Прочитај ми чланак

ШТА АМБАСАДОРИМА смета у СНС

0

zivot u blatu 1

СНС из перспективе странаца није само подразумевао Бриселски споразум него много више

Биће већ од 2012. четири календарске године како смо у новом политичком циклусу, а да нико још није пробао да одговори како се он одразио на друштво, економију, државу. У децембру 2014. регистровали смо лоше стање политичког система, у коме су искључене битне политичке опције и не мали делови друштва, са тенденцијом погоршања (штрајкови адвоката, просветара, можда још више они штрајкови који се нису ни догодили јер немају ресурсе). Већ тад показало се да се односи у Србији генерално не могу политички решавати. Присутно је опште дробљење страначког система, мрежно повезивање са влашћу махом појединаца из странака, медија, НВО. Закључак се сам наметао иако се не говори: дошло је до слома политичког система, уз егзотични инжењеринг саме власти у политичком систему Србије.

Све постаје само једна велика обмана, која прождире цело друштво, уместо да је настао процес многих могућности, артикулације решења и сарадње – уместо националног друштва. У целом низу текстова изнова сам указивао на слом, али то није постало тема ни у нашај микројавности. И то је кључни проблем: нико не примећује да у дискурсу очито постоји жута мрља за политичко преговарање о виталним питањима кроз институције, процедуре и процесе система.

ШТА АМБАСАДОРИМА СМЕТА У СНС

Евидентна атрофија странака на најниже интересне инстикте довела их је у ситуацију да су све најпре везане за цензус и само своје интересно окружење. То значи да оне нису више ни представници политичких идеја нити су препознате као репрезенти било ког дела друштва, него да се све само туку за антиципирање у расподели. Код свих озбиљних истраживача рејтинга СНС је стално на 50 одсто подршке, што показује да су се наметнули као арбитар интереса. СНС војска навија добро и зналачки димензионирана. За то време се не догађа никакав процес друштвене саморегулације јер се, рекох, политички систем сломио.

То, ван сваке сумње, иде у прилог тези да странци значајно партиципирају у политичком животу Србија, подржавајући стање слома док не добију све што траже. Уосталом, данас нема сумње да је Борис Тадић својевремено доведен њиховом игром на чело ДС, и да је о томе био постигнут врло широк консензус. Касније се прешло на план стварања СНС, у коме је сам Тадић учествовао, после чега је евидентан нов квалитет зависности. Данас је очигледно да им је СНС испоручио оно што Тадић није јер не само да то не би могао него би тиме произвео реакцију која би могла водити и независној политици, коначно националној, уз објективно питање колико је она могућа и споља одржива. Отуд је био потребан мимикријски маневар, али и он има ограничени употребни рок.

Данас странцима никако не може одговарати да СНС јача своје унутрашње могућности, макар запушавајући све те рупе најгорима. Не одговара им да СНС билдује своју спољњу одрживост, па да се са Србијом мора преговарати. Колико је све до сада тек једва личило на преговарање, видело се после линча Александра Вучића, кад су водећи западни медији кривотворили како је, ето, грешног маса потерала. Али и Ангела Меркел је посетила Србију, јача сарадња Србије са Русијом и Кином, што је довело до тога да се разбио британски расистички план према Србима. То је нужно створило нов квалитет у односима, што је бахати британски амбасадор Денис Киф ових дана потврдио у својој кампањи санирања штете.

zivot u blatu 2

СВЕГА ЈЕ МАЊЕ ДАНАС НЕГО 2012. ГОДИНЕ

СНС пројекат из њихове перспективе није само подразумевао Бриселски споразум него много више, све до Шокенофове промене свести. Није за утеху што је и сама Немачка прошла кроз истоветан културни процес, усвајајући британску расистичу антрополошку теорију и пракасу из познате Лондоснске школе економије. Данас и Франацуска пролази кроз истоветне процесе, тако да је провинцијализација духа глобаланпроцес. У тој широкој слици периферизација Србије, некад просторни фактор нашег простора, затим њено економско подјармљивање, само представља делић. На делу је, дакле, англосаксонска урбанизација духа, њихово настојање да прихватимо њихов начин живота и наше место у њему. Притом, треба водити рачуна да у њиховим музејима нису најважнији експонати њихове заоставштине, већ да је њихова моћ отимања легендарна, тако да оно најбоље у њиховом свету махом није њихово, него туђе. Притом, мора им се признати, посебно британској елити, да је з многе отете ствари имала добар укус.

У текстовима написаним после децембра 2014 помињао сам да је реч о борби која је много дубља – сукоб између добра и зла. Токови садашњице не дозвољавају човеку формат који би се, поред простора, протезао на време. Тако добијамо онемогућеног човека, који се бори само за просторну слободу, не препознајући да је изгубио људско право на добро. Свуда овладава тиранија расположења. Топос среће одређује људске кординате у потпуној хладноћи урбане суседске равнодушности, опште самониклости и откривања онанистичке самодовољности. Данас се људи више не препознају по животу, него по тренуцима, у којима се деле и боре око интереса. Неолиберализам је само израз за то стање.

Отуда, нема сумње да у коначним збировима лошије стојимо по питању друштва, економије и државе упоређујући пресеке из 2012. и 2015. године. Мање је државе после Бриселског споразума, после ширења уговора са НАТО; пошто је економија сведена на понеку стотину радних места и распродају последњих ресурса. Друштво је вишеструко обогаљено даљим успоном најгорих међу, у парадигматској самониклости, као у случају Зоране Михаловић.

Очуван је континуитет испуњавања захтева странаца, у коме се ми немамо ни где ни како видети. За нас нема ничег у њиховој агенди и нема начина да боље прођемо од Грчке. Зар то није јасно и за систем који се сломио за све више људи, за идеје остављене изван свих друштвених оквира, изложене у глувоћи репресалија? Томе насупрот и даље може да стоји само неко наше дављеничко комешање, у ком Срби треба да угледају сопствени лик, издижући се изнад површине вода и да за њим крену, поново разумевши трајање.

(Стандард – Миле МилошевиЋ)