Церемоније, симболи, комеморације су националне и наглашавају категорије које су убице наметнуле својим жртвама. Људи су умирали као Хрвати, Бошњаци или Срби, а не зато што су били мајке, синови, инжињери или љубитељи животиња

Пре мало више од две недеље у Поточарима је одржана комеморација у спомен сребреничким жртвама из јула месеца 1995. године. Службено Сарајево и службени Београд не слажу се око дефиниције злочина од пре двадесет година. Сарајево инсистира на термину „геноцид”, који се у Београду избегава, мада је у декларацији усвојеној у Народној скупштини Републике Србије у марту 2010. године тај термин индиректно прихваћен. Ипак, огромна већина српских политичара и функционера избегава помињање геноцида и радије користе термине какви су „ратни злочин” или „масакр”. За мало више од две недеље, Загреб и Београд ће на два дијаметрално супротна начина обележити двадесету годишњицу акције „Олуја”. У Загребу ће да одају почаст стотину седамдесет четворици погинулих припадника Хрватске војске те ће славити враћање великог дела територије Републике Хрватске под своју контролу. У Београду ће се одати почаст за 1.852 српске жртве, углавном цивилне, те ће с тугом бити поменуто око две стотине хиљада протераних Срба.

У мору текстова и чланака о комеморацији у Поточарима и тамошњем нападу на Александра Вучића, релативно непримећено је прошао драгоцен осврт Флоријана Бибера. Овај професор с Универзитета у Грацу један је од бољих страних познавалаца наших прилика и неприлика. У наведеном осврту, Бибер примећује како постоји дубљи проблем „у вези с јавним комеморацијама жртвама ратова у Босни и Хрватској” те наставља: „Све комеморације одржавају се на местима где су извршени злочини над члановима једне нације, било да су у питању Поточари или Вуковар. Церемоније, симболи, комеморације су националне и често религиозне и наглашавају оне категорије које су убице наметнуле својим жртвама. Људи су умирали као Хрвати, Бошњаци или Срби, а не зато што су били мајке, синови, инжињери или љубитељи животиња”. Задржавајући се на „религиозној димензији Поточара”, Бибер исправно нотира да се тиме постхумно намеће муслимански (верски) идентитет и оним жртвама које су можда биле атеисти или агностици.

Међу стотину тридесет шест жртава које су сахрањене у Поточарима пре петнаест дана био је и Саша Хидић, син Ћамила и Лепосаве. Говорећи о њему, један његов рођак ових дана је приметио: „Што се тиче вере, не могу рећи да је нагињао ни на једну ни на другу страну. Стицајем околности се задесио у Сребреници када је рат почео и нормално је да је био уз оца”. Неколико година раније, у Поточарима је сахрањен и Рудолф Хрен, католик и, по свој прилици, Хрват. Не знамо тачно ко је убио Сашу Хидића и Рудолфа Хрена, али знамо да су велики део убијања Сребреничана у јулу 1995. године обавили припадници Десетог диверзантског одреда Војске Републике Српске међу којима су били и Словенац Франц Кос, Хрвати Дражен Ердемовић и Марко Бошкић те босански муслиман Зијад Жигић. Не знамо и не можемо знати ко је убио сваку жртву, али дефинитивно није ни нереално ни немогуће да је неки Хрват из Војске Републике Српске убио Хрвата Рудолфа Хрена као што није немогуће ни да је босански муслиман Зијад Жигић пуцао у сина Лепосаве Хидић, мајке православне.

Кад професионални српски шовинисти крену да тврде да је цела прича о Сребреници велика намештаљка злих србомрзаца, не би било лоше да буду свесни да прича о Сребреници није црно-бела етничка сликовница. Исто важи и за професионалне бошњачке шовинисте. Из бањалучке перспективе, један од најтрауматичнијих ратних догађаја јест смрт дванаест беба услед недостатка кисеоника у бањалучком породилишту. Кисеоник није могао да буде достављен јер су у то време хрватске снаге и Армија Босне и Херцеговине биле пресекле коридор у Посавини који је био једина копнена веза између Бањалуке и Србије. Бошњачки шовинисти често су склони да минимизирају поменуту трагедију, обично несвесни да су међу дванаест мајки умрлих беба биле и Фатима, Зилха и Сафета.

Највећа трагедија у интерпретацији ратова који су пратили распад Југославије јесте у томе што су жртве углавном пристале да им буду ближи злочинци који с њима деле етничку и верску припадност него друге жртве. Зашто би Србину који је избегао из Сарајева био ближи осуђени ратни злочинац Душан Тадић од Бошњака, избеглице из Приједора? Зашто би Бошњаку који је избегао из Фоче био ближи осуђени ратни злочинац Хазим Делић од Србина, избеглице из Коњица? Зашто би Хрвату избеглом из Бугојна или Бенковца били ближи осуђени ратни злочинци Дарио Кордић или Мирко Норац од Бошњака, избеглице из Прозора или Србина, избеглице из Пакраца?

У ратовима који су пратили распад Југославије највише крви се вероватно пролило у долини реке Дрине. Једва годину-две пре него су ратови почели, сарајевски бенд „Забрањено пушење” објавио је албум „Мале приче о великој љубави”. Седма по реду песма на албуму зове се „Кањон Дрине”. У њој три друга из Сарајева, муслиман, Србин и Хрват, стопирају старог камионџију који им у једном тренутку каже како су се сви идентификовали само са својима и пита их шта да раде они који су попут њега и њих, којима „срце куца за све њих”. Шта, заиста, да раде они којима солидарност и емпатија нису подешени по верској и етничкој основи, они који, попут Мешиног Ахмеда Нурудина, немају два срца, једно за мржњу, друго за љубав, шта да раде они који једнако жале Бошњака кога је ни кривог ни дужног убила Војска Републике Српске, Србина кога је ни кривог ни дужног убила Армија Босне и Херцеговине, Хрвата кога је ни кривог ни дужног убила Војска Републике Српске или Армија БиХ, сад свеједно? Шта да радимо ми који се овде и сада осећамо, што рече наведена песма, незгодно, као зебра на Брионима?

Флоријан Бибер каже да би било добро кад би постојало „заједничко место за присећање на цивилне жртве убијене због свог етницитета, без обзира на то да ли су били Срби, Бошњаци или Хрвати!” јер би то допринело „налажењу простора за заједничко сећање и признавање”. Можда би тај споменик вредело направити на Брионима где је Туђман са својом камарилом испланирао највећу операцију етничког чишћења; да се сви ми који смо испали несналажљиви као зебре на Брионима имамо где поклонити свим жртвама. Ако бисмо то успели да направимо, онда би се можда испоставило и да је песник био у праву онда кад је рекао да се снег топи и да ништа неће зауставити долазак новог пролећа.

(Политика)

Ознаке: Александар Вучић, Бриони, Мухарем Баздуљ, Поточари, споменик цивилним жртвама