Прочитај ми чланак
Сторија о несрећним људима из Aфроазијских земаља који су из пламена рата кренули на неизвестан пут ка егзистенцијалном опстанку јесте још једна илустрација како глобални ветрови остављају последице и на локалне територије кроз које прођу. То се гледа, а и гледаће се тек у Прешеву, Лесковцу, Београду, Кањижи, Суботици, Хоргошу.
Већ два месеца град Прешево је престоница арапског света у Србији, на њиховом дугом путовању у Европску унију. Општина насељена већинским албанским становништвом на српско македонској граници добила је принудне – привремене госте. Званични подаци говоре о бројци већој од 60.000 миграната који су прошли кроз Србији, а сасвим је сигурно да ће она до краја године бити вишеструко увећана. Од Прешева имигрантски пут кроз Србију води до Београда, а одатле на север до Суботице и границе са Мађарском.
И док Србија држи отвореном своју границу са Македонијом за улазак изгнаника из Сирије, Aвганистана, Ирана… дотле Мађарска, уз прећутну сагласност Брисела, као чланица ЕУ, увелико изводи радове на жичаном зиду којим би се спречио улазак миграната на њихову, а самим тим и на територију Европске уније.
Србија је још једном нашла на испитној раскрсници коју јој намеће геостратешки положај између Истока и Запада, сопствене европске интеграционе амбиције и нека врста прећутног, игнорантског односа самог Брисела према проблему миграната.
Мигранти пак имају, ако се тако може написати, након више хиљада пређених километара релаксиранији улазни, али и нимало лак излазни ток. У Прешеву је направљен прихватни центар. Уведени су регистрациони полицијски пунктови. Указује се лекарска помоћ, дели храна и вода, санитарно-хигијенска ситуација је засад под контролом. То је слика са мигрантског улазног тока. Међупростор, на путу од југа ка северу, представља Београд. Мигранти су у највећем броју сконцентрисани у парковима око аутобуске и железничке станице. Одатле у мањим групама крећу ка Суботици.
Потврде о захтеву за добијање азила у Србији само су нека врста пропуснице за пролазак кроз Србију, јер ставови миграната са којима је разговарао у последња два месеца потписник ових редова, у деведесет девет одсто случајева су јасни: Они не желе да буду житељи Србије, већ неке од земаља Уније.
На северу је слика сасвим другачија. Ту се сусрећу можда и са највећом авантуром на свом путу у бољи живот. Та авантура је своје трагичне обрисе добила и у једној жртви међусобног обрачуна миграната из Aвганистана неколико стотина метара од мађарске границе. Напетост расте како се затеже и жичани обруч који је неформална али фактичка порука као одговор према жељама миграната да живот наставе у ЕУ, коју је одаслао Брисел, преко Мађарске.
Остајући при ставу да Србија неће одустати од пружања хуманитарне помоћи, као и поштовања људских права, те прихватајући захтеве за азил, званични Београд је на себе преузео мисију сабирног центра на неодређено време. То ће се тек уочити кад буде завршен будимпештански жичани зид, а граница са Македонијом до даљњег буде широм отворена за миграционе таласе који се тек најављују из Турске и Грчке. То ће изискивати нове напоре у пружању хуманитарне помоћи, на коју држава дневно само у Прешеву троши, према званичним подацима, око 15.000 евра.
Јасно је да Србија сама нема ни снаге ни моћи да реши миграциони проблем. Шта може да се очекује од Брисела?
Новчана помоћ као секундарни фактор амортизације насталог проблема, подразумевајућа је и чини се за чланице ЕУ најлакша варијанта. Београд у том погледу неће бити заобиђен. Но, колики су капацитети српског сабирног центра и шта све већа концентрација миграната може да значи за власти у Београду? Најмање две ствари. Најпре да порасту ризици у безбедносном пољу, а потом и да се јави одбојност грађана према мигрантима. Наизглед два ризика, а у суштини твори се један кумулативни проблем са ограниченим капацитетом пуњења, са умањујућим ефектима по све социјалне, хуманитарне и сваке друге толеранције. Конкретно у Прешеву где је економско-социјална ситуација сасвим проблематична, код самих житеља ове општине могао би да у перспективи произведе, у односу на мигранте, неку врсту социјалног национализма. Одбојност која проистиче из сопствено лошег животног положаја у односу на потребу солидарности према другом човеку који се однекуд задесио у овом делу Србије.
Власт у Београду на своју руку неће затворити границу са Македонијом за улазак миграната. То неће урадити ни Скопље, а ни Aтина. За то је потребна сагласност ЕУ. Уколико пак дође до некакве сепаратне варијанте српског граничног зида, што је у овом тренутку мало вероватно, то би потенцијално усмерило миграционе таласе као Космету, Босанској федерацији, Хрватској и Aустрији. То би онда отворио поново проблем за Брисел јер је у комшилуку Хрватска чланица Уније и она би имала највероватније подршку за некакав мађарски модел. Уз то безбедносни ризици на подручју Федерације би добили спирално убрзање са можда и извозном варијантом ка читавом региону до чега никоме није стало.
Случај миграната чије решење је засад на нултој тачки додатно је и ризично оптерећење пре свега за Србију као централну земљу Западног Балкана, али и за суседне државе где се по систему спојених судова ствари могу одвијати брзо и добити димензију коју је тешко контролисати. Херметизирање Мађарске границе за пролазак миграната потез је који штити земље ЕУ, али у неку руку и доводи Србију још једном у жртвовану позицију у којој би могло да дође до изнуђених потеза.
И коначно сторија о несрећним људима из Aфроазијских земаља који су из пламена рата кренули на неизвестан пут ка егзистенцијалном опстанку јесте још једна илустрација како глобални ветрови остављају последице и на локалне територије кроз које прођу. То се гледа, а и гледаће се тек у Прешеву, Лесковцу, Београду, Кањижи, Суботици, Хоргошу. Епицентралне тачке миграционих сеоба у овој држави тек би могле да се, од југа до севера, умножавају. То ће изискивати нову количину толеранције, хуманитарне пожртвованости са неограниченим роком трајања.
Извор: Дневни лист Данас
