Два политичко-дипломатска догађаја који су се догодили исти дан на први поглед можда се не доимају повезанима, али су јако повезани и потврда су тога у каквом свијету живимо.

Свијету лицемјерности, дволичности, обмањивања илити укратко: био је то дан лажних пријатељстава. Све се одиграло у сриједу 22. јула ове године. У Јерусалиму – предсједница Републике Хрватске у службеном посјету Држави Израел. У Београду – предсједништво Босне и Херцеговине у службеној посјети Републици Србији. Све се догодило у „отвореном, срдачном и пријатељском тону“. Сви се смјешкају и веселе као да су добили повишицу. Привлачно за тупасте домаћице и кафанске будале, но онај тко мало пажљивије проматра те сусрете види да су ти осјећаји хињени и добро одглумљени.

Хрватска и Израел од Туђмана до Колинде

Колинда Грабар-Китаровић у Израелу. Није чудно да је ту државу изабрала за један од својих првих државничких посјета. Од особе која је у прошлости била амбасадорка у СAД-у, помоћница главног секретара НAТО-а и чланица Трилатералне комисије нисмо могли очекивати ништа друкчије. Израел је близак амерички савезник, један од најважнијих у свијету (најважнији на Блиском истоку), а како је она вјерна проводитељица НAТО-ове (читај: америчке) политике на Балкану, наравно да ће посјетити ту земљу успркос, благо речено, хрватско-израелским (жидовским) неслагањима.

Савремени хрватско-израелски односи су почели 1992. када је Израел признао Хрватску као неовисну државу, но дипломатски односи успостављени су тек 1997. и то тек након што је предсједник Туђман морао измијенити дијелове своје књиге Беспућа повијесне збиљности (који се израелској страни нису свиђали), и тек онда кад им је упућена јавна исприка због холокауста. Иако се посљедњих година свога мандата јако трудио, предсједник Туђман није завриједио право да посјети Израел.

Сљедећа два предсједника су посјетила Израел: Месић 2001., а Јосиповић 2012. и сваки пут се све вртјело око испричавања због злочина Хрвата над Жидовима 1940-их година. Типичан је то примјер како догађаји из прошлости могу бити трајан камен спотицања у садашњости и будућности. Може се разумјети да су лоши били односи за вријеме Туђмана чије су изнесене бројке жртава холокауста биле мање од оних које промиче жидовска страна (Жидовима је холокауст кључна основа на којој граде свој идентитет, а сватко тко умање број жртава по њима чини светогрђе), али да су се такви лоши односи наставили и за вријеме анти-националних и либералних предсједника попут Месића и Јосиповића – несхватљиво је. Формално и протоколарно све се промијенило на боље, али у стварности није. Економска, културна, војна и друга сарадња двије државе је на ниским гранама била и остала. Ни политичка сурадња није била ништа боља, осим протокола, фраза и куртоазије.

Државнички сусрет или покоравање?

Доласком нове предсједнице Грабар-Китаровић на чело РХ ништа се није промијенило, барем не засад. 22. јула у Јерусалиму се то јасно виђело. Да би добила право да разговара с водећим израелским политичарима предсједница је прво морала посјетити јерузалемски Музеј холокауста и изјавити:

„Као предсједница Хрватске, изражавам најдубље кајање због свих жртава холокауста у Хрватској, страдалих од руке колаборационистичког усташког режима тијеком Другог свјетског рата“.

Упитно је зашто би модерна либерална предсједница једне Израелу „пријатељске“ државе, у овом случају Хрватске, морала прво окајавати гријехе својих сународњака отприје 70-ак година, да би тек након тога могла разговарати с премијером и осталима. Намећу се два разлога.

Први је да домаћини не опраштају суделовања Хрвата у холокаусту те да сви живући Хрвати сносе неку врсту насљедне кривице за те злочине.

Други је разлог тај да Израелци не сматрају Хрватску пријатељском државом, већ државом која се није пуно промијенила у односу на ону усташку. Видело се да је предсједница осјетила властиту кривицу због холокауста па је изјавила да се њена породица борила против фашизма, а успут је најавила градњу центра за жртве холокауста у Загребу.

Сусрет премијера Бењамина Нетанyахуа и других политичара с Грабар-Китаровић зрачио је осмијесима и лијепим гестама. Ту је предсједница безрезервно подржала политику Израела према Палестинцима (рјешење с двије државе) и према Ирану (успостављање надзора над нуклеарном енергијом), као и према нашим крајевима. Ни ријечи критике према израелским војним офензивама. Тим више што се управо тих дана навршавала годишњице посљедње израелске офензиве у Гази, коју чак и западни медији означују контроверзном.

Напад на појас Газе је резултирао смрћу нешто више од 2.000 људи, од тога 547 ђеце, а рањено је преко 11.000 људи. У бруталном нападу уништено је 17.200 стамбених јединица, 73 џамије и 24 школе. Прилично „контроверзна“ војна акција.

Од Грабар-Китаровић нисмо могли очекивати да јавно нападне израелског премијера али било би добро да је упозорила да овакву политику према Палестини Израел треба преиспитати и добро проанализирати. Није коментирала ни политику Израелу према сусједној БиХ и безрезервну подршку Јерусалима Републици Српској. Према неким изворима Израел је спреман подупријети распад БиХ и међународно признати РС и на тај начин изравно угрозити сигурност Хрватске. Прави разговори се воде иза затворених врата, али предсједница РХ је морала нешто рећи о тим темама. Ништа конкретно није казано ни о могућим инвестицијама Израела у Хрватској осим што је куртоазно споменуто. Дакле, ништа од тога.

Вратимо се чисто политичким односима. Изнијет ћемо само недавне примјере који ће дочарати какви су заправо односи Израела и Хрватске – иницијатива с израелске стране, пасивност с хрватске стране. Због израелског дипломатског притиска РХ је била суздржана 29. новембра прошле године на глаању на Генералној скупштини УН-а о Палестини, када је иста примљена у УН као проматрач. Ускоро су услиједиле у децембру пријетње израелске амбасадорке у РХ Калаy-Клеитман. На питање о могућем хрватском признању Палестине амбасадорк јеа одговарила:

„Нарочито да ћемо реагирати ако до тога дође. Рекла сам својим суговорницима овде да би то, сигурно, нашкодило нашим билатералним односима. Ова амбасада овде постоји да би промовисала наше међусобне односе, а не да би им наносило штету. Као независна држава, Хрватска треба имати своју самосталну политику и промислити што ће учинити и како ће се поставити према овом питању, имајући на уму посљедице својих одлука.“

„Пријатељско“ држање „пријатељске“ амбасадорице. Срамота да ће Хрватска бити међу последњим државама које ће признати Палестину, а тако смо били сретни кад су нас почетком 1990-их признавали. Након тога у мају ове године директор Центра Симон Визентал за Источну Еуропу Ефраим Зуроф је писао Милановићу:

„Одмах укини пензије усташама и спаси Хрватску од срамоте.“

Ту тему нећемо разматрати али не може службеник једне стране државе одређивати тко ће у једној другој сувереној држави примати, пензије, а тко неће. То је првокласно мијешање у унутарашње ствари РХ. То су примјери “савезништава” двију држава.

Бошњачко извињење за „сребренички геноцид“ над Вучићем

Исти дан, 22. јула, око 1.900 километара сјеверније од Јерусалима, у Београду је уприличен још један билатерални састанак на највишој разини. Овде су се нашли српски премијер Aлександар Вучић и Предсједништво Босне и Херцеговине: Бакир Изетбеговић, Драган Човић и Младен Иванић. Прави спектакл. Повод овог састанка је био напад на Вучића на комеморацији у Сребреници само 11 дана раније. Као што је познато, 11. јула Вучић је био жестоко извиждан од ужарене масе и гађан разним предметима попут камења, ципела и упаљача. Српски премијер се сретно извукао само са сломљеним наочалама. Касније истога дана он је одржао конференцију за медије у којој је нагласио да његова рука остаје испружена бошњачком народу. Овај посјет је требао показати да су Срби добри домаћини за разлику од Бошњака, чија је маса уз озлоглашене повике Aлаху Екбер и бацањем разних предмета скоро убила сусједног премијера.

Има ли случајности у цијелој тој причи?

Нема. Недељама и данима уочи обиљежавања сребреничког масакра односи између Срба и Бошњака били су ужарени, а све због британског приједлога резолуције о геноциду у Сребреници која је требала бити донесена поводом двадесете годишњице истога. Занимљиво како традиционално пријатељски настројена држава према Србији, Велика Британија, предлаже резолуцију о сребреничком геноциду која да се уважила би била тешка љага на Србији и српском ентитету у Босни и Херцеговини. Британија је знала да та резолуција не ће проћи јер ће је Руси блокирати али ће доћи до дизања тензија, па су је зато и покренули. Резолуција пропада.

Вучић се данима премишља хоће ли или не ће доћи у Сребреницу. Изјављује да ту нема геноцида. Сви предуслови за бошњачки гњев су створени. Долази тај 11. јули и Вучић ипак долази у Сребреницу. Осигурање саме комеморације је било хаотично. И сваком политички неупућеном грађанину је могло бити јасно како би ту могло бити инцидената, као што је напосљетку и било. Вучић се добро извукао.

Учинак и циљ су постигнути. Тај дан је скренута позорност са масакра из јула 1995. и цијели свијет је трубио о нападу на Вучића. Изгледало је да се догодио геноцид над јадним Вучићем који се добросусједски дошао поклонити жртвама. Ето што је донијела координирана акција Велике Британије, Русије и Србије. То су маестрално политички одрадили. Јадни и гладни бошњачки народ, првенствено млади, на то је насјео. И бошњачки политичари су криви јер су криминално осигуравали комеморацију. И ово би било довољно за потпуни политичко-дипломатски тријумф Срба и пораз Бошњака. То би било доста али то није све.

Предсједништво БиХ пристаје доћи у Београд и ићи на руку Вучићу. Катастрофална одлука Бакира Изетбеговића. Барем он није смио тамо ићи. Да су отишли само Иванић и Човић то не би ни имало посебног смисла и сврхе јер цијела поанта тог сусрета је била показати српску гостољубивост, срдачност и отвореност према бошњачком члану предсједништва. Такво српско гостопримство према првенствено Бакиру Изетбеговићу је дијаметрално супротна од бошњачког „гостопримства“ у Сребреници. Још једном су Вучић и Срби испали прави фрајери и позитивци, а Изетбеговић и Бошњаци примитивци и негативци. Врхунску добит од свих тих догађаја и понајвише од регионашког спектакла у Београду имат ће Србија и Република Српска.

„Србија је показала да је стабилна, отворена и културна држава која треба наставити свој европски пут. Република Српска је боље рјешење од бошњачки доминантне БИХ. Треба ли нам БИХ која би због доминације Бошњака тежила исламизму и насиљу? Не треба.“

До тих закључака је дошло у међународној политичкој јавности и међу гледаоцима и читаоцима мејнстрима западних и других медија.

У Београд под политичким маскама

Ипак, у Сребреници је народ показао искреност. У Београду су на сцени били неискреност и лажна пријатељства. Колико год је ружно видети насиље, бошњачки народ има свако право бити бијесан због доласка у Сребреницу Aлександра Вучића, човјека који је суделовао у опсади Сарајева и који је неколико дана након сребреничког масакра пријетио убијањем 100 Срба за једног Муслимана. Нетко тко је све до недавно био близак Шешељев сарадник сад одједном постаје човјек сарадње, региона, заједништва. Мош’ си мислит. Остао је Вучић и даље дубоко у себи великосрбин и радикал, али од идеала му је важније освојити власт и бити премијер. Хоће човјек власт и бомбоне које власт доноси. Зато је и промијенио политику. Такви су најгори. Да је ситуација друкчија опет би Вучић заговарао Србију до Карловца, Карлобага и Вировитице. Њему се не може вјеровати.

Било је одвратно и мучно гледати регионашку параду у Београду. Позирање пред камерама и фотоапаратима јер, ето, ми се волимо и желимо бити заједно у европском возу. Веома слично попут сусрета у Јерусалиму, и овај састанак је заударао на даљину од лажи, пријевара и лицемјерности. Никакве користи од тога посјета није било. Он ће ући у школске историјске уџбенике као врхунац обмане коју на овим просторима проводе Брисел и Вашингтон. Док Изетбеговић и Вучић заједно једу, пију, шећу Кнез Михајловом улицом, играју шах и пјевају „Није живот једна жена“, мржња између Срба и Бошњака је вјеројатно највећа мржња између нека два народа у Европи. Сувишно је говорити о томе да сваки народ у БиХ заправо мрзи остала два. Једини који су се могли истински пријатељски дружити су Вучић и Иванић.

Овај састанак не ће нимало допринијети потискивању мржње и неповјерења између различитих народа, већ напротив: довест ће до повећања срџбе и бијеса пука према својим политичким елитама, а можда и до буђења неких нових негативних осјећања према другим и другачијим етничким скупинама. Безброј је отворених питања између Србије и БиХ: од границе, питања ратних злочина, пребивалишта, хидроелектрана на Дрини итд. Но она су остављена испод тепиха. Да су сви актери заиста искрени не би се састајали на овај начин. Кад би били искрени било би најбоље да се уопште не састају јер једни према другима немају позитивне намјере. Вучић да има повољне спољнополитичке могућности осакатио би БиХ. Aнектирао би Републику Српску и можда чак и општине са српском већином у Федерацији БИХ: Дрвар, Гламоч, Грахово и Босански Петровац. Иванић би одцијепио РС из састава БиХ и предао је Вучићу. Изетбеговић би анектирао и припојио БиХ дио Србије: Санџак. Што би учинио Човић тешко је рећи али штитио би интересе свог народа прије свих других. То је искреност, а ово што се догодило у Београду је позирање за скупљање политичких бодова код странаца и варање властитог народа.

Наставак тоталитарних дипломатских пракси

Био би гријех не споменути да све те представе од 22. јула ове године неодољиво подсјећају на сусрете челника Трећег Рајха и Совјетског савеза у Москви и Берлину 1939. и 1940. године. Што су срдачнији и топлији односи извана изгледали између Рибентропа, Молотова и осталих нациста и бољшевика то су заправо односи били гори, заоштренији, затегнутији. Кад су односи извана били хладнији заправо су били топлији и ближи споразумијевању. Иста начела се могу примијенити и на наведене сусрете 2015. године.

1941. су се њемачко-руски дипломатски односи трансформирали у војне и довели до најстрашнијега рата у повијест човјечанства. Односи Србије и БиХ би у будућности под повољним околностима такође могли ескалирати у рат страшних димензија. С обзиром на нарасле анимозитете злочини у том рату би могли надмашити оне прије двадесетак година. Хрватско-израелским односима не пријети рат, али урушавање с непожељним посљедицама свакако.

Циљ успоредбе дипломатских сусрета 2015. с онима отприје 70-ак година је показати како се у политици није ништа промијенило. Владају иста начела. То су начела двоструких политика, постулати којима је мисија завести другу страну и приказати се лажним пријатељем све како би се што више искористило и преварило другога због властите користи. Иако сви актери 2015. декларативно осуђују и свастику и срп и чекић они својим понашањем показују да у неким аспектима либерални политичари настављају политику тоталитарних режима које формално осуђују. Вријеме пролази, људи пролазе, а неке навике остају.

Извор: sloboda.hr

Ознаке: БиХ, дипломатија, Изреал, Матија Шерић, Србија, српска спољна политика, Хрватска