Прочитај ми чланак
Дана 12. јула, самит лидера еврозоне издиктирао је своје услове предаје грчком премијеру Алексису Ципрасу, који их је, престрављен алтернативама, све прихватио. Један од тих услова тицао се распореда преостале грчке имовине у државном власништву.
Лидери еврозоне су захтевали да се грчка јавна имовина пребаци у фонд налик Тројханду, механизму за распродају који је сличан оном који је након пада Берлинског зида искоришћен за брзу приватизацију целокупне државне имовине Источне Немачке у нестајању, уз огромне финансијске губитке и уз разарајуће последице по искоришћавање целокупне државне имовине Источне Немачке у нестајању.
Тај грчки Тројханд био би стациониран, замислите, у Луксембургу и водила би га организација под надзором немачког министра финансија Волфганга Шојблеа, аутора шеме. Тако би распродаја била завршена за три године. Али, док је рад изворног Тројханда био праћен масивним инвестицијама Западне Немачке у инфраструктуру и великим социјалним трансферима становништву Источне Немачке, народ Грчке не би добио никакву одговарајућу надокнаду.
Еуклид Цакалотос, који ме је пре две недеље наследио на функцији грчког министра финансија, дао је све од себе да ублажи најгоре аспекте плана за грчки Тројханд. Успео је да оствари то да фонд буде стациониран у Атини, а од грчких зајмодаваца (такозване тројке коју чини Европска комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд) је извукао важан уступак, тако да се продаја може развући на наредних тридесет година, уместо на само три. То је било од суштинске важности, јер ће то омогућити грчким властима да задрже потцењену имовину док јој се цена не врати на цифре веће од актуелних минималаца који су последица рецесије.
Међутим, грчки Тројханд остаје вредан гађења и треба да буде мрља на савести Европе. Још горе, он је пропуштена прилика.
План је политички токсичан јер ће фондом, иако је стациониран у Грчкој, заправо управљати „тројка“. Такође је финансијски штетан јер ће приходи ићи у правцу исплате онога што чак и ММФ сада признаје да је дуг који се не може вратити. И у економском смислу је промашај јер се због њега пропушта дивна прилика за стварање домаћих инвестиција да би се помогло да се ублажи рецесиони удар казнене фискалне консолидације која је такође део „услова“ самита од 12. јула.
Није морало да буде тако. Деветнаестог јуна сам немачкој влади и „тројци“ представио алтернативни предлог, као део документа с насловом „Окончање грчке кризе“.
„Грчка влада предлаже да се јавна имовина (осим оне која се односи на безбедност земље, јавне службе и културно наслеђе) обједини у централни холдинг који ће бити раздвојен од државне администрације и којим ће се управљати као приватним ентитетом под покровитељством грчког Парламента с циљем да се максимизира вредност предметне имовине и створи домаћи инвестициони канал. Грчка ће бити једини акционар, али неће гарантовати за његове обавезе или дугове.“
Холдинг би имао активну улогу у припреми имовине за продају. Он би „на међународним тржиштима капитала емитовао потпуно обезбеђену обвезницу“ да би се сакупило 30-40 милијарди евра (32-43 милијарде долара), а та сума би, „узимајући у обзир тренутну вредност имовине“, „била инвестирана у модернизацију и реструктурирање имовине под његовом управом.“
У оквиру тог плана је замишљен инвестициони програм на три до четири године, што би резултирало „додатном потрошњом од пет одсто БДП-а годишње“, при чему актуелне макроекономске околности наговештавају „позитиван мултипликатор раста изнад 1,5“, који „треба да подстакне номинални раст БДП-а до нивоа изнад пет одсто у наредних неколико година.“ То би онда изазвало „пропорционално повећање пореских прихода“, и самим тим би „допринело фискалној одрживости, истовремено омогућавајући грчкој влади да примењује дисциплину у потрошњи без додатног смањења социјалне економије.“
По том сценарију примарни суфицит (који искључује отплату камата) би „временом достигао магнитуду ‘космичке брзине’, како у апсолутним износима тако и процентуално“. Као резултат тога, холдинг би за годину или две „добио банкарску лиценцу и тако се преобратио у комплетну развојну банку која може да прикупља приватне инвестиције за Грчку и да улази у заједничке пројекте са Европском инвестиционом банком.“
Развојна банка коју смо предложили би „омогућила Влади да изабере која ће имовина бити приватизована, а која неће, истовремено гарантујући да ће изабране приватизације имати већи утицај на смањење дуга.“ Напослетку, „вредност имовине треба да се повећа више него што је заправо сума потрошена на модернизацију и реструктурирање, потпомогнута програмом јавно-приватних партнерстава чија ће се вредност повећавати у складу с вероватноћом будуће приватизације.“
Наш предлог је наишао на заглушујућу тишину. Прецизније речено, Еврогрупа, коју чине министри финансија еврозоне и „тројка“ наставили су да говоре глобалним медијима да грчке власти немају да понуде веродостојне иновативне предлоге, што је њихова стандардна „песма“. Неколико дана касније, чим су они који владају ситуацијом схватили да је грчка влада близу да у потпуности капитулира пред свим захтевима „тројке“, увидели су да је прикладно да Грчкој наметну свој омаловажавајући, неинвентивни и штетан Тројханд модел.
У тренутку прекретнице у европској историји, наша иновативна алтернатива је бачена у смеће. Сада је на другима да је поврате.
Аутор је бивши министар финансија Грчке и професор економије на Универзитету у Атини.
(Данас – Јанис Варуфакис)
