Прочитај ми чланак

АРАПСКИ МИГРАНТИ У ПРЕШЕВУ: „Бежимо од рата, не извозимо тероризам“

0
Фото: Танјуг - Димитрије Николић

Фото: Танјуг – Димитрије Николић

Осим уобичајене гужве на три полицијска пункта за регистрацију имиграната који свакодневно из Турске преко Грчке и Македоније стижу у Прешево, јуче се није могло уочити ништа необично након изјава више полицијских званичника да међу мигрантима има „особа са борбеним искуством“, те припадника Исламске државе (ИДИЛ).

Припадници полиције дежурали су на улазу у Прешево, као и у Прихватном центру, где је због велике врућине било навале на флаширану воду и хигијенско-санитарне чворове који су и даље недовољни за око две хиљаде имиграната, колико их буде свакодневно у доласку и одласку из овог града.

Страх од болести

Локално становништво за сада не размишља много о могућим безбедносним изазовима, већ се много више страхује од појаве неке од заразних болести, услед великих врућина и броја имиграната, као и мањка хигијенско-санитарних чворишта.
Уједно, повећава се и количина смећа, које се спорадично односи са улица где се налазе имигранти, док је нешто боља ситуација у самом Прихватном центру.

На помињање ИДИЛ-а, те терориста, имигранти одмахују руком и не желе да говоре. Поготову не пред новинарима. Један од младића, чувши питање на енглеском које му постављамо преко преводиоца, шири руке и повишеним тоном каже:

– Ми смо побегли од рата. Не носимо са собом ратне идеје и не желимо да извозимо тероризам ни у Србију, а то не желимо ни у једној земљи ЕУ, где смо се запутили.

Наше питање се брзо преводи међу имигранте на арапски језик и они сви постају нерасположени за разговор, сматрајући овакво интересовање очигледном провокацијом.

Нико од званичника Црвеног крста, Комесаријата за избеглице и других хуманитарних тимова који се већ дуже од месец дана налазе на терену у Прешеву из „објективних разлога“ није желео да коментарише ставове српских званичника, јер то је посао за „безбедоносне, а не хуманитарне службе“.

Оно што је одавно уочљиво, не само новинарима већ и целокупној јавности, када су у питању имигранти, то је да се у процесу добијања потврде за могуће добијање азила у Србији идентификација не врши на основу личних докумената, већ најчешће отиском палца једне руке.

Већина имиграната код себе нема никаква лична документа, пасош или личну карту. Они који имају документа путем Вестерн јуниона добијају новац који подижу у локалној пошти, а комуникацију обављају најчешће путем мобилних телефона. Са колико новца располажу и да ли међу њима има оних који су „вође групе“, то је немогуће установити на лицу места због велике гужве.

Код свих имиграната, од којих је и даље највећи број из Сирије и Aвганистана, присутна је намера да што пре напусте Прешево и крену пут Београда и одатле се докопају границе са Мађарском. Нервоза расте како стижу информације о подизању жичаног зида на граници Србије и Мађарске, али и након што је у међусобној свађи дошло до убиства једног имигранта у близини мађарске границе.

Извор: Дневни лист „Данас”