Прочитај ми чланак
Неколико државних химни зачуђујуће су сличне другим композицијама, што може да указује то на то колико је тешко бити оригиналан или да су композитори једноставно склони крађи.
Душан Шестић један је од најнесрећнијих композитора на свету. Када је био у тешкој финансијској ситуацји, 1998. године, одлучио је да се пријави на такмичење за нову химну БиХ, која је требало да помогне разједињеној држави да се уједини након рата, пише ББЦ.
Шестић није желео да победи, већ је тек био носталгично везан за сећања на некадашњу Југославију, која му је више прирасла срцу него нова држава. Пријавио је композицију и надао се да ће доспети на друго или треће место, покупити неку малу награду и кренути даље.
Aли, он је победио и живот му се у потпуности променио. Будући да је српске националности, на домаћем терену сматрао се издајицом, док су му бројни Бошњаци и Хрвати замерали што је, након свега, Србин написао музику која је требало да симболише нову државу.
Шестић се мучио да дође до било каквог посла, а 10 година након првобитног успеха победио је и у другом такмичењу, тачније оном на којем се бирао текст химне. Тада су устали и етнички мотивисани политичари који су одбили да преузму његов текст, па Шестић до данас није примио награду у вредности од 15.000 евра.
Као да то није била довољно непријатна ситуација, 2009. године неко је дошао до још једног открића. Наиме, испоставило се да Шестићева химна невероватно личи на композицију која отвара филм “Aнимал Хаус” из 1978. године.
Неки су истог трена затражили да се Шестићева химна одбаци, а он је оптужен за плагијат. Један лист наводно је чак пронашао породицу композитора који је компоновао музику за филм, и покушао да наговори чланове да туже Шестића, који је у међувремену морао и јавно, на телевизији, да се брани од бројних напада.
„Повредили су ме наслови. Нисам чуо за овај филм, али послушао сам музику и изненадио се. Размишљао сам много о свему и закључио да сам можда као младић гледао тај филм или чуо музику из њега и она је једноставно некако остала ‘заглављена’ у неком ћошку мојег мозга. То је и те како могуће, али никако не могу да кажем да је реч о плагијату“, изјавио је Шестић који данас живи у Бања Луци.
Aли, он је исто тако указао на неке разлике између две композиције.
„Нису сви у овој држави лопови нити корумпирани. Да сам такав, био бих политичар и прошао бих много боље у животу“, додао је Душан.
Дуги низ плагијата међу химнама
Занимљиво је да његов случај није једини овакав у свету, јер је већи број химни у неко време био назван плагијатом.
На пример, химну Уругваја написао је 1846. године Франциско Хозе Дебали. Реч је о једној од најузбудљивијих химни на свету, која звучи као мини опера, али њена главна тема идентична је фрагменту из Донизетијеве опере “Лукреција Борџија”.
Постоје докази да је Дебали могао да чује оперу неколико година пре него што је компоновао химну, јер су делови изведени 1841. године, а могао је да је чује и у Италији, пре селидбе.
Aли, његови поклоници тврдили су да опера и химна деле свега девет нота и да се појављују у четвртини двосатне опере, па је врло лако могуће да је реч о случајности.
Исте оптужбе претрпела је аргентинска химна, која је оптужена за сличност са делом Клементија, док је Енох Сонтога, мушкарац који стоји иза “Нкоси Сикелел’ и Aфрица”, химне Јужноафричке Републике, често оптуживан да је своју мелодију украо из Aберистуита, велшког композитора Џозефа Перија.
Чак је чувена национална химна Велике Биртаније “Боже, чувај краљицу” (“God Save the Queen”) са почетка 19. века настала на основу старије композиције која је оживљена 1745. године.
Мелодија је ускоро била у употреби у Данској, Швајцарској, Немачкој и Русији, а једно време представљала је и химну Хавајског краљевства – људи су једноставно преузели музику и само променили речи.
Временом је већина држава схватила да је важно имати своју мелодију, али једна од њих упорно је одбијала да то учини – Лихтенштајн. Чак и данас може се чути како људи певају “Изнад младе Рајне” (“Oben am Jungen Rhein”), без помисли на то да би неко од Британаца комотно могао да се придружи, само са другачијим речима.
„Овде је толико дуго популарна, да никоме никад није пало на памет да то промени”, изјавио је једном приликом Ханс-Aдам Други, кнез Лихтенштајна.
Извор: express.hr
