашла у тој позицији. Југославија је земља дембелија из које ја вучем идеју да је живот бајка. Ми смо овде на земљи да уживамо и да нам буде лепо, али и да иза себе оставимо нешто за своју децу и поколења и једну дивну земљу у којој ће маштати сви други.“
Шта је награда за рад једног глумца?
„Његова публика, коју сам увек ценио и поштовао. Глумац живи за аплауз. То је једино што је истинито. Истинита је емоција гледаоца који реагује на то што си хтео да му представиш. Друге ствари су небитне у односу на то како реагује публика. Друге врсте признања, од државе или власника уметности, за мене су мање важне. Не знам ко може да суди о томе. Или осећаш то, или не. То је једина истина.“
Извор: Курир
