Прочитај ми чланак

ДЕЈАН САВИЋ: Приче о олимпијском злату постају досадне, а и нервирају ме (ВЕЛИКИ ИНТЕРВЈУ)

0

Dejan-Savic

Ватерполо је у кризи, на репрезентативном нивоу одржавају нас резултати. Постоји бојазан за будућност јер су клубови који стварају играче у изузетно лошој ситуацији. Спреман сам увек да прихватам критику кад долази од правих личности, а од небитних… Ма, они ме уопште не занимају.

Дејану Савићу, не ватерполисти, већ тренеру, није требало много времена да баци свет под ноге. За три године, колико стоји на ивици базена, остварио је више него неки током целе каријере. Сплет околности, каже скромно Дејан у интервјуу за Курир.

Чак ни после спектакуларног освајања Светског првенства у Казању и невиђене доминације Србије, не жели да га пореде с тренерским великанима.

– Имам је још много да радим, признаје.

Aфера „кокаин“


Какав је ударац на тим изазвала ситуација у вези са Николом Рађеном, јер је он био носилац игре на својој позицији?

– Највећи ударац је био тај што се тако нешто догодило пријатељу, пре свега. Тако да смо највише претрпели на емотивном плану. Што се тиче игре, сваки ватерполиста има замену, тако да смо успели да кроз једну добру шему играча који долазе то амортизујемо. Није сад у питању Рађен, него сви. Такав нам је систем. Сетимо се само смена генерација, што је нормално.
Да ли сте разговарали с њим после освајања злата у Казању?
– Немам коментар на то.

Како се осећа човек који је са 40 година покорио свет као играч и као тренер?

– Задовољно, доживели смо остварење циља, али, с друге стране, осећам се и емотивно испражњено. Све је то саставни део овог посла, дешавало се раније док сам био играч и сад кад сам тренер. Кад се нешто оствари, буквално долази до пражњења и онда морамо да пронађемо нови мотив.

У модерном спорту не постоји случај да је неко са тако кратком тренерском каријером остварио тако блиставе резултате. Да ли сте 2012. на почетку приче очекивали ову путању?

– Реално, не. Много се тога поклопило и наместило у мом случају, био је то сплет добрих околности.

Видите ли себе у друштву великана као што у Жељко Обрадовић, Дуда Ивковић или Пеп Гвардиола? Резултати вам дају право на то.

– Нажалост, не. Не због тога што тако нешто не желим, него што је реч о много великим стручњацима. Није да су недостижни, али су озбиљне тренерске звезде и сматрам да је потребно још много рада да би се њих двојица достигли. Гвардиолу не рачунам, он није наш. Дуда и Жељко су живе легенде и људи који су много тога дали. Тек сад видим и колико тренерски посао одузима.

Колико је тешко пронаћи нову мотивацију после толико трофеја у играчкој и тренерској каријери?

– Да би радио било шта у животу, мораш да утврдиш циљ. A мотив… То је ствар која се учи или се годинама ствара. Вечито сам имао мотивацију као играч, а то сам пренео и на тренерски посао. Aко не можеш да је пронађеш, немој ни чим да се бавиш. Лези у кревет и ћути.

Који су вам тренерски узори, од кога сте највише научили?

– Није ме срамота да признам да умем да „украдем“ од неког. Сигурно да су сви стручњаци, српски, италијански и шпански, који су радили са мном као играчем дали допринос. Има и доста мог личног печата.

Познато је на ком је ватерполо нивоу у односу на неке друге спотове, да ли сте икад помислили – зашто нисам изабрао неки комерцијалнији спорт?

– Не, никад, буквално. Ватерполо је мој избор. Није случајан, већ намеран. Оног тренутка кад сам ушао у први тим Партизана 1989. године, знао сам да ћу бити професионални играч, а много пре него што сам постао тренер, одлучио сам да ће то бити мој пут.

Домаћини

Колико ће ЕП у Београду бити значајна степеница за спорт уопште, али и добра увертира за Рио?
– Организационо је то веома битно за Србију и Београд. Да се људима приближи овај спорт, јер се први пут првенство одржава током зиме. Сетимо се да је 2006. била врхунска организација, а тако ће бити и сад. С друге стране, на ЕП гледам као на велико такмичење, али то је само степеник ка Олимпијским играма. Ми смо свој циљ, квалификовање за Рио, остварили из првог покушаја

Зашто сте одлучили да радите овде, где су услови далеко од сјајних? Да ли је било понуда из иностранства?

– Нисам добијао такве понуде, јер сви знају да имам уговор са Ватерполо савезом Србије, и то је то.

Овде сваке године слушамо исту причу, како је ситуација у клубовима све гора, једва преживљавају, а ми као Србија доминирамо на светском нивоу. Која је тајна?

– То је једна неиспричана прича и остаће, нажалост, таква. Само је питање да ли ће можда доћи до неког хепиенда или ће остати прича без краја као у француским филмовима. Ватерполо је у кризи, на репрезентативном нивоу нас одржавају резултати. Постоји бојазан за будућност, јер су клубови који стварају играче у изузетно лошој ситуацији. Почевши од рада, преко квалитета лиге, па до система у коме се и даље некако држимо. Међутим, сви морају да знају да је у колективним спортовима за стварање једне генерације потребно барем десет година. За неког је то сутра, а за неког огроман период.

Да ли је потез Владе Србије да експресно реши питање премија за најновије злато знак да се иде у позитивном правцу?

– Немам коментар на то. С друге стране, за све постоји решење, али га треба пронаћи. Спорт је нешто највредније што ова земља има и према њему се треба тако и опходити.

Држава решава огромне проблеме и много тога даје ватерполу. Она ниједног момента није остала дужна, јер своје обавезе испуњава, мислим на премије и буџет. Занимљиво је питање клупског спорта, не само ватерпола. Па чак и појединачног, сведоци смо да имамо и такве квалитетне спортисте. Ја већ дуже време говорим о категоризацији спортова, односно привилеговању спортова који освајају медаље и можда би се с неким додатним улагањем ишчупали из кризе.

Колико је добро, што се ватерпола тиче, да на челу Министарства спорта буде бивши ватерполиста, који сигурно познаје ствари изнутра?

– Удовичић долази из ватерпола, и то му је жиг. С друге стране, вероватно многи мисле да самим тим он више даје ватерполу. Вањина функција гласи – министар омладине и спорта, дакле свакоме мора да помаже, што верујем и да ради. Међутим, и он је ограничен кризом и немаштином.

Шта вас највише тишти у вези са целом причом о српском ватерполу данас?

– Вечити статус кво последњих 20 година. Ту пре свега мислим на клубове. Јер резултати репрезентације су врхунски, али не заборавимо и сјајна достигнућа Црвене звезде, Партизана и Радничког, а опет се ништа није померило с мртве тачке.

Славе, дакле, не недостаје. A како у Србији данас живи ватерполиста професионалац?

– Студентски, ето како.

Притисак јавности

Људе у Србији сте навикли на трофеје и медаље, а с тим често долази и притисак. Да ли ће то бити случај и с предстојећим ОИ?
– Реално, покушавам да не обраћам пажњу, али се то нон-стоп понавља. Приче о олимпијском злату постају досадне, а и помало почињу ме нервирају. Као да ми не знамо шта нам је чинити и који нам је циљ. Притисак можемо сами себи да направимо, што и морамо, али понављање исте приче разних људи и медија већ је дегутантно.

Верујете ли у причу председника Савеза да ће у наредне четири године бити измирене заостале премије које се вуку још од 2008?

– Верујем зато што је то већ почело. Нешто се дешава, а сигуран сам да, ако се остварује континуитет резултата, може и Савез финансијски да се стабилизује, па ће бити измирени и дугови.

Још као играч сте рекли да ћете целог живота жалити што нисте освојили олимпијско злато. Aко оно стигне на тренерској клупи, колико ће ублажити ту играчку жал?

– Немам појма, зато што то још нисам доживео (осмех). Међутим, Олимпијске игре су врхунац каријере сваког спортисте. Због њих се тренира и живи.

Види се да је у репрезентацији добра атмосфера, како успевате да је створите и одржите?

– Најважније је што постоји велико узајамно поштовање. Волим да се шалим, а понекад помислим да сам неозбиљан, али то је само одбрана од стреса. Шала и оптимизам је нешто што нас краси, и то је штит кроз који се позитивно празнимо.

Колико је тешко да човек ради у средини која тешко прашта неуспехе? Таква ситуација вам се десила после лошег резултата на СП у Барселони 2013.

– Опозиција и критика морају да постоје. Само је питање на који начин примаш критику и од кога. Спреман сам увек да је прихватам кад долази од правих личности, а од небитних… Ма, они ме не занимају уопште.

На шта сте тачно мислили кад сте рекли да се наша репрезентација сад попела свима на главу и да очекујете игре ван базена?

– То је истина. Aко се погледа да смо у последње две године освојили чак пет златних медаља, стиче се утисак да игра само једна репрезентација. Нормално да свако жели да нас победи, али ми смо увек имали проблема с тим играма ван базена у којима се нисмо сналазили. Нормално је и да ће свака репрезентација користити све начине да нас добије и стигне до циља. Нећемо понављати грешке, овога пута ћемо бити спремни. Оно што ме нервира јесте ситуација у којој си много бољи од ривала, а мораш да потрошиш још 40-50 одсто снаге како би победио тај „осредњи“ тим.

Да ли то значи да не уживамо поштовање који нам припада, а најјача смо сила на светском нивоу?

– Ми, реално, поштујемо све тимове, али се никог не плашимо. Плашимо се само самих себе. Не само лично већ и кроз организацију.

Ко је, према вашем мишљењу, најбољи српски спортиста свих времена?

– Новак Ђоковић. Не само због титула већ и због начина на који презентује Србију. Кад се помиње наш спорт или Србија, прва асоцијација је Новак.

savic vaterpolo_n

Сви се сад питају кад ће Дејан да скочи у базен. Рекли сте да ћете то урадити у Рију.

– Моје речи су лоше пренесене. Никад то нисам изјавио и није истина. Манипулише се изјавама, а и насловима. Што се тиче скакања у базен, могу само да се нашалим да нисам понео сапун.

Како реагујете на шаљиве ствари које круже мрежама. На пример оно „Чиме се бавите? Понижавањем.“

– Симпатично, али на то више обраћају пажњу други него ја.

Шта би Дејан Савић тренер сад рекао 18-годишњем талентованом ватерполисти Дејану Савићу?

– Интересантно питање. Рекао бих му да припази на понашање (смех).

Многи се, па и сами ватерполисти, шале на рачун ваше килаже. Да ли је тачно да сте као мали желели да постанете кувар?

– Па да, хтео сам да будем кувар или пилот. Што се тиче моје тежине, то има везе с тиме што сам велики љубитељ хране у великим количинама.

Извор: Курир