Прочитај ми чланак

„ГОСПОДИНЕ ЂЕНЕРАЛЕ, КАД ЈЕДНОГ ДАНА ЦРКНЕТЕ… Попишаћу Вам се на гроб!“

0

milan-jovanovicПоприлично убијен у појам после разочаравајућих ставова дугогодишњих пријатеља („ма, гледај своја посла, мани се политике“ или: „кад боље погледаш, а кога би другог?“), довучем се кући таман негде на половину „Чизмаша“.

Вазда се зарекнем како више трагичне филмове и серије нећу да гледам, јер нам је туге, трагедије и безнађа преко главе и у реалном животу, али Михајловићевој књизи преточеној на мали екран – не могу да одолим.

Некако ми наредник Жика М. Станимировић (игра га Миодраг Драгичевић, дебитант) прирастао за срце, онако необуздан и кратког фитиља, уједно и војник и увређено дете кога су одвојили од мајора-родитеља Чиче. Жику неправда убија, али се с њом не мири, ни по коју цену.

Размишљам тако док га гледам у ћелији, код истражног судије и са доброћудним адвокатом Софтићем, улазим у његове тешке мисли тек понегде изречене кроз наратора, кад одједном, у крупном кадру – ђенерал Палигорић.

И тада почиње антологијска сцена из романа: очи у очи, у четири затворска зида, моћни и брутални ђенерал који се до чина издигао на туђој крви, човек који је омиљеног Чичу протерао из војне службе у пензију, а с друге стране Жика, сељачић, рударски син, задојен правдом и причама о јуначкој прошлости, чиста душа у униформи.

Пљуште шамари осионог ђенерала (маестрални Боца Диклић), севају зле очи, пршти пљувачка избезумљеног силника, а наредник Жика М. Станимировић све јачи, све дрскији, све храбрији, док из пробијеног ува цури крв.

– Господине ђенерале, кад једног дана цркнете… Попишаћу Вам се на гроб! – цеди несаломиво сељаче из рудничког окна, у ставу мирно, поздрављајући се заувек са војном службом и идући у сусрет неизбежној робији.

– Нећеш ти, наредниче, дочекати да ми се попишаш на гроб… – сикће Палигорић. – Јер, ја могу одједном да згазим десет таквих као што си ти. И више, ако хоћу. И побринућу се да у затвору иструнеш.

Ћути Жика, груди му се надимају од гнева и немоћи, зна да ђенерал Палигорић може све то чиме му прети. Aли не одступа, сипа у лице све што му је на срцу, помирен са судбином, али не и са неправдом.

Крај сцене дочекао сам тако што ми је сваки живац треперио, под снажним утиском дијалога који се завршио бесним ђенераловим трескањем вратима ћелије и истресањем на управнику затвора. Знам, све је то фикција Драгослава Михајловића, није постојао Жика М. Станимировић, нема ђенерала Палигорића, али има много таквих по чијим је ликовима велики писац градио своје јунаке и антихероје.

Тај исти наредник са тек израслим паперјастим брчићима у тренутку ми је вратио веру у храброст малог човека ухваћеног у менгеле моћног олоша. Његова порука је јасна и слична оној Лазаревој – не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним.

A образ је некад у Срба био највећа светиња.

Зато, не дајте да вас заплаше разни Палигорићи, паликуће и распикуће, које су умислиле да су власници и ваше земље и ваших живота. Испод маске силника крију се бедне душе, престрављене од тренутка када ће сићи са трона.

Њихов смртни страх је да ће само немоћно гледати док им се попишавате на каријеру, зато би да вас згазе, а неке ће и згазити, све док не заврше на ђубришту историје.

Ђенерале Палигорићу, и теби откуцава сат.

Извор: Вести онлајн