Прочитај ми чланак
Грчки премијер Алексис Ципрас је у четвртак 20.08. у телевизијском обраћању грађанима поднео оставку. Тада је изјавио следеће:
„Желим да ставим на оцену грчког народа оно што смо урадили од 25. јануара – и исправно и погрешно. Мандат који смо добили пре шест месеци, исцрпљен је и дошло је време да проговори суверени народ. Народ треба да одлучи ко ће и како ће преговарати о смањењу дуга грчке државе“.
Већина медија ненаклоњених Грчкој, и поготово до тада једином левичарском премијеру у Европи, и јединој и то ултралевичарској политичкој опцији у тој истој Европи која је била седам месеци на власти, је опалила тираду како „Ципрас одлази“, како „није издржао“, како је почео „распад и крај Сиризе“, итд.
Тако некако су ту вест дочекали и десничарски и провучићевски кругови у Србији, да би, први, себи олакшали своју јаловост и потпуну неефикасност али и идеолошку нетрпељивост према левици, а други да би добили „потврду“ за далекосежна и врло доследна неслагања српског премијера са ДЕЛОВАЊЕМ грчког премијера, и његова предвиђања о погрешном грчком путу у спасавању сопствене државе од потпуне пропасти.
И када је не мали број тих истих европских и још више српских медија Ципраса убрзано проглашавао за „авантуристу и издајника грчког народа“, тај исти Ципрас се, сада већ више не као премијер, јавио са новом, за њих ночекиваном поруком.
Само дан после подношења оставке, Алексис Ципрас је, као први човек уздрмане ултралеве коалиције, на састанку политичког секретаријата Сиризе изјавио: „Оно што јесте револуционарно је отварање путева, чак и када они не постоје“.
Ципрас је такође поручио да „…левица никад није имала ту привилегију да бира време или околности у којима ће водити своје битке“, али је додао да „није одлика револуционара да изабере бег од реалности или да ствара виртуалну стварност.“
Очигледно харизматични лидер Сиризе је још рекао да та „странка има могућност да развије нови однос са друштвом које је подржава, као и да заузме оштар идеолошки и политички став модерне радикалне левице, ослобођене остатака конзервативизма и илузија“.
Сем Ципрасове оставке и заказивања нових, ванредних избора који чекају Грчку за непуних месец дана, 20.09. каква се битна новост десила у финансијски полуудављеној земљи? Скоро па ништа.
Фото: Бета/АП
Јанис Варуфакис, Ципрасова „десна рука“ у мучним преговорима са незаситом и бескрупулозном Тројком, је раније поднео оставку на место министра финансија, али је остао у Сиризи, и у парламенту, додуше најављујући стварање своје посланичке групе, па можда чак и нове странке.
Посланици фракције „Лева платформа“, који иначе унутар Коалиције радикалних левих снага – Сириза постоје већ годинама, одлучили су да формирају нову самосталну посланичку групу у парламенту. И не само то, него и нову странку „Народно јединство“.
Тако је, тренутно, Сириза подељена између Ципрасове линије и леве платформе бившег министра енергетике Лафазаниса, дугогодишњег упорног Ципрасовог саборца, који отворено позива на повратак на драхму, одрицање од споразума са повериоцима, отварање сефова грађана и посезање са, како је рекао, „најмање 35 милијарди евра депозита који су равни новом кредиту, који ће Грчку скупо коштати”.
Сириза је имала око 30.000 чланова, и питање је колико ће њих „прећи“ у „Народно јединство“.
И то је то. То је и Ципрас рекао, дефинишући тренутну политичку и друштвену реалност у Грчкој. Његова Влада је стварно била дошла до црвене линије у борби са алавом Тројком, али је урадила нешто што отвара могућност за даљу борбу за интересе и Грчке и грчког народа. Усвојен је трогодишњи пакет финансијске помоћи, без кога, иако су реформе које се захтевају драконске, Грчка не може да опстане и плати доспеле дугове.
То се слаже са раније изнетим Ципрасовим ставом да ће бити премијер пуних 4 године, читав мандат. То значи да је и пре подношења оставке, то урадио прорачунато, убеђен да ће поново победити.
Варуфакис и Лафазанис су ту, на истој левој страни, и нису Ципрасови непријатељи. Велико је питање да ли се Ципрас „заиграо“ и „прекомбиновао“ или је све ово мудра, филигранска и, у ствари, и једино могућа политичка игра у сукобу са деветоглавом предаторско-капиталистичком аждајом.
И Варуфакису и Ципрасу и Лафазанису је потпуно јасно чему су Грци на референдуму рекли „не“. Пре свега захтевима који им за пет година нису ништа добро донели, и који су још више упропастили Грчку. Грци тачно знају да дугове не могу платити, а то значи да то знају и у Европској унији.
После седмомесечне борбе и мукотрпних преговора у Бриселу, који су, у ствари били уцене, претње, ниподаштавање читавог народа и нове финансијске клопке, Ципрас зна да дефинитивно нема уступака од стране Тројке, да ће захтеви бити још већи и још тежи. Тога треба да буде свестан и грчки народ, као и одлуке да ли ће се још радикалније борити, да ли може и хоће још да трпи за боље сутра.
Увек је било да једна изгубљена битка не значи и изгубљени рат. Грци се више од пет година жестоко боре против лихварске немани која им упорно глође државу. Ципрас са њима. У тој борби је израстао у неприкосновеног вођу, који је показао да уме храбро да се носи са проблемима, да добро влада аргументима, да је све вештији као говорник и да повлачи и неочекиване потезе.
Оставка је била један од њих. Којих потеза и програма којим би се заштитили интереси Грчке у случају опасности има, видећемо. Да их нема, били би заједно, и он и Сириза, једна неозбиљна и неодговорна политичка екипа. А зна се да располажу јако добрим и квалитетним политичким економистима који већ дуже време размишљају о томе и како би Грчка изгледала и без евра. Можда је у том смислу и активирање дорађеног „плана Б“ који је Ципрас одобрио Варуфакису на разраду (случај изнуђеног изласка из монетарне уније ) следећи међупотез. Можда и није. То у ЕУ не знају. Зна само Ципрас. И добро је док он први вуче потезе.
Грчка партија шаха сигурно није при крају. Грци су на потезу и бирају који рискантан маневар да покрену, да би, заваравши противника, победили уз неизбежну жртву. То су препознали и у ЕУ, брзо реагујући на оставку грчке владе коментаром да је то унутрашња грчка ствар, али да међународни уговори морају да се поштују.
Ципрас је оставком, као тим вештим маневром, добио још месец дана за наставак неравноправне борбе, а у ЕУ, с друге стране, све присутнији страх и од предстојећих јесењих избора и тако очигледних промена у Шпанији.
Ни Ципрас, ни Сириза немају ни алтернативу ни достојног супарника у Грчкој. Грци имају и озбиљног, прагматичног, вештог и популарног вођу и озбиљан, дугогодишње грађен политички покрет. Са новом потврдом о бескрупулозности ужасно јаког европског економског предатора, и немају избор у борби за голе животе, него да следе линију одлуке на референдуму.
А то ће значити нову, још убедљивију победу Ципраса на ванредним изборима двадесетог септембра, и нови почетак за – нову Сиризу.
Извор: Фонд Стратешке Културе – Златко Богатиновски
