Прочитај ми чланак

МОЖЕ ЛИ СЕ СПРЕЧИТИ одумирање Срба

0

prazne ljuljaske natalitet ge

Сви програми развоја се заснивају на људским потенцијалима и капацитетима. Развојни документи општине или локалне заједнице требало би да садрже мјере и прогаме за организовани развој људи и њиховог радног – интелектуалног капацитета, за пораст наталитета, за циљано образовање и медицинску заштиту људи, културно-духовно-спортско уздизање, као и заштиту интелектуалних вјештина и знања.

Чини се да никада у историји Србије (и свих Срба на Балкану, па и других) као сада овај проблем није био на већем искушењу. Популација стари, одумире, млади људи одлазе у иностранство или веће државне центре. Празне се цијеле регије и оне остају без људи. Тамо гдје нема људи нема потрошње, трговине, привредног развоја.

У неким срединама у окружењу су видљиве корисне упоредбе. У локалним заједницама гдје је наталитет људи већи и мања је просјечна старост привредни развој је већи и интензивнији. Довољно је поредити послијератни развој неких општина у Босни и Херцеговини у којим је већинско или доминантно муслиманско становништво са сусједним општинама гдје је већинско или доминантво православно или српско становништво, па да се види колика је настала разлика у развоју у само задњих двадесет година. [1]

ПОРОДИЦА

Људи се из Србије, Босне и Херцеговине и других бивших југословенских република масовно исељавају тражећи боље услове за живот и привређивање. Свакодневно аутобуси на међународним линијама одвозе у иностранство младе људе који су школовани, са несагледивим посљедицама по домаћу привреду. Једини начин да се то промијени је развој локалне привреде и запошљавања.

Уколико се жели одржати становништво у локалним заједницама, посебно у оним руралним, неопходно је да просјечно породица има најмање четворо дјеце. Троје – ништа не помаже? Ово није само социолошко питање већ питање развоја и опстанка. Уколико се овај циљ не оствари, сви програми и стратегије развоја општина или регија биће узалудан посао.

На наредној Слици 1 сликовито је показано због чега једна породица треба да има најмање четрворо дјеце и зашто то мора постати просјек. Подаци су неумољиви. Једно дијете одлази у иностранство, једно одлази у привредне, образовне и културне центре држава (Бања Лука, Београд, Загреб, Сарајево…), једно одлази у регионалне центре (Добој или Ниш) и бар једно би требало остати на породичном имању. Времена за чекање нема, оно је истекло и она држава или њена влада која се са овим проблемом не ухвати одмах укоштац изгубила је битку по свему другом што ради, јер све то друго што ради је бескорисно уколико држава остане без људи.

Слика 1: Породица са четворо деце

Слика 1: Породица са четворо деце

МАЈЧИНСТВО КАО ЗАПОСЛЕЊЕ

Државе, многе општине и локалне заједнице покушавају на разне начине стимулисати рађање и наталитет. Познати су примјери као што је општина Јагодина, гдје општинска извршна власт стимулише заснивање бракова, рађање првог дјетета, плаћање дјеци екскурзија, годишњих одмора и слично. То су добри примјери, али су појединачни и нису довољни. Поготово нису довољни јер нису системски. Проблем је много већи.

Потребно је да држава донесе нова државна рјешења, али, док се то не деси, локалне самоуправе немају времена за чекање. Оне морају развијати своје интерне системе и стимулације, па оне који се покажу као најбољи касније ће преузети држава у цјелини.

Добо рјешење би могло бити увођење мајчинства са статусом запослености. Ако просјечно велика општина има око 10.000 становника, она би требала да има око 3.000 породица или бракова. Бар половина су старе породице или бракови, чији репродуктивни период је прошао, што значи да је остало још 1.500 породица и бракова. Од тих 1.500 неки немају дјецу, неки не желе дјецу, неки ће се иселити (посебно млади парови), тако да се за добру и поуздану анализу може рачунати да ће та општина имати око 800 мајки, које су у репродуктивном добу и које могу рађати.

Наредна Слика 2 показује колико је потребно времена мајки да роди и подигне четверо дјеце, до предшколског узраста. По једном дјетету је то непуних пњт година (рачунајући и трудноћу), али, с обзиром на временска преклапања, за четверо дјеце неопходнан је „радни стаж“ од 11 година и за сваки мањи број дјеце пропорционално мање. Уколико би мајка имала статус запослене особе, чија је обавеза и „дјелатност“ рађање и одгајање четири дјетета до предшколске доби, онда би мајка била запослена 11 година и по том основу остваривала права из Закона о раду, укључујући и радни стаж и касније право на пензију.

Из Слике 2 видљиво је да, уколико мајка по једном дјетету добија мјесечну плату од 200 евра у укупном времену од четири године и девет мјесеци по једном дјетету (док дијете не пође у вртић) и уколико би породица планирала паузу између двоје дјеце у дужини од 15 мјесеци, за рађање и одгајање четворо дјеце мајка или мајчинство би имало просјечну мјесечну плату од 353,5 евра у укупном радном стажу од 11 година (ово „запослење“ мора бити ослобођено доприноса и пореза).

Ако би само општина стимулисала рађање и плаћала мајчинство, онда би јој био потребан годишњи буџет за једну мајку од 4.242 евра, односно за 100 мајки 424.200 евра, или за 800 мајки износ од 3.393.600 евра. То је скоро цијели садашњи годишњи буџет општине средње величине. [2] Уколико би држава плаћала половину ових обавеза (кроз тзв. дјечји додатак), онда би општина имала остатак обавезе од око 1,7 милион евра годишње.

Слика 2: Рађање и мајчинство

Слика 2: Рађање и мајчинство

Како се могу намакнути ове паре?

Само развојом, развојним програмима, инвестицијама и својим домаћим инвестицијама. Свака општина средње величине (10.000 становника) на својој територији, са својим расположивим природним богаствима и постојећим привредним и људским ресурсима те паметном политиком развоја може обезбиједити програме и пројекте да у петогодишњем периоду инвестира 50 милиона евра. Ако би остварена годишња добит из тих инвестиција била свега 10 одсто и ако би општина на реализацији тих инвестиција (ренте, таксе, порези и слично) имала приход од још толико (а више је), онда је то за пет година приход од 10 милиона евра, или годишње два милиона евра. То је довољно да се финансира мајчинство.

Данас је уврежено мишљење да овакве идеје или пројекти изгледају као фантастика. Међутим, стање је алармантно и, уколико се одмах не предузму конкретне мјере (а једна је овдје описана), касније ће све много више коштати или ће бити нерјешиво, па неће ни имати цијену.

Које су још предности ове идеје или пројекта?

Запослење мајчинства повећава запосленост, социјалну интеграцију становништва и дјеце, проширује се систем образовања, систем здравствене заштите, повећава се потрошња, са њом тражња, са тражњом производња и услуге. Ово последње доносе нови приход и добит, и на тај начин се отвара пут сигурном и убрзаном развоју. Кад би се за сваку од ових предности испоставио рачун, онда би се брзо видјело да улагање у рађање и мајчинство није трошак, већ најисплатнија инвестиција у будућност.

Зато је овај предлог социолошки колико привредни и економски. Мајке би након „одрађивања“ мајчинства могле бити запошљаване у вртићима или обдаништима и другим дјечијим предшколским или школским установама. Искуства из мајчинства би држава требало да дефинише као „занимање“, са којим би мајке касније ишле кроз живот и зарађивале своја мјесечна примања. Која школа може да образује бољу његоватељицу од мајке која је родила и одгојила четворо дјеце? Не постоји таква школа.

Са оваквим приступом би коначно био изједначен положај жене у односу на мушкарца, о коме је годинама пуно приче, али са мало резултата.

Ове идеје и предлози не стижу од европских институција, не због тога што постоје неке теорије завјере, већ једноставно због тога што у развијеним земљама ово није проблем. Аустрија, Њемачка, Шведска, Италија и многе друге развијене земље добијају младе људе из цијелог свијета, који долазе у те земље тражећи боље услове живота. Оне су принуђене да ограничавају те доласке или да их чине селективном. Имају одличне разрађене програме за интеграцију странаца и на тај начин рјешавају основни проблем свог развоја, а то је млада радна снага. Ово је додатни разлог зашто неразвијене земље морају да чине све супротно.

АНГАЖОВАЊЕ СТРУЧНЕ ЈАВНОСТИ

На Слици 3 приказани су односи цијена сата интелекуалног рада у европским земљама (примјер Аустрије) и код нас. Код нас је интелектуални рад потцијењен и до 20 пута у односу на развијене земље (као уосталом и сваки други рад) и његов опстанак доведен у озбиљно питање. Уколико се изгуби интелигенција, ко ће онда развијати државу или локалну самоуправу. Да ли је исплативо плаћати стране интелектуалне услуге које су 20 пута скупље умјесто да се плаћа локална и домаћа интелигенција, која је јефтинија, али и често боља од стране?

Однос према домаћој и локалној интелигенцији најважнији је развојни програм и пројекат сваке општине и локалне заједнице. Општине би требало да учине све што је у њиховој моћи да локалну стручну јавност и интелигенцију ангажује на програмима и појединачним пројектима и да нађу буџетска средства да те послове финансирају. Боље је урадити само један пројекат са домаћим стручним људима него десет са страним.

podcenjrna intelektualna i struicna sposobnost

Слика 3: Цена сата по струкама у Европи и у Србији или Републици Српској

Због неповољног односа према домаћим стручњацима, брзо ће општине и локалне самоуправе остати без друге квалитетне радне снаге, мајстора, висококвалификованих мајстора и многих дугих квалификованих занимања, без којих опет нема развоја и напредка.

Најбољни начин у постојећем профатибилном и капиталистичком систему привређивања, да се запосли и ангажује локална интелигенција и стручњаци је ЈПП модел или модел јавно-приватног партнерства, или послови по уговору, или привремени и повремени послови. Онај ко има знање и ко жели да ради на тај начин ће добити добро плаћен посао, а општина ће од тога имати користи.

Живот има смисла ако се развија. Развој општине или локалне самуправе има смисла ако развија своје људе и своје људске потенцијале. Наше државе у посљедњих 20 година су то заборавиле. Ако развијају неку привреду (увозну, туђу, корпоративну), ако то нема директан утицај на развој својих властитих људских потенцијала и домаће интелигенције, онда је то све бесмислено.

Данас је тај бесмисао је све израженији.

Напомене

[1] Послије последњег рата у Босни и Хрцеговини, од некадашње заједничке добојске општине (прије рата око 60.000 становника) формирано је пет нових општина, а од тих пет двије су припале Федерацији БиХ, а три Републици Српској. Двије општине које су припале Федерацији БиХ (Добој Југ и Добој Исток) формиране су на подручју бивших села, у којима није било прије рата скоро ни једног привредног субјекта (можда два или три мања). Данас у тим општинама, у којима доминира муслиманско становништво, постоји преко 500 разних привредних субјеката, мала је незапосленост становништва, а број становника се у тим бившим мјесним заједницама удесетростучио.

У исто вријеме у Добоју од двадесетак великих предратних предузећа, двије трећине је угашено или распродато и уништено. Број становника у Добоју је скоро за дупло мањи него прије рата (сада око 30.000) и у посљедње вријеме се одржава или повећава интезивним повратком муслиманског и хрватског живља, које је у рату избјегло, као и доласком српског живља који се сели у Добој, док околна села све више остају празна и напуштена.

[2] Средње развијене општине и средње величине (до 10.000 становника) у Републици Српској располажу са годишњим буџетима у висини од 2,5 до 5,0 милиона евра.

Извор: Нови Стандард