Прочитај ми чланак

Научници светски – патриоти српски

0

nikola teslad

Протекли век обележила је борба за национално ослобођење свих Срба, угрожених у два светска рата од истих окупатора. У тој су се борби као активисти делом својим нарочито истакли двојица српских научника, као већ светски признати „американци“.

За разлику од данашњих модерних исељеника који тако лако забораве „стари крај“, они су  осећали моралну обавезу да пораде на ползу рода свога у часу када Аустро-Угарска објави анексију БиХ, кршећи тако међународне договоре на штету словенског становништва.

Кршење међународних договора на штету Срба, обележиће протекли век као почетак примене   двоструких стандарда  протестантске Европе према Словенима православне вере, уз подршку Ватикана и вероломне сабраће у злу времену склоњене му под скуте!

Иако далеко, у „новом свету“ где се само долар слави као мерило успешности, они прегоше да својим угледом и утицајем помогну оправдани отпор земљака све три вере (како је то назвао Вук Стефановић  Караџић) у „старом крају“.

Михајло Пупин и Никола Тесла, аустријски држављани по рођењу али Срби светосавци по осећању, током ослободилачких балканских ратова прегоше да  помогну у окупљању исељени ка у САД и Канади. Окупљени око парохија СПЦ, исељеници су сакупили средства и упутили у Србију значајну медицинску опрему и лекове. Већином аустро-угарски поданици по рођењу, али узрасли на српским јуначким песмама у свим српским земљама, желели су да помогну ослобађа ње од вишевековног османског ропства које је још Карађорђе започео а силе европске упорно и злонамерно отежавале, упорно спречавајући и братску, несебичну помоћ Русије!

Балкански су ратови тада усталасали редове америчких Срба, а Велики рат силно подгрејао наде да ће најзад донети ослобођење и уједињење свих српских земаља у једну јединствену српску државу. Нико тада од Срба у Америци није ни сањао о неком уједињењу са Хрватима, из простог разлога што су Хрвати почетком ратних сукоба отворено подржавали Аустро-Угарску и Централне силе, чак и у далекој Америци.

Њихов лист „Заједничар“, гласило ХБЗ (Хрватска братска заједница) величао је тада хрватске домобране у царској војсци а током XX. века величаће и Павелићеве НДХ домобране и Туђманове „домољубне“ домобране у крвавом распаду заједничке државе, у коју су и амерички Срби толико много живота уградили!

У  предвечерје Великог рата, просечна старост српског емигранта била је између 25-30 година. То је била једна млада и снажна емиграција, пуна воље за борбу и полета за помоћ браћи у Србији. Већ у јулу 1914.године, оснива се СНО (Српска народна одбрана) у Америци са седиштем у Њујорку. Агилни председник централног одбора Михајло Пупин, успева да убрзо оснује 83 месна одбора по свим главним градовима а помогне стварање и јачање још око 180 патриотски организација широм Америке и Канаде, које су помагале централни одбор у Њујорку.

Чим поче Велики рат, СНО одбор у Њујорку започе тешку и дуготрајну борбу са администрацијом у Канади која као британски  доминион одмах у логоре затвори све држављане Централних сила, који су затечени као досељеници. Тако је утамничен већи број Срба а положај им је отежавала отворена хрватска подршка непријатељу, те се канадски службеници нису нимало освртали на Србе који као аустро-угарски држављани имају исте пасоше. Пошто је власт у Лондону помагала активност Југословенског одбора а Срби једнодушно одбијали сваку сарадњу са њиховим делегатом, додатно је компликован положај тих логораша. Пожртвован  рад и залагање свештеника СПЦ који су уживали несебичну подршку РПЦ у Америци и Канади, умногоме је помогло напоре Михајла Пупина да се ови родољуби ослободе из логора. Већина њих се по ослобађању јавља у српске добровољце и након бројних перипетија  успева да стигне на Солунски фронт.

Почетком рата, Срби су из Америке због њене неутралности морали илегално улазити у Канаду и одатле бродовима ићи у борбу за ослобођење. Током Великог рата, што илегално у почетку што легално након уласка Америке у рат, отишло је преко 17 000 Срба у борбу за ослобођење.

Када је у јануару 1917.године у Америку напокон стигла српска државна делегација са Михајлом Веснићем и генералом Рашићем на челу, њих су свуда радо дочекивали  само Срби и тек понеки Хрват-Далматинац. Иако је у Лондону већ декларативно заживела „југословенска идеја“ у Југословенском одбору, они су некако успели да сакупе око 200 добровољаца у целој Америци, већином Хрвата-Далматинаца. Испраћени су на Солунски фронт као чета „Зрински и Франкопан“ носећи хрватску тробојку као своју ратну заставу. Регент Александар дозволиће им из политичких разлога да је и задрже, иако су само пукови српске војске имали ратне заставе. Покушао је тако да савезницима покаже  толеранцију за лажне оптужбе Југословенског одбора у Лондону о „великосрпском“ ставу према њиховој наводној идеји Јадранске легије, као некакве војске од КуК ратних заробљеника у Русији и Италији, родом  из земаља „троједнице“ (Далмација, Хрватска, Славонија)!

Сазнавши за формирање хрватске чете „Зрински и Франкопан“, група црногорских официра и око батаљон војника који су се после њихове капитулације самоиницијативно прикључили српској војсци у повлачењу преко Албаније, иако су дотада били у саставу српске војске, покушала је одмах да формира некакву „црногорску војску“! Ове закулисне игре српска врховна команда енергично је спречила изолацијом и разоружавањем побуњеника. Када им је француски делегат, пуковник, понудио да ступе у француску легију странаца, они су то одмах прихватили и тако је формирана чета француских легионара на Солунском фронту. Оне који су одбили улазак у легију, Французи су конфинирали на удаљено острво. У саставу француске јединице легионари су упућени на фронт против Бугара али су тамо истакли „црногорски крсташ-барјак“ изазивајући тако политички проблем, те је српска врховна команда енергично затражила да се удаље са фронта. Француска команда била је стога присиљена да ове „ђетиће – легионаре“ евакуише чак на Корзику, у састав тамошње легионарске јединице.

Успешна акција слања српских добровољаца на Солунски фронт, где је чак и Вардарска дивизија променила име у Југословенску, само да се угоди незадовољницима са Темзе након пропасти царске Русије коју потреса „спонтана“ револуција, ипак није прекинута до самог краја Великог рата.

Као светао пример високе патриотске свести, десеторица рођене браће Вајагићи из околине Петровца (бањалучка регија Р Српске) одлазе на Солунски фронт, где су распоређени  у састав 7. пешадијског пука Дунавске дивизије.

Иако је то „београдски“ пук српске војске, браћа Вајагићи који су га и ослобађали немају данас своју улицу у Београду, док разни „feldvebelovi дедињски узурпатори“ имају чак и булеваре, а потомци су им данас углавном перјанице НВО „берлинске Србије“, само да не буде српска!

У две заједничке државе које су стварали и ослобађали Срби, много ће се лагати о добровољцима нашег „троплеменог једноименог народа“ први, и „свих наших народа и народности“, други пут! Поред акције окупљања добровољаца, водиће успешно Пупин и Тесла и акцију сакупљања материјалне помоћи и укупно ће сакупити преко 554 000$, суму која је у оно време значила веома много. Преко српског Црвеног крста упутиће је за рањенике и ратну сирочад у Србији.

Од 1915.године, покренута је акција за помоћ српским ратним заробљеницима у Аустро-Угарској и Немачкој јер Бугарска уопште није дозволила било какву хуманитарну акцију, за помоћ заробљеним српским војницима.

Светла улога Михајла Пупина и Николе Тесле као српских патриота биће плански потиснута и злонамерно заборављена после стварања заједничке државе, а лагаће се о некаквом Богдану Радици, челнику ХБЗ који је цео Велики рат намерно саботирао српске акције.

Америчко удружење ХБЗ дало је отворену подршку настанку фашистичке НДХ и поново ометало патриотски ангажман Николе Тесле у новом српском страдању и затирању у Другом светском рату, које Пупин на срећу своју није жив дочекао.

После 1945.године, Радицу ће Josip Broz -Tito прихватити као представника „исељене Хрватске“ али ће строго забранити свако помињање патриотске улоге Пупина и Тесле.

Нарочито Теслину изразиту подршку антифашистичкој борби ЈВуО под командом генерала Драгољуба Михаиловића, као првог герилца поробљене Европе. Тесла је као почасни председник Српског народног савеза на прослави 4. јула 1942.године у Детроиту, јавно позвао све Југословене да несебично помогну антифашистичку борбу ЈВуО  у окупираној Отаџбини.

Време је да српски историчари најзад расветле патриотски рад СНО у Америци и Канади, током  два светска рата, и скину љагу са часног имена, коју су разни изроди током постојања две заједничке државе, тако обилато удворички  бацали.

Добар део њих били су потомци француских „легионара-ђетића“ али и идеолошких претеча „другосрбијанаца“ који се данас декларишу као „атлантисти“, горљиви заговорници другог историјског НЕ из Београда, макар и да потпуно нестане Срба!

Време „браварове“ диктатуре у заједничкој држави и отежавање рада СНО у Америци учинило је да потомци српских исељеника данас буду потпуно скрајнути од своје матичне државе и сведени на некакву  алтернативну групу, која помаже економско преживљавање својих рођака у привредно разореној Србији после злочиначке акције НАТО-а  назване „милосрдни анђео“, о којој су у хрватском „Заједничару“ писани само похвални текстови! 

Извор: Фонд стратешке културе