Прочитај ми чланак

НОВОСАДСКА РАЗГЛЕДНИЦА – о слепом цреву Србије

0

ns gradski prevoz

У програму једне војвођанске странке (ако се не варам, исте оне „Треће Србије“, која је уз благослов СНС-а отимала радна места од већ запослених људи за своје страначке активисте) међу првим тачкама стајала је идеја да Нови Сад постане нова престоница Србије. У главама многих Срба, посебно оних који никада нису боравили мало дуже у Новом Саду, овај град и јесте „друга престоница“, „оаза културе“ и сл. Међутим, то је само један од српских митова, који је нашем човеку много лакше да прихвати, него да самостално размишља, посматра и анализира ствари. У стварном животу, све оно што чини живот једног града, у Новом Саду не постоји или је у стању хибернације.

Почнимо од онога што је жила – куцавица једног града, а то је градски превоз. Добро функционисање градског превоза је основни услов за динамичан и нормалан живот једног града. Довољно је рећи да, за разлику од Београда, који има и градску железницу, и више стотина аутобуских, трамвајских, тролејбуских линија, Нови Сад има само петнаестак линија градских аутобуса, и то је све. Најоптерећеније линије, које би требало да саобраћају у интервалима од пар минута, у „шпицу“ се чекају бар 10 минута, а у вечерњим сатима и преко пола сата… у рангу приградских аутобуса!

Возачи, знајући да ЈГСП Нови Сад нема конкуренцију, показују максималну бахатост према путницима, па тако, уколико не стојите „наготовс“ на станици, неће сачекати ни да покупите своје торбе, које сте евентуално спустили на клупу, а камоли ако трчите за аутобусом. Свакодневна је ствар да, ако на станици стоји само један путник, возач без заустављања пројури мимо… Уобичајено је такође да возач пре времена затвори врата и „не примети“ да му путник дословно виси из аутобуса. Примера чудовишног понашања возача градских аутобуса (већина којих не познаје ни називе улица којима вози) има бескрајно много. И најзад, ако ставите на папир изгубљено време на чекање аутобуса и саберете га с временом изгубљеним у току вожње, испада да више времена губите на градски превоз у Новом Саду, него у Београду.

Никоме не пада на памет да осавремени и количински увећа возни парк, али у ЈГСП зато користе многе изговоре како би смањили број полазака (кад су ђаци на распусту и сл.). Пре свега, то је на градским властима, да размишљају о потребама својих грађана, ако већ ЈГСП размишља само о својој добити. Гледано са стране, испада да и ГСП и градске власти ниподаштавају људе који немају властити аутомобил или који немају новца да се константно возе таксијем. Другачије се тако лежеран однос према оваквом (не)раду ЈГСП-а не може разумети.

Што се пак безбедности у граду тиче, сви медији су запазили да је последњих година криминал у Новом Саду у порасту, укључујући и најмрачније злочине. Констатовано је да Нови Сад има мањак полицајаца и одлучено је да МУП Нови Сад добије „појачање“ у виду људства из различитих крајева Србије. Веровали или не, како раније нисте могли срести ниједног полицајца, ниједну патролу у граду, тако их нећетее срести ни дан-данас. Једино их можете видети како пролазе у возилима МУП. И по томе је Нови Сад јединствен!

Многе улице уопште нису осветљене (при томе не мислим на периферне делове града!), и таквом врстом штедње градске власти директно иду на руку криминалцима. С обзиром на мали број културних дешавања у граду и на (пардонирам!) малограђанске навине Новосађана, које можемо дефинисати на начин да „поштен човек нема шта да тражи напољу после 21 сат“, никоме и не пада на памет да се буни против мрака, у којем град битише, јер се увече овде, по правилу, никуда и не иде. Као што се Новосађани иначе ни против чега не буне…

Познато је да се најмањи број пљачки, убистава, силовања, трговања дрогом дешава дању и на осветљеним местима. Не треба бити претерано интелигентан да се то схвати. Онда се поставља питање: зашто и ради колике уштеде се штеди на осветљењу? Нови Сад није забачено село, већ други по значају град у Србији. Или се тако обично мисли…

Ако уђете у продавницу или апотеку и чекате у реду, схватићете да овдашње продавце треба „по смрт послати“, јер осећај за време не поседују… Спремни су да нашироко распредају нашироко са сваким клијентом све теме, које им се наметну кроз постављено питање, и при томе никада не баце поглед, колико је још људи иза, у реду… У самопослузи на каси Вас увек дочека преспора касирка, која механички куца цене и узима новац, нимало не обраћајући пажњу на хаос, који се створи од неспаковане робе…Нити им пада на памет да оне помогну муштерији при паковању! Колико пара – толико музике, а за љубазност су премало плаћене. Тако то функционише.

NS oko Zanatskog doma (3)

Културна дешавања у Новом Саду, ако изузмемо „EXIT“ и разне рок-свирке, своде се на минимум. Од свих театара у граду једино активно позориште је Народно позориште. Не рачунам позоришта на језику мањина, дечја и луткарска позоришта, односно позоришта чији репертоар функционише по принципу „с мене на уштап“. Ако узмемо пак духовност у најужем смислу те речи, тј.црквену духовност, довољно је рећи да Нови Сад има само 7-8 православних храмова, не рачунајући капеле. Потез од Грбавице, Лимана 1, Лимана 2, Лимана 3 до Лимана 4 нема ниједну цркву, ни православну, ни било какву другу. На Грбавици постоји омеђена парцела, на којој је планирана изградња православног храма и на чијој средини стоји велики крст. Међутим, већ годинама се не почиње с изградњом, а парцела служи шетачима паса да их ту изводе ради истрчавања и пси, наравно, ту врше нужду. Највише ме је шокирало што сам открила да су скоро сви људи који ту долазе – православни Срби. На крају сам закључила да је и тај мали број храмова у граду изузетно непосећен. Ваљда због тога нико и не осећа потребу за изградњом нових храмова. Томе, могуће, доприноси и прилично „бирократски“ приступ новосадских свештеника свом послу: за разлику од свих православних свештеника, које сам сретала у већим градовима, после богослужења скоро да се не задржавају у цркви, нерадо издвајају своје време на питања верника и њихове потребе, па чак и исповедају у строго одређене дане (који нису доступни јавности, него бисте морали да идете сваки дан у цркву, како бисте били посвећени у произвољне одлуке локалних „попа“).

У целом православном свету то се ради непосредно пред причешће, међутим, овдашњи свештеници све раде како је њима по вољи, а ако се нисте стигли исповедити у њима удобно време, они дозвољавају причест, с тим да „одужите“ исповест накнадно. Верујем да ће се многи шокирати кад прочитају ове редове, али, нажалост, то је сурова истина. Чак и Литургија овде другачије звучи…

Као што сам већ раније писала, уредбом градске власти у Новом Саду је забрањено хранити уличне животиње на јавним површинама, чиме се јасно даје до знања да су оне сувишне и да се прижељкује њихово изумирање. Из тог разлога се не кажњавају несавесни власници љубимаца, нити они који ове последње малтретирају, па ни они који малтретирају љубитеље животиња. Штавише, све то се перфидно подржава. Сваких пар месеци „рације“ Зоохигијене односе хиљаде псећих живота.

Према статистици, рекордан број паса је убијен за власти Маје Гојковић, око 10.000. не мислим да други заостају за њом, само „знају за јадац“, па перфидније крију своја недела. И на то сва удружења за заштиту животиња упорно ћуте. Јер, у оваквој жабокречини, у провинцији, где се сви брзо упознају и препознају, опасно је замерити се било коме ко има неки друштвени утицај. Барем тако размишљају декларисани „љубитељи животиња“, којима је сопствено благостање далеко испред живота несрећних, одбачених створења. Штавише, многи на томе и зарађују, односно на разлици између стварних и приказаних трошкова; јер, већину удружења финансирају спонзори. На крају се своди на то да једини који плаћају пуну цену љубави према животињама, јесу појединци, који несебично одвајају од својих уста ради изгладнелих животиња, и који се подвргавају прогонима комуналне полиције, прекршајног суда итд.

Поменућу и фондацију г-ђе М.Брукнер, која пружа помоћ за стерилизацију и негу болесних паса и мачака, преко пар ветеринарских амбуланти. Међутим, овај проблем би могао бити много хуманије решен, да не постоји срамна уредба града Новог Сада која забрањује храњења животиња на јавним местима, каква не знам да ли још негде постоји у Србији и која је противна Закону о добробити животиња. С друге стране, запослени у прихватилишту Зоохигијене, поред паса које држе како би се с њима „сликали“ за јавност и показивали своју хуманост, све остале псе у граду истребљују као последњи, примитивни „шинтери“.  А она удружења, која затварају очи пред овим, сигурно имају разлог и интерес, због којег то чине!…

Нажалост, разгледница из „друге српске престонице“ је врло суморна и надасве хладна, али, верујте ми на реч, овде сам само начела неке од многих тема, којима би се градска власт и грађани морали позабавити, како би Нови Сад почео барем мало личити на ону идеализовану слику, какву већина наших сународника има о Новом Саду, слепом цреву Србије.  Ју!  Та немојте каз`ти!

Извор: СРБИН.ИНФО – Соња Павлова