Прочитај ми чланак
Група научних радника, врхунских медицинских стручњака, упутила је апел академској јавности Србије, Универзитету у Београду, Медицинском факултету, Српској академији наука и уметности, Омбудсману Саши Јанковићу, Поверенику за информације од јавног значаја, Родољубу Шабићу, директорки Агенције за борбу против корупције, Татјани Бабић и Омбудсману Универзитета у Београду, Бранку Ракићу, у коме позивају да се лажни докторат и лажни научни радови Вучићевог министра здравља Златибора Лончара, коначно разобличе пред законом и пред судом стручне и лаичке јавности. Писмо је упућено и Магазину Таблоид. Редакција га објављује у целости.
Аутори овог списа, поднеска и петиције неће се потписати, јер верују да то није најбитније онима који су овлашћени и плаћени за утврђивање истине. Они указују на суптилно смишљену манипулацију са бројним учесницима, који су своје име, и вероватно тешко стицани углед и престиж у научно-стручним круговима, ставили у функцију трговине утицајем и новцем.
Група наставника Медицинског факултета Универзитета у Београду: Владан Живаљевић, Татјана Пекмезовић, Александар Диклић, Светислав Татић, Душко Дунђеровић, Бранислав Олујић, Никола Слијепчевић и Иван Пауновић, одлучила је да произведе министра здравља асистента др Златибора Лончара у звање доктора медицинских наука. Са свим правима и привилегијама које из тога произилазе. Иако свесни да именовани нема способности, капацитета, времена, као ни воље да се науком бави, они су сачинили и објавили научни рад у коме је он првопотписани аутор. Скраћено преведено, да је Златибор Лончар дао суштински допринос и био укључен у све фазе студије, као и да је написао овај рад. (адреса рада у прилогу). По нашим сазнањима из ове групе коаутора, тај рад је написала проф. др Тања Пекмезовић. Лончар није у томе учествовао, јер не познаје ни најелементарније технике научно-истраживачког рада. Статистичку анализу ни у обрисима.
Она је то урадила, стављајући „скромно” себе као четвртог аутора. Ако јој је било стало до пара, или пак до утицаја, могло би се разумети. Али се не може прихватити. Заклетва у академско поштење у складу са Етичким кодексом; научно-истраживачког рада „Добра научна пракса” из марта 2004. године и даље обавезује на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Не спроводи се, јер на том факултету нема Омбудсмана за научно-истраживачки рад (чл. 7), коме би се нпр. могли жалити грађани и научни радници, чија се права овим актом интелектуалног непоштења (чл.9) повређују.
Стога се писци овог текста обраћају много генералнијим омбудсманима, попут храброг Омбудсмана Србије г. Саше Јанковића, који се није плашио ни онога ко је надређен Златибору Лончару. Обраћају се читавој академској јавности Србије и света. Као и часопису БМС Урологy из Лондона, са само једним захтевом: поништите тај рад, као еманацију интелектуалног непоштења, грубог фалсификата и трговине утицајем. Као израз снисходљиве научне мисли и праксе у Србији, пред влашћу…
Могли би се навести бројни докази у прилог овој тврдњи и императивног захтева, али ћемо дати само неке…
Др. Лончар се по сопственом исказу, не бави у свакодневном раду ендокрином, већ абдоминалном хирургијом. То се може видети из његовог ЦВ на сајту Министарства здравља. Он није учествовао у прикупљању и обради података у време конципирања и рада на овом предмету. Није учествовао у лечењу ни једног болесника из ове области. Он се наводно бави хепатобилијарном хирургијом и трансплантацијама (иако нема доказа-потврде стручне оспособљености за тај посао!).
Др Лончар не говори академским језиком, образованих људи. Он барата са свега око 500 речи у српском и око 50 речи у енглеском језику. Његови јавни наступи су некад право мучење за слушаоце и оне који покушавају да докуче шта је „писац хтео да каже”. Као аутор у академском простору до доласка на власт 2012. години, има само један рад у коме је дописан као седми аутор! Након тога, он се појављује у још неколико радова, који немају везе са његовом облашћу експертизе. Никад није био први аутор.
Др Лончар не познаје статистичке ни епидемиолошке методе и тешко да може да их сада научи и објасни. Још теже да их примени. То је лако проверљиво организовањем контролног испита, пред објективном комисијом за чијег председника кандидујемо професорку статистике Јелену Маринковић са Медицинског факултета. Тражимо контролу његових знања, због више него основане сумње у лажиране испите.
Значи, поменути доктор је скоро све испите на докторским студијама „прошао” не удубљујући се посебно. Тачније речено-нимало. Ако се неко чуди овоме, може се рећи да је то лако могуће из његове позиције у политичком естаблишменту, већ неколико година. Обични смртници то не могу и зато морају да уче. Ово подразумева захтев да му се пониште сви испити на докторским студијама.
Он је иначе био најгори од четири кандидата на конкурсу за избор клиничких асистената 2012. године. Изабран је само захваљујући трговини политичким утицајем. Тај би избор требало такође преиспитати, што се овом петицијом такође захтева.
Није било логично да неко истовремено врши такве политичке и оперативне дужности, као што су министар здравља, помоћник директора Клиничког центра Србије, директор Ургентног центра КЦС, члан Главног одбора и Председништва СНС… Он је у време полагања испита био и члан Савета Медицинског факултета, чак Савета Универзитета у Београду и наводно вредно учио епидемиолошке или „одвратне” статистичке методе, као што је Цоx-ова мултиваријантна регресиона анализа или Каплан-Мајерова крива! Те „прозаичне методе” он тешко може да научи сада у догледно време. То подразумева претходна знања и способности примене и тумачења.
Није логично да др Лончар у време најактивнијег бављења политиком публикује неколико радова. Истина лако се може видети од стране медицински образованих људи, да нису из његове сфере стручног интересовања.
Лончар нема моралне ни људске квалитете, потребне за једног доктора наука. Он се интересује за мафијашке методе застрашивања, вехементног наређивања и подређивања, које је усавршавао у Ургентном центру. Он је директни кривац за удес хеликоптера у коме је настрадало 7 људи, јер је директно наложио слетање на Аеродром Сурчин. Све ради самопромоције у медијима.
Он је директно одговоран за лошу организацију здравствене службе у којој је инфекција однела најмање 7 живота у Ургентном центру (тачно 7). За исти је окривљена Клебсијела, за коју није чак био сигуран да је бактерија. Према програму докторских студија он је успешно положио предмет: Болничке инфекције. Што он и стварно и правно веома слабо познаје!
Лончар је врло вероватно катастрофалан министар. Иако то није наша тема. Он жели да постане научник, доктор филозофије (РИО) и то не на Мегатренду, већ на београдском универзитету. То му неко омогућава и у том злоделу помаже. Ако нас то не интересује, онда нам није стало ни до будућности.
Коначно, Лончар не зна енглески језик. У службеној биографији тврди да зна. Али, то је лако проверити. Уредницима овог часописа ће бити дат његов телефон да провере да ли аутор са таквим енглеским, може бити писац овог сложеног текста и вођа још сложенијег истраживачког подухвата.
На самом крају ове таксације, читалац се може упитати, чему сва прича и где је „савршен злочин”?
Он је у чињеници да је ова група одлучила да преко наведеног рада у релеватном научном часопису, „прогура” докторску тезу асс. Златибора Лончара. За разлику од других, али баш свих редом напредњачких „научника” који су сви „просто и бездушно преписивали без цитирања”, Лончар је изабрао метод „закупа” компетентне, али неморалне научнице др Тање Пекмезовић. Она је сачинила добар условни рад. Написала читаву докторску тезу и на крају слајдове и све што је потребно за успешну одбрану дисертације. Лончар није ништа ни радио, ни урадио! Како би се неко могао прогласити доктором наука у грани у којој није дао никакав допринос?
Сад долазимо до неких могућих закључака, који ће свима, који се овим буду бавили олакшати посао…
Пре свега, несумњиво је да је Медицински факултет тешко злоупотребљен. Научне слободе, интелектуално поштење и етика повређени на сваком кораку овог дисертационог рада или процеса. Да су многи од горе помињаних научних радника и лекара такође злоупотребљени и неопрезношћу ставили свој углед „на пањ”, тврдњом како је Лончар на томе нешто радио. Они сигурно знају да није радио ништа! Ни у раду, као ни у дисертацији, којој се брзо ближи. Радио је само политичке и неке њима блиске послове, који се пре или касније завршавају бродоломима. А и овај ће вероватно врло брзо.
Свима онима који се питају где је интелектуално и грађанско поштење писаца ове петиције узвраћамо контрапитањем: Шта ми ситни научни радници можемо пред силом власти кад ни званичници који штите друштвени поредак и јавни интерес можда нису у стању да ово зауставе, а неки то чак помажу? О томе ће бити речи у следећим обраћањима јавности, посебно академској. Стога ми откривамо истину, а ви проверите. Да би Универзитет у Београду и Медицински факултет, као и САНУ спасли своју част, морају наћи особе од интегритета, које ће испитати наводе. Омбудсман и други наведени им у томе морају активно помоћи. И Декан и Ректор су чланови САНУ, као и Председник САНУ, наравно.
Утврдити истину и изрећи мере. Сви Лончареви коаутори морају бити удаљени из наставног и научног процеса. Како би се спрала љага, са свих оних који су морали да уче и науче све, оно што је пропустио Лончар.
Академска јавност Србије не сме остати ћутљива и незаинтересована. Они који неће „да се баве политиком, прихватају да се политика бави њима”. Политика је овим наизглед савршеним злочином постала важнија од свега. Што није историјски раритет у Србији. Напротив, у нашој отаџбини је често био „важнији грам власти, од киле памети”. Био би ред да се томе учини крај!
Ако све прећутите и почнете да правдате, да је тога било и раније, рећи ћемо није у овој мери никада. Као што ни многе ствари, које данас имамо на дневном реду у Вучићевској Србији, нису никада раније биле могуће.
Куповина докторске дисертације је можда било и раније, али се сада то ради отворено и бескрупулозно. То ради нико други до министар здравља у Влади Републике Србије. И очекује да постане пуноправни члан академске заједнице. Јадна је та академска заједница, која немо посматра и саучествује у тој трговини.
Јадни ће бити Омбудсман Саша Јанковић, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић и директорка Агенције за борбу против корупције Татјана Бабић, ако не сматрају, да су овим: повређена права грађана, да се ради о истини од јавног значаја, да се ради о чистој и непатвореној корупцији у академском простору. Омбудсман Универзитета у Београду г. Бранко Ракић је такође позван да заштити углед и част академске заједнице.
Иако у овом криминалном случају све изгледа неухватљиво, недостижно у смислу правде, ствари су, уствари, врло једноставне. Све је лако проверљиво. Лончар нема неопходна знања и компетенције. Не може брзо ни да их стекне. Он треба да буде враћен на почетак у академској заједници, која води рачуна о свом достојанству и части. Све је фалсификовано, и испити на докторским студијама и овај рад и докторска теза је на томе заснована.
Сада само жури са свршеним чином, који ће се десити одбраном тезе. Стечен „углед” у академској заједници. Преварена академска и сва друга Србија!
Кажимо Стоп крађи! Казнимо горе поменуте саучеснике крађе. Казнимо декане, продекане, ректоре и проректоре, ако нису у стању да се старају о јавном интересу. Казнимо омбудсмане, поверенике, директоре агенција – ако не учине ништа.
Ако ништа не урадите ово ће брзо постати међународно познат скандал. Спремни смо да обавестимо све релевантне међународне институције. Па нека се види онда какав ће углед бити земље и универзитета.
Свака власт, поготову оваква, је пролазна – а брука и срамота вечни и трајни.
извор: магазин-таблоид.рс
