Да вам је неко пре који месец рекао „шта мислите о наслову ‘Србија је првак света у фудбалу’?“, вероватно бисте подигли обрву и питали се шта са тим човеком није у реду.

Тај наслов је, међутим, постао тачан када су наши омладинци покорили планету освојивши титулу на Новом Зеланду, но ту није био крај фудбалске бајке у којој су главни актери Срби, а циљ златне медаље. Напротив. Наслов који вас је привукао да кликнете на ову вест је, ма колико невероватан, заиста и тачан: на светским играма за особе са интелектуалном ометеношћу, на тој чувеној Специјалној Олимпијади која се одржава у Лос Aнђелесу, наши фудбалери који наступају као чланови Специјалне Олимпијаде Србије – освојили су злато!

Када су особе са интелектуалном ометеношћу у питању, неке од спортова могу да играју сами. У некима је уведена категорија „уједињени“, где поменуте особе наступају заједно са онима који немају такве потешкоће, како би ем уживали заједно, ем једни од других учили. A од свакога се може научити нешто, само је потребно ослушнути – срцем.

У фудбалу постоје две врсте надметања на на Специјалној Олимпијади, у једној су седмочлане екипе особа са интелектуалном ометеношћу, а у другој су „уједињени“, 11-члани тимови, који наступају под таквим правилима, да нико од такмичара из редовне популације не сме да „одскаче“, већ у први план увек мора да се ставља заједништво и, наравно, могућности особа због којих и постоји Специјална Олимпијада.

На ове светске Игре, у „град анђела“, наша делегација је пошла после прилично мука. Помогла је испрва држава колико је могла, али то није баш било довољно, па смо онда помогли сви ми. Колико је ко могао. Неко апелом, неко кликом, неко малом уплатом, неко већом. Новинари су звали једне друге за детаље, обичан свет се, час крстио како за такве особе нема новца, час и од оно мало што има, одвајао да се Србија не обрука, а онда је у целу причу утрчао и Новак Ђоковић, па Влада преко ресорног Министарства и – образ је сачуван. Част нисмо изгубили, већ смо часно, како смо и колико могли, тим младим људима омогућили да оду у тај бели свет и покажу у чему они то толико уживају, ма какве да су им могућности.

И, чуда су почела да се дешавају. Милош Јањић је освојио бронзу у боћању. Сви смо били срећни. Следећег дана – Јелена Врућинић је освојила злато у бацању кугле, сребро Иван Живков у стоном тенису а бронза је припала екипи „уједињене“ одбојке на песку, у саставу Вера Крстић, Aна Михајиловић, Петра Вукашиновић и Aлександра Живић.

У ноћи између петка и суботе по овдашњем времену, злата су освојили атлетичар Ђурица Ђурица у трци на 100 метара, Aндријана Радојковић у пливању слободним стилом на 25 метара, те Иван Живков и Борислав Живков у стонотениском дублу, а сребро је припало женском стонотениском дублу у саставу Наташа Живков – Валентина Манојлов, као и Aлекси Ћирићу, у пливању прсно на 100 метара.

Све је зачињено – фудбалским златом. Уједињена екипа Специјалне Олимпијаде Србије се пробила у велико финале и тамо, против Aустријанаца, са којима је у првој фази такмичења одиграла 2:2, остварила историјски тријумф – 4:1.

Злато. За Србију. У фудбалу.

Њега су освојили капитен Жељко Стајчић, Илија Бајић, Дејан Богуновић, Лазар Ђурић, Бојан Јакимовски, Марко Милосављев, Миљан Младеновић, Стефан Панајотов, Марко Петковић, Милош Ракић, Бранко Репак, Стефан Стајчић, Никола Станковић, Марко Тиодоровић, Никола Вуксановић, Немања Зубовић, те тренери Миодраг Максимовић, Дејан Дордиев, Снежана Савковић и Гордана Крстић.

Злато су освоји они и – сви ми.

Уједињени.

Једино тако, када играмо једни за друге и радимо једини за друге, свет ће се пред нама наклонити и рећи „Види њих! Ма, браво!“.

A ми ћемо само остати оно што јесмо. Насмејани. И – уједињени.

(Ма колико нам ово друго звучало чудно, чудесно је шта све можемо када смо баш такви)

Извор: Блиц Спорт

Ознаке: златна медаља, Специјалне олимијске игре, фудбал