(Photo by Buyenlarge/Getty Images)

Кључна карика корупције су политичари, а не бизнисмени. И баш зато је борба против корупције у Србији до сада увек била само маркетиншка кампања.

Већ петнаест година свако освајање власти прати помпезно најављивање доношења кључног антикоруптивног закона о пореклу имовине, којим ће се коначно под судску лупу ставити сви који су се обогатили на рачун грађана Србије. Дуго, дакле, чекамо дефинитивну потврду за оно што углавном знамо – ко је, шта и уз помоћ ког политичког моћника годинама стицао. И управо у овом другом делу реченице, с акцентом на политичког моћника, лежи објашњење зашто у ствари Закона о пореклу имовине деценију и по нема. А, руку на срце, и не може да га буде! Јер, можете ли да замислите закон који ће бар неке од оних који су га донели, грубо говорећи, стрпати у затвор. Има ли такве политичке воље данас, ако је већ до сада није било?

Да би Закона о пореклу имовине у суштинском смислу било, морали бисмо да замислимо идеално чисту политичку гарнитуру, без историје повезивања са сумњивим богаташима и њиховим прљавим пословима, чије политичке странке и изборне кампање нису финансирали контроверзни бизнисмени, која није омогућавала привилегованим појединцима уносне послове а заузврат је прљави новац тајним каналима стизао у партијске касе или на приватне рачуне функционера, који нису жмурили кад се новцем без јасног порекла куповало и приватизовало по Србији, кад су се из буџета финансирали приватни послови чланова породице високих функционера…

Ако не можемо да замислимо такву власт, онда бисмо морали бар да замислимо фанатично праведног појединца у високој политици (о каквом у идеално типском моделу воли да говори професор Чедомир Чупић), који је сам далеко од сиве зоне у којој се успоставља гвоздени загрљај новца, политике и корупције и који би био спреман да доведе у питање и сопствену власт и оствари оно што се у политичкој социологији зове одлучност једног човека преточена у системске мере.

Да уради, дакле, оно што и власт у Хонгконгу 2002. када је успоставила независну комисију против корупције и обучила хиљаду истражитеља који су за шест година успели од земље која се гушила у корупцији да направе респектабилну која се нашла међу двадесет држава света у којима је корупција реткост. Или као Лула да Силва, левичарски синдикални вођа, када је изабран за председника Бразила, који је зауставио корупцију и социјалним програмима покренуо привредни развој земље и након два мандата позиционирао је међу десет најразвијенијих земаља света.

Сигурна сам да су, на почетку, многи такву примисао везивали за премијера Вучића. Баш као што је данас у врх листе његових приоритета избила регионална стабилност, на почетку његовог мандата борба против корупције била је легитимација на којој се потврђивала његова власт. Али, закон о пореклу имовине је тада најављиван, па одлаган, па опет најављиван и потом, чинило се, сасвим заборављен.

И ево нас опет на почетку. За врућу јесен најављено је доношење тог чаробног закона. Сиромашни увек воле кад богати плачу. Уз јавно пребројавање ко све има малу плату, а вози луксузне аутомобиле, лакше ће се поднети свакодневна беда. А нема сумње да ће се у јавност као гејзир избацивати пикантерије о вилама, кућама, богатствима и бахаћењу на грбачи пореских обвезника. Уосталом, јавно суђење омиљена је активност система у коме институције не функционишу а закони се претварају у фарсу. Јер, како другачије разумети да су контролна тела и даље без суштинских овлашћења, ако је власт тако чврсто решена да се ослободи корупције. Како то да се и постојећи антикоруптивни закони не користе у пуној снази? Коначно, зашто још увек није уведено кривично дело незаконитог богаћења, на шта нас већ деценију обавезује Конвенција УН. Па би представници политичке елите који не могу да докажу порекло своје имовине већ одавно кривично одговарали.

Кључна карика корупције су политичари, а не бизнисмени. И баш зато је борба против корупције у Србији и даље само маркетиншка кампања. Пре него што оцените да је овакав закључак злобан, замислите да власт сече грану на којој седи. Можете ли? Ја не!

Извор: НИН online

Ознаке: Весна Малишић, Закон о преклу имовине, српски политичари, тајкуни