Колико се разликују Московљани од Београђана? Неколико дана у руској престоници је довољно да схватите да смо по много чему слични и да ће се свако ко се из Србије упути у словенски мегаполис убрзо осећати као код куће. 

Први пут сам у Москви. Лично, као неко ко је одрастао на руској книжевности, више ми је био близак Питер (Санк Петербург) него садашња руска престоница,  тако да нисам много очекивао од Москве.

И ту сам се преварио јер највећи руски, православни и словенски град на свету ме је брзо одушевио: понашањем својих становника, сјајном организацијом града и културном, историјом. Не можете, а да не застанете поред скоро сваке зграде у старом делу Москве, а ако имате предусретљиве домаћине, као што смо их ми имали, чућете сјајне приче о некадашњим становницима прелепих здања.

Прва слика – метро

Московски метро је спој ефикасности и људске солидарности. Возио сам се често у њему и нисам доживео ситуацију у којој су се људи свађали или гурали. Разговор у метроу је редак, а ако га има, толико је тих да не иритара друге и толико уљудан да нема псовки и вређања.

Ниједног пијанца нисам срео, нити неког ко је био агресиван према другој особи. Женама које носе кесе или торбе, као старијим особама, родитељима са децом или инвалидима се одмах устаје, а млађе особе, када испред њих неко устане чекају пола минута – минут да би селе, дајући шансу да неко старији од њих заузме место. Наши руски пријатељи су нам говорили да у приградској московској железници ипак није баш тако све идеално.

Метро карта је 50 рубаља (око 80 дин) у једном правцу, с тим да можете колико пута хоћете да преседате у друге возове да бисте стигли до жељеног циља. Возови су толико чести и прецизни да je за некога ко је навикао на превоз у Београду у почетку ће бити тешко да се привикне на чињеницу да заиста не треба трчати за возом када се жури да се негде не закасни.

Уредник спољнополитичке рубрике портала Србин инфо, Антон Антанасијевић (по пореклу Рус, али српски држављанин и Београђанин)  и ја смо заједно са руским пријатељем Сергејем Кучубејем и Ирином и Слободаном Стојичевићем (са радио Снага Народа) журили на заказан сатанак. Изашли смо из једног воза и хитали ка другом.

 

Силазили смо низ степенице, а воз је већ био на станици. Одмах ми је прорадио београдски инстинкт и хтео сам да потрчим. Иначе, нико од  путника у станици, иако су сви брзо ходали ка жељеним возовима, није трчао да у њих уђе упркос томе што су са обе стране станице стајала врата метро вагона. Антон, приметивши о чему се ради само ми је мирно добацио:

„Возови сада долазе на сваких 90 секунди, минут се задржавају у станици и сви иду у истом правцу. Уђи ћемо убрзо у други.”

У том трнутку сам схватио по чему се разликују Срби и Руси: ми смо у поступцима брзи, они су пре свега ефикасни. Не би било лоше да то знају српски пословни људи када долазе у Русију – брзина у поступцима, без жељене ефикасности, није нешто што претерено цене Руси.

Друга слика – цене

Пре доласка у Москву био сам убеђен да је то прескуп град. Ипак, отишао сам из руске престонице са спознајом да су московске цене, када су у питању ресторани и кафићи, незнатно веће него у Београду.

Наравно, у Москви има прескупих места, где је тањир италијанске салате  60 долара и бутици са оделима и ципелама од по неколико хиљада долара. Али, таквих ексклузивних места има и у Београду. 

Чебурек

Чебурек је уставри татарска пирошка са месом, који Руси називају буреком. Једу је као брзу храна за доручак, али и када су мамурни – кажу да тада брзо опоравља човека. Попут нашег бурека је масан и укусан, с тим што је месни надев највише сличан надеву који ми стављамо у сарму. У кримској пекари, у близини хотела где смо били смештени, кошта 50 рубаља (80 дин), а прилично засити.

И овде су углавном у центру граду, а у њих ретко улазе обични Московљани.

Иначе, са својим руским пријатељима смо били у италијанском ресторану брзе хране, на десет минута пешке од Црвеног трга, где има и руских јела и где служе чешка и америчка пива.

Ту се налази и огромна слика бившег првог човека Советског Савеза, Леонида Брежњава, који је у лову са некадашњим југословенским председником Јосипом Брозом Титом.

У овај ресторан долазе људе када хоће да имају кратак предах, до пола сата или опуштени сусрет.

Флаша „Кока кола“ стаје само 80 рубаља (135 дин), чешко или америчко пиво 0,5л 110-150 рубаља (190-250 дин), еспресо кафа 100 рубаља (170 дин), три палачинке са месом 300 рубаља (540 дин), усољена риба 160 – 300 рубаља ( 260 – 540 дин) …

Такође, у центру града, у јапанском ексклузивном суши ресторану, рачун за два рибља обрака, два пива, јапански чај и две порције црвеног кавијара (који је скупљи) са напојницим изашао је 2000 рубаља (5400 дин), што ипак није вишеструко скупље него у Београду.

Наравно, овакав суши и кавијар у Београду не можете нигде да нађете. Иначе, у Москви увек треба да се једе риба – избор је огроман, а цене нису сувише папрене, приступачне свугде. Ипак је Русија држава која излази на тринаест мора.

У продавницама су цене у исписаним бројкама, опет мање-више сличне као и у Београду. Једна рубља је око 1,7 дин. Сладоледи, пецива, слатки производи и риба су донекле јефтиније, остала роба је од 20 до 50% скупља.

За разлику од Србије плате су 2, до 3 пута веће, па тако на пример професор у школи има око 650 до 700 долара, а трговци по продавницама имају од 550 до 1000 долара.

Трећа слика – људи

Колико се разликују Московљани од Београђана? Неколико дана у руској престоници је довољно да схватите да смо по много чему слични и да ће се свако ко се из Србије упути у словенски мегаполис убрзо осећати као код куће. 

Међународни скуп водећих представника јавног мњења: «Москва – Минск – Београд – Астана».

Институт економских стратегија Руске aкадемије наука уз учешће Фонда за подршку јавне дипломатије А.М. Горчакова 11.-13.XI. 2015.г. у Москви организовао је конференцију водећих лидера јавног мњења: «Москва – Минск – Београд – Астана». На овом скупу узело је учешће више од 50 новинара и лидера политичких и друштвених организација из Русије, Белорусије, Казахстана, Србије. Види више о овоме: Србин.инфо или msl.inesnet.

Русе које сам сретао сви знају за Србију, цариник на аеродрому чим је чуо да сам из Београда одустао је да ми погледа додатно торбу, док је портир „Комсомолскаје правде“ (најчитанијих руских новина) на мој одговор да сам Србин из топа рекао – Црвена звезда шампион Европе!

Такође, у близини хотела у којем сам боравио видео сам и два графита – ЦСКА&Партизан. Додуше, других графита у опште није било.

Иначе, Руси су на први контакт уздржани; хоће да помогну али нису ради да покажу, осим малог осмеха, никакву реакцију.

Но, ако осете искрену емоцију или став брзо се отварају и желе да буду солидарни.

Током рада на конференцији били смо подељени у групе које су писале пројекте на тему како се успешно супроставити западном спиновању и тролавању на интернету. 

Уместо нашег (српског) западног надметања и жеље да се искаже индивудалност, руски партнери више су били окренути тимском раду –  уопште нису били сујетни да свој став допуне примедбом српске стране, да почну да причају на енглеском уместо на руском,  – како би их тако боље разумели – или да свој предлог уместо личног потписа уграде у пројекат као заједнички став.

Све у свему имам утисак да се они много мање или уопште не боје туђег успеха и да су спремнији да свој лични интерес подреде успеху колектива.

Можда су и зато они створили цивилизацију, а ми једва опстајемо и као народ и као држава.

Иноруси Великоруси

Московљани су поносни што се Русија састоји од више од 140 нација.  Чак и муслиманске  породице, у којима су жене обучене у традиционалну одећу са марамом на глави, усхићене са децом посматрају и сликају смену руских гардиста поред вечног пламена у Кремљу (посвећен свим погинулим војницима у Другом светском рату).

Такође,  приметио сам да муслимански Кавкази смерно улазе у православославну цркву у Кремљу (то наводно чине да би запалили свеће, јер верују да молитва у појединим православним храмовима помажу свима без обзира на вероисповест), али и да се Татари, као искрени руске патриоте, залажу за руску модерну, јаку и ефикасну државу.

Током боравка у Москви нисам приметио било какву расну тензију иако су ми сами Московљани рекли да, упркос томе што су огромна већина Кавказа веома поштени и вредни људи, са јаким осећајем припадности руској нацији, да нажалост једино међу њим има слојева са маргина који су склони екстремизму и спремни су да се придруже свакоме ко би да изнутра руши руску државу.

Руска култура

Московљани су веома поносни на историју свог града, а поготово на своју културу. Ако хоћете да се приближите Русу, онда је најбоље да познајете руску уметност и и животе руских великана. Када су сазнали да сам по образовању историчар са усхићењем су ме упознали са старом Москвом – показивали ми зграде у којима се тачно одвијала радња из Булгаковог романа Мајстор и Маргарита, где се Пушкин венчао, а Љерментов живео, као и где су руски песници туговали, лупмовали, исписивали најлепше стихове, умирали…

Московљанима, с којима сам се дружио, најдражи писац је Гогољ. Иако је по попреклу и рођењу из Малорусије (Украјина), сматрају га истинским Русом. Показали су ми зграду где је спалио други том Мртвих душа, али и где је провео последње дане свог живота.

Ту, преко пута зграде Друштва руских писаца, стоји споменик Гогољу који му је подигао својим личним средствима сам народ Москве. У питању је рад Николаја Андрејева, а поред којег су моји руски пријатељи били толико усхићени да је некима кренула и суза, док си ми други са неискривеним одушевљењм причали о тајнама у вези нестанка тела славног уметника. У Москви су великани руске културе уздигнути на ниво хероја; такво поштовање према уметнику нажалост ми Срби немамо.

Да је савремена руска култура и узвишеност осећај према култури у у овом баналном свету још у Москви јак, говори чињеница да је сваки трећи, четврти билборд најава за неку позоришну представу или било који уметнички догађај.

И сада, у новембру, на клупама по парку, као и у метроу можете срести људе свих доби како читају. Карте за балетске или оперске представе се резервишу пар месеци унапред.

Интересантно је да у најпознатијој московској улици Арбат, која датира из 15 века, можете да налетите на украјинску књижару у којој се слободно продају дела украјинских писаца који у Русији виде само врага. Шта у вези тога друго рећи неголи закључити – и то је Русија!

Извор: СРБИН.ИНФО – Дејан Петар Златановић, Алексеј Димитријевић

Ознаке: Алексеј Димитријевић, Дејан Петар Златановић, Москва, Руси, Русија, Србин.инфо у Москви