1. Чини се да је у процени грчких прилика у праву била она неколицина која је пред Ципрасовим референдумом показала више страха него наде, а да у то расположење није била вођена неолибералним аргументима. Онај ко је грчком народу за мање од 72 сата најпре пробудио све снаге, а потом их сасвим угасио, тај није виђен за победника. Све грчке јавне политике су сломљене.

Наравно, урлати сад о Ципрасовој издаји или мудровати над његовом тактиком избегавања директног сукоба, излишно је, још више погрешно. У Грчкој се догодило нешто што би и Србији наредних месеци могло да буде од користи.

2. Ципрасова преговарачка тактика личила је на оно што је крајем 90-тих покушао Слободан Милошевић – да сукоби Европу (Берлин) и Америку. За разлику од Милошевића, међутим, Ципрас је успео. Проблем је што плодове тог успеха не жању ни он ни Грчка – они нису ни на страни победника ни поражених; они су жртва рата који траје и коме се победник још не види.

Ципрас је желео да оспори колонијални ауторитет Немачке, док је према Вашингтону слао сигнале да ће умети да се заустави у својој радикалној роли и да тиме неће довести у питање дугогодишњу прозападну геополитику Грчке. Зато су Ципрас и Варуфакис у само неколико предреферендумских дана рекли јавно све оно што заиста мисле о Меркеловој, Шојблеу и Немачкој. Неспорна храброст, која је за то била потребна, није, међутим, била довољна за следећи корак – да Грчка узме понуђених пет милијарди долара од Русије и стане у ред за зајам код новоосноване банке БРИКС.

Свестан да мора да плати грчку лојалност и још свеснији да Америка одавно такве ствари не плаћа из сопственог џепа, него из џепа трећих земаља, Обама је притиснуо Немце захтевајући да се дугови Грцима отпишу, притом пребацујући одговорност на Меркелову да задржи љуте Грке у западној геополитичкој сфери. Немци су рекли разумем и ствар урадили на свој начин, који се не сматра суптилним још откако је на европском континенту искорењен канибализам. Меркелова и њен оберлајтнант Шојбле изгазили су Грке. Резултат: Грчка остаје у западној геополитичкој сфери и, не мање важно, за ту услугу Америма сама ће да плати. И то Немцима.

3. Американцима и Британцима немачки perpetuum mobile није се допао. Наравно, не смета њима што је немачки поступак бруталан, погубан за Грке и што би у ланцу градације иза њега вероватно следили концентрациони логори. Нису, међутим, због тога америчке и посебно британске новине толико последњих дана пуне поређења Меркелове са Хитлером. Срозавање глобалног немачког угледа на ниво из времена Кристалне ноћи догађа се због нечег другог – брутални немачки потез према Грчкој за Лондон и Вашингтон је у реду, али није у реду то што су и једни и други чули за узречицу „буни се као Грк у ‘апсу“ и што је Берлин завршио посао који не обезбеђује дуготрајну стабилност. Речју, Грци се неће помирити са толиким губитком суверенитета, дуготрајна нестабилност и крах свих јавних политика учиниће их најочајнијим и најнепредвидивијим европским народом, и само је питање времена кад ће се, у превирањима ко зна каквог типа, појавити на сцени неко ко ће смети да уради оно што Ципрас није – да узме паре од Руса и Кинеза и изговори Fuck of NATO.

Хоће ли то спасити Грке? Неће: Амери ће и даље захтевати од Немаца да попусте, и даље ће их поредити са нацистима који ремете рајски натовски поредак на европском југу. Тако ће бити све док сами Американци не дођу у ситуацију да бирају између Грчке и Немачке. (Ваља имати у виду једно: Немачка је, поред Саудијске Арабије, последња велика и важна земља евроазијског копна потпуно лојална Америци – то више нису ни Турска, ни Египат, ни Пакистан, то неће постати Иран и Индија, то одавно нису Русија и Кина.) Што значи да, кад дође време да бира између Немачке и Грчке, и Америка ће изгазити Грке.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб порталаНови стандард.

4. Да, немачки потези према Грчкој нису са ове стране људскости, али ваљало би добро размислити пре него што постанемо део кампање коју против Берлина воде Лондон и Вашингтон. Све док не дају паре којима ће у Грчкој финансирати атлантску геополитику, све док не могу да се помире са парама које су изгубили у Русији и све док се уздржавају од изазивања пожара на Балкану, Немци макар у траговима задржавају своју независну политику. Колико је то важно, показује следеће: само ти трагови независне политике у Европи данас држе континент да не гори у општем рату.

Наравно, то никако не значи како су Немци наши благонаклони пријатељи, али свакако значи како Србија мора да научи да правилно рангира своје подозрење према западним силама. Чињеница је да се Немци нису живи чули током драме са британском резолуцијом о Сребреници; чињеница је да на тамошњој комеморацији у прошлу суботу није било немачких политичара, чак је и Могеринијева отказала дан пред долазак. Раније су долазили, шта им се овај пут није допало – оно што је комеморацији претходило, оно су очекивали да ће се на њој догодити или оно чему је та комеморација требало да претходи?

5. Наравно, и Грчка и Сребреница – и резолуција и комеморација – биле су политичке поруке, после којих ништа на Централном Балкану неће остати исто. Које су то поруке?

Прво, Сириза је показала колико сви ми, колико год били гладни и дужни, нисмо ни економски ни дужнички проблем, већ геополитички, и то на исти онај начин, мада у другом рангу, као што је геополитички проблем и Немачка. Што значи да је свет у таквом превирању да не постоји економија, не постоје финасије, нема културе и здравства – све је геополитика. Отуда, и проблеме мораш и да решаваш геополитички, а, ако немаш снаге за то, као што немаш, онда се не намешташ, већ гледаш да преживиш.

Друго, не подижеш народну енергију ако немаш јасан план и кураж да идеш до краја. Јер народ су довољно разочарали они са рђавим намерама да би то исто смели да раде и они са добрим. Осим тога, свет се променио, и сопственим народом не можеш више уценити никог, јер никог није брига ако сви Грци или сви Срби поцркају до задњег.

Треће, после Грчке није остало никог у Београду ко верује како је ЕУ данас достижан српски циљ. То, наравно, не значи како је мудро заурлати против ЕУ, али значи како је и унутар света који има смисла за рационалну политку почело грозничаво, иако у мраку, да се размишља о правим алтернативним политикама.

Четврто, Грчка, после слома Сиризе и новог застоја на Јужном току 2.0, више није сопствени проблем, већ један од проблема између Немачке и Америке. То ће за неко време оставити на миру и Македонију, али ће жариште кризе преместити на запад, ка Босни и Републици Српској.

Пето, Британци су направили жестоку грешку предлогом резолуције и његовом ригидном одбраном, и на тај начин омогућили Русији да направи још један корак ка Србији. (Чини се да су тога постали свесни и Американци, и отуда тактички толерантан и релативно благ наступ Нуландове у Београду.) За кратко време била је то друга велика грешка западних сила. Претходио јој је напад терориста на Македонију, који су у Србији схватили као факт да можеш бити лојалан до краја и опет ти не гине насиље ако Амери одлуче да је време за насиље. Тамо где си изложен насиљу без свог утицаја на ток ствари, пријатељем можеш да зовеш сваког, али праве пријатеље (Русију) не смеш да повредиш. Рекао бих да се Србија после Куманова тако и понаша.

Шесто, Сребреница ништа неће променити на површини јавне политике и ништа неће оставити истим испод ње. Ко буде највише причао о најбољим исходима, имаће више простора да се спрема за најгоре исходе.

Седмо, осовина Београд-Сарајево може да спаси Балкан од паљења, и на њој вреди радити не онолико колико је могућа, већ онолико колико отвара могућности. Та линија разумевања не ослобађа само енергију регионалне сарадње и није само највећи корак ка Балканском савезу као услову ослобађања већ и смањује могућност унутрашњег конфликта и међу Бошњацима и међу Србима, који су на тој тачци најрањивији. Ако се све то покаже немогућом, увек остаје шесто.

У данашњем односу снага Србији одговара регионални status quo. То значи да игра великих потеза доноси више ризика него добитака. То би морао да зна и Милорад Додик, који је, када расписује референдум, и политички, и морално и правно на сунчаној страни улице. Али тим великим потезом отпакује Дејтон, таман оно што желе његови и српски непријатељи.

Девето, издајници који ништа не разумеју нису због тога мање издајници; патриоте који ништа не разумеју су корисни идиоти непријатеља.

И, десето, у ономе где Срби иду неће бити победник онај ко уништи највише непријатеља, већ онај ко највише преживи.

(Стандард.рс)

Ознаке: Атина, Жељко Цвијановић, поруке, Сребреница