Прочитај ми чланак
Како је настао народни обичај који је постао и део државног протокола. Порука домаћина да су добродошли и да им се ништа лоше неће десити.
Приликом посете трочлане делегације БиХ премијеру Aлександру Вучићу, први човек српске владе их је дочекао са хлебом и сољу. И када је Горан Радмановац, пословни човек из Русије, отварао Фабрику пелета у родном Брусу, позвао је у госте Томислава Николића. Првог човека Србије у дворишту фабрике дочекала је ученица Маја са хлебом и сољу. Николић је одломио парче погаче, умочио у со, послужио се и захвалио Маји. Радмановац је био пресрећан, јер је домаћински дочекао високог госта.
– За нас људе са села погача је душа куће, симбол породичне слоге и доброте. A со је симбол нашег благостања и безбедности за нашег госта. Ко не нуди госту хлеб и со, тај није гостопримљив и не дели са њим све добро – објаснио нам је свој гест домаћин Горан Радмановац.
СЛAНA ЉУБAВ
Како српски обичаји налажу, у време венчања невести се додељују два хлеба да их држи испод мишке као знак плодности. Младенци се у кући дочекују са сољу. Младожењи се на колено ставља мало соли, коју заједно са младом полиже. Да би је више волео, млада младожењи сипа мало соли за врат.
Дочек гостију са хлебом и сољу није само народни обичај. У време Карађорђевића постао је део државног протокола. Када су нам долазили у посету, погачу и со су пробали и краљица Елизабета и Џими Картер, Aнгела Меркер…
– Хлеб и со гостима не нуде само Срби, већ и сви словенски народи, Руси, Бугари, Македонци, па и Хрвати. Овај обичај настао је у десетом веку као део црквеног ритуала, да би током 19. века прерастао у масовни народни обичај, који се примењивао на породичним и еснафским славама. У прошлом веку увршћен је у државни протокол и тиме постао део званичне политичке праксе Србије – објашњава Весна Марјановић, кустос Етногрфаског музеја у Београду.
Етнолози примећују да су хлеб и со у давна времена, код Латина, Хелена, Индуса, а потом у време Византије и посебно појавом хришћанства, код свих народа имали митско значење, јер је од њих зависио људски живот и јер се у њих веровало.
– Хлеб и со су били симбол паганског српског и словенског бога Радогоста. У народној митологији хлебом се успоставља равнотежа између човека и невидљивих сила које угрожавају његов живот или он служи као чаробно средство за остваривање људских намера. Прва функција најчешће се остварује даривањем хлеба, а друга се заснива на могућности да хлеб може преносити нека својства за која се сматра да могу деловати на онога који дође у додир с њим – сматра етнолог Љубинко Раденковић.
Ова митолошка особина хлеба најбоље је исказана кроз лик и поруке Исуса Христа, који је беседио својим ученицима:
„Ја сам хлеб живи, ви једете тело моје“ и „Ви сте со земље. Имајте со у себи и мир имајте међу собом!“
Код Срба хлеб и со су добили и световну твар, коју славе са Светим Aндрејом Првовенчаним, који се куну речима:
„Тако ми крува и соли!“
БРAТСКA СОФРA
Сеоске софре су и почетком 20. века имале издубљене сланике, тако да је со била саставни део стола за ручавања. Када су се браћа делила и напуштала породицу, софра са тим урезбареним сланицима се секла напола тако да сваком брату припадне по један сланик.
– Хлеб и со су код Срба увек имали култно значење. Жито, хлеб и славски колач су били бескрвна жртва демону, која се даривала претку испод прага или незнаном госту, да би се заштитили од нечасних сила. Некада је тај хлеб припреман за светковине са неначетом водом, а данас се прави са најбољим брашном и светом водицом. Со, која је била вредна као злато, а имала функцију чувара хране од распадања, симбол је заштите породице, али и богатства и моћи фамилије. Кад Срби госта дочекују са хлебом и сољу, они му поручује да је добродошао и да му се ништа лоше неће догодити у њиховој кући – каже кустос Весна Марјановић.
Истражујући српске обичаје у бољевачком срезу, етнолог Саватије М. Грбић је записао да „кад се поставља трпеза, ваља да се прво метне на совру хлеб и со, па тек онда кашике, виљушке и јело“.
– Хлеб и со су од давнина представљали симбол гостопримства код Срба. Сматрало се да свака, па и најсиромашнија кућа, увек располаже хлебом, сољу и водом – „да има чиме да дочека путника намерника“. Зато се до данас задржао обичај да се гост послужи прво сољу и хлебом, па тек после осталим „што је Бог дао, а домаћин спремио“. Кад се може, за госта се спрема најукуснији хлеб – погача. Погача се обично не сече, него се ломи, јер нож симболише свађу у кући – прича Грбић.
Извор: Новости.рс – Марко Лопушина
