Глумац Милош Биковић о новом трилеру „Јужни ветар”, каријери у Русији, ријалитијима, презапослености: Живим пуним гасом, ваљда нећу да се слупам. И кад бих пожелео, не бих могао да одсечем своје корене.

Изразио је жељу у последњем интервјуу за „ТВ новости” да заигра негативца и она ће му се ускоро остварити. У новом трилеру о организованом криминалу продуцентског двојца Милоша Аврамовића и Горана Шушљика „Јужни ветар”, чије је снимање заказано за пролеће, вечитом позитивцу великог екрана Милошу Биковићу поверена је улога припадника београдске аутомобилске мафије – Петра Мараша.

Живот овог проблематичног младића таман је почео да добија смисао. Напустио је родитељски дом и с дугогодишњом девојком Софијом уселио се у нови стан. Клан чији је припадник добро „ради”. Посао је уигран, новца има довољно за све, а полиција им не прави проблеме. Све ће се то променити кад Мараш случајно украде кола нарко-клану, и тако изазове лавину невоља својој дружини и људима које воли.

Сад, кад у рукама има улогу лошег момка, питамо најпопуларнијег младог српског глумца на који начин се спрема да га најбоље представи:

– То да ли сте фудбалер или се бавите крађом аутомобила, зависи само од животних избора који су вас довели до таквог окружења. Планирам да градим лик на основу његове унутрашње динамике, бавећи се тиме како се односи према проблемима и питањима које живот пред њега поставља. То што је криминалац говори о његовим животним одлукама, а какав је у бити – за тим ћу морати да трагам. Изразићу то детаљима кроз емотивне реакције на одређене догађаје у кадру. „Јужни ветар” нам доноси занимљиву и динамичну причу, која ће одшкринути врата механизма по којем функционише овдашње подземље.

* Недавно је у Москви одржана премијера филма „Без граница”, у којем играте једну од главних улога. По свему судећи, он је сушта супротност „Бездушнима”, такође руском остварењу.

– „Бездушни” су корпоративни трилер, а „Без граница” комедија с примесама романтике, састављена од четири приче. Играм, веровали или не, фудбалера. Међутим, он је могао да буде и познати уметник, важно је то што је доспео у психолошку кризу због посла. Услед уплива огромне количине новца у његов живот, почео је да губи приоритете. Филм се бави оним стварима које су уследиле по његовом ударању главом о зид. Очекујем да ће бити приказан и у српским биоскопима.

„Јужни ветар”

* Какво искуство носите са снимања руских филмова, кад је реч о продукцији, насупрот неке најбоље српске?

– Нема великих разлика. Додуше, сарадња с Никитом Михалковом је на највишем продукцијском нивоу за тамошње услове, али то би могло да се припише његовом начину рада. Мада, не разликује се много процес снимања „Сунчанице” од „Монтевидеа”. Имамо исти приступ послу и снимамо сличним камерама. Наравно, улагања су већа и више је људи ангажовано на филму.

* Успели сте да се наметнете тамошњим продуцентима и публици. Значи ли то да сте се одомаћили на московским улицама или вам срце и даље бије српским ритмом?

– Мени ће срце да бије српским ритмом све док сам жив. Ја сам Србин, где год да одем. И кад бих пожелео, не бих могао да одсечем своје корене. Увенуо бих. С друге стране, Русија нам је толико блиска да међу нама скоро и да нема разлика. Кад савладате језичку баријеру, једино на шта морате да се навикнете је огромно пространство и размере. Како културне, тако и материјалне.

* Како сте успели да савладате руски нагласак?

– У „Бездушнима” су морали да ме озвуче. За снимање трећег филма „Без граница”, успео сам да „скинем” акценат, тако да је у биоскопе ушла верзија с мојим гласом. Акценат ми је мало другачији и може да га примети само Рус, ако обрати пажњу. То ми је био најтежи задатак, који ме је умногоме блокирао. Али доказао сам себи да могу да га савладам. Сад глумим не обраћајући пажњу на то како изговарам текст. У студију се све може средити тако да звучи перфектно.

ВРЕМЕ ЗА ПОЕЗИЈУ

* Има ли у вашем згуснутом распореду још места за поезију?
– Ту и тамо бацим по неки стих на папир. Вратим му се после извесног времена, кад мало падне прашина на те стихове, па ако и испод ње нешто значе, онда их пошаљем неком да их прочита. Уколико добијем потврдан одговор, објавим их на друштвеној мрежи.

* Кажете да омладини недостаје само палица да разбије телевизор, преко кога нам сугеришу да смо дегенеричан народ. Јесмо ли одиста такви, кад су нам скаредни програми најгледанији, или немамо храбрости да употребимо палицу?

– Рекао сам да нам недостаје и полица. Полица за књиге нам је потребнија. Ако поседујемо довољно чврсту, која може да издржи терет књига, онда ћемо имати у глави довољно садржаја. Тада ћемо моћи да искључимо телевизор. Диван смо народ, али морамо више да ценимо себе. Ријалити програмима, од којих не можете да побегнете, јер их има безброј, сами себи пуцамо у колена. Креирамо деци не баш светлу будућност. Шта остављамо онима с 14 година, који се још формирају и траже у ријалитијима модел понашања? Они ће, кад стасају и заврше факултете, доносити одлуке које ће се тицати свих нас. У каквом ће друштву живети моје дете, кад израсте то семење које није посејано рукама професора у школи, или уметника у културној сфери, него руком „Великога Брата”?

* Каква је по том питању ситуација у Русији?

– Нисам приметио да су ријалити тамо узели маха. Знам за један који се приказује десет година, али мислим да је ограничен на један канал без националне фреквенције. Ријалити је далеко од руске свакодневице и прајмтајма.

* Од Москве преко улоге асистента на ФДУ до „Јужног ветра”. Живите живот „без граница”, а како он изгледа кад повучете ручну? Имате ли је уопште у том „аутомобилу”, с којим сте пројурили кроз двадесете?

– Немам. Ево, опипавам поред мењача, али још је нисам пронашао. Негде сам је затурио (смех). Живим пуним гасом, ваљда нећу да се слупам.

Руски филм Без граница

* Како се Руси радују и веселе?

– Слични смо и по томе. Додуше, мало смо луђи. И у позитивном и у негативном смислу. Енергија је у Београду бурнија. Њега чине људи и то је једно од наших највећих богатстава. Моји пријатељи из Русије углавном се због тога враћају овде.

* Учествовали сте у екранизацији музичких спотова. Видите ли себе у будућности у режисерској столици?

– Режија је комплексна, захтева висок степен културног образовања. Још нисам томе дорастао, али волео бих. Имам неке идеје за сценарио, које понекад разрађујем, али далеко су од реализације.

Извор: Novosti.rs

Ознаке: Милош Биковић, Русија, Руски филм, српски глумац