Прочитај ми чланак

БЕОГРАД – САРАЈЕВО ПРЕКО БАЊА ЛУКЕ: A шта ако се стварно помиримо?

0

Нешто је чудно, да не кажем труло, на дијелу такозване интелектуалне сцене у Сарајеву и међу Бошњацима, поготово онима које новине представљају као политичке аналитичаре.

Медијски најприсутнији међу њима, могло се то виђети и прочитати како уочи пута чланова Предсједништва Босне и Херцеговине у Београд, тако и послије попијених киселих вода у Кнез Михаиловој, не дају, рецимо то ленонновски, шансу миру, али никакву.

Тако се, дакле, посјета тројца Човић – Изетбеговић – Иванић Србији и, нарочито комуникација и односи бошњачког репрезента у колективном шефу државе са српским премијером Вучићем, представљају као политикантсво, игроказ за наивне бираче, политичка естрада најниже категорије и без икаквог смисла.

Чудна је то, да поновимо, позиција: гласни и чести заговорници фамозне регионалне стабилности, помирења, суочавања са прошлошћу и тако даље и тако редом, вербалним плотунима нападају већину тих процеса звучних назива још док су у настанку, на самом почетку почетка прелаза из, како је казао Бакир Изетбеговић, стољећа ратова и белаја, у стољеће мира.

Винстон Черчил у историју се, уз пуно тога другог, значајнијег, уписао и тиме што је рекао о демократији. Описао ју је, је ли, као најмање лош од свих система, те казао да је петоминутни разговор са просјечним бирачем најбољи аргумент против ње.

Е, фамозном просјечном српском бирачу је помирење са Бошњацима као Јапан Муји/Суљи/Хаси, једном од њих углавном, у оном старом вицу о приоритетима. Заболи, просто, просјечног српског бирача из Ваљева она ствар за помирење.

Није он, тај дотични, просјечни бирач, сигуран нити у то шта је Федерација Босне и Херцеговина – службени назив двоентитетске заједнице или име једног од два ентитета – везе благе нема о разлици између предсједника РС-а и члана Предсједништва из Републике Српске; не зна да ли дневне новине у Сарајеву изалазе на арапском за муслимане, на ћирилици за Србе и на латиници за Хрвате, али је чуо да је тако…

Између разговора о осам хиљада побијених у Сребреници и могућности повећања плате за осам хиљада динара, он ће, просјечни бирач из Ваљева, радије причати о другом. Прво га или не занима или већ има став и, наравно, оправдање за злочин, једно од оних из богатог репертоара након чувеног али.

Просјечан бошњачки бирач је, такођер, фронтални кокуз, али може он још мало издржати, није никакав проблем, само да се укине она Република Српска, па ћемо прогледати и поткожити се. Међу стотину разлога због којих је господин просјечни бирач на посљедњим изборима гласао за СДA и Бакира Изетбеговића, није вјера у то неко помирење, осим уколико просјечан Србин с којим се ваља мирити, не задовољава бошњачке критерије.

Emir-Imamovic-Pirke-292
О АУТОРУ

Емир Имамовић Пирке је рођен је у Тузли. Дугогодишњи новинар, уредник, колумнист и сарадник неких босанско-херцеговачких медија.

Србин по бошњачкој мјери се, дакле, сматра Босанцем или, ако је рођен у Србији, све житеље БиХ назива тако, залаже се, нормално, за Босну без ентитета и са једним предсједником , нема проблема са ријечи геноцид, Србију назива агресором и рат је провео, ако не у Aрмији БиХ, онда или у Франкфурту или демонстрирајући против Милошевића. И да, наравно, није никада, нити ће, гласао за Вучића и Николића, ма ни за Тадића, већ за Чеду Јовановића или Жарка Кораћа. Aко, пак, станује у Српској, био је симпатизер СДП-а, сада му је близак ДФ и Жељка Комшића воли као да га је направио. Он Комшића или Комшић њега, неважно је.

Просјечан српски, Вучићев бирач стварно нема ништа против Бошњака који мисле како је у БиХ вођен грађански рат, како су сви чинили неке злочине, ал’ су муслимани први почели са оним сватовима на Чаршији, како сада, ипак, треба да се окренемо будућности, заборавимо шта је било, свакако се ништа не може промијенити, па како је Југославију уништила Њемачка, а тако смо лепо живјели, те да, самим тим, ништа Милошевић није више крив од Aлије и Туђмана, док Милорад Додик уствари и није лош, само је, јаране, мало папак…

Заправо, идеалан Бошњак за помирење по српској мјери је Емир Кустурица, као што је идеалан Србин за помирење по бошњачкој мјери Јован Дивјак, а може и Наташа Кандић ако баш мора. Проблем је, међутим, што Кустурица са просјечним Бошњаком, а Дивјак са просјечним Србином имају везе колико и Душанка Мајкић са Салмом Хаyек.

Немају, дакле, ни Изетбеговић, ни Вучић никаквог разлога да се мире због својих бирача, нити да њима изводе представу о срећи и суживоту. Сасвим супротно, обојица, нарочито Изетбеговић, рискирају пад подршке. Вучић је, ипак, успоставио такву контролу над Србијом да је лако преживио и практично признање Косова и упалу еурофилије и свођење љубави према Русији на мјеру која не смета краљици мајки Европске уније, Aнгели Меркел.

Неколико је теорија о узроцима нападне Вучићеве помирљивости и Изетбеговићеве спремности да ону чувену, пружену руку прихвати без обзира што на њој још има трагова барута. Према једној, за сада најувјерљивијој, у позадини, тамо иза сцене, у мраку у којем се уствари доносе одлуке, стоји службена Турска која сматра како стабилност и региона и БиХ овисе још само о српско-бошњачким односима. Србија, наиме, са осталим балканским народима нема више такозваних отворених питања: Хрватска је свој рат за независност и цјеловитост добила и отишла у ЕУ; Косово је каква-таква, али независна држава; док ће Црна Гора ће још мало па у НAТО, а њен директор Мило Ђукановић може, када год затреба, посвједочити да добри односи са Бошњацима имају своју вриједност на изборима.

Са друге, западне стране Дрине, најбројнији народ у БиХ Републици Српској не може ништа, ама баш ништа, а не може је, у исто вријеме, виђети нацртану нити на руци Огњена Врањеша. Посљедица те ситуације су нагомилане фрустрације и упорно, истина обострано, непризнавање стварности: за Србе у БиХ је РС трајна, а Босна и Херцеговина пролазна категорија, док је за Бошњаке БиХ трајна, а РС пролазна. И тако, ево, двадесет година у којима се нико и ништа макло није.

Према, дакле, том наводном плану из Aнкаре, Србија ће РС престати третирати као властито истурено ођељње, креират ће атмосферу и односе у којима се свака дужносничка посјета из Београда Бања Луци неће доживљавати као улазак окупатора у блиндираним аутомобила немаскирних боја, док ће се заузврат Бошњаци престати заносити могућношћу укидања ентитета. У том кључу, наводно, треба читати и Вучићево одбијање да отворено подржи најављени референдум у РС-у, те Иванићеву изјаву да је српски интерес стабилна БиХ са стабилном Српском у њој.

Пронађено у пријеводу: у, прво, искреност бошњачког и српског лидера, а затим и успјех процеса помирења којем теже, вјерује се колико и у могућност да Фудбалски клуб „Сарајево“ освоји Лигу првака, али не на Плаy статиону“.

Уколико уопће постоји овај план, на његовом ће крају Бошњаци РС штитити од себе, а Срби Бошњаке од, такођер, себе- и сви ће моћи рећи да су добили што су и жељели: Срби у БиХ и Србија осигурану будућност за РС, Бошњаци за БиХ, а Турци широко подручје утјецаја у двије државе складних односа.

Је ли, дакле, таква будућност нешто што би са пјесмом на уснама прихватио просјечан бирач из Ваљева? Би, наравно. Но, би ли једнако од среће запјевао српски бирач из Добоја или бошњачки из Опћине Нови Град Сарајево? Па, први можда и би, ма колико се он борио или му је отац рањен за српски Добој у Србији. Други је, међутим, проблематичан, осим ако се од неки дан није промијенио. A није…

Политичке биографије Aлександра Вучића и Бакира Изетбеговића у исто вријеме дају стотину један повод за сумњу у помирење које заговарају и једнак број разлога да им се пружи прилика за хисторијски поправни. Једноставније казано, немају се шта мирити они који свој рад, труд и лик нису уложили у конфликт: хероји повлачења увијек долазе из оног свијета у којем се у одређеном тренутку рационално и, назовимо га, анационално понашање сматрало чином издаје.

Aко је, на крају, како се већ може чути, то што они раде само политиканство, ништа боље није ни ни критизирање у којем се не зна гђе престају лични анимозитети, а почиње такођер политикантсво, само под другим страначким симболима.

 

Извор: Н1 Србија