Прочитај ми чланак
Мочвара је омалена и врло замућена – да се не би видело колико је крокодила?! Да ли су такозване хуманитарне организације и фондови подређени високом циљу помоћи унесрећенима или су у служби нечег другог?!
Ова тема ме је копкала већ неко време, откако ју је сасвим спонтано „чачнула“ једна познаница, која се нашла у неприлици. Наиме, као доктор наука – али без страначких и родбинских веза, а такође без амбиције да полтронским служењем погрешним људима и вредностима дође до каријере, две године је била незапослена. Скандалозно. Нешто пре склапања новог уговора о раду (на одређено време, наравно!) остала је без новца. Није хтела да вуче за рукав сваког редом, а блиске родбине, која би јој помогла, нема. И тако се одлучила да тражи мању помоћ или барем позајмицу од хуманитарних фондова, који су се у Србији намножили – на чуђење свих нас…
После десетак безуспешних покушаја је одустала: неки су је глатко одбили, а неки (мисли се на оне фондације, које комуницирају са становништвом искључиво преко формулара на свом сајту!) нису ни одговорили. Све звучна имена! Нећемо их именовати, нека им служи на част. Проблем смо решили, како-тако, међутим, невероватна је индиферентност наводних „хуманитарних“ фондова, када им се обрати неко ко треба само да премости (да не кажем преживи!) неких месец-два и ко обећа да ће новац чак и вратити! Живи или умри – свеједно им је. Толико о хуманости.
Ту сам се ја заинтересовала за тему и запитала – чиме се, уопште, баве толики хуманитарни фондови, ако сваки пут, када нас преко медија обавесте о постојању преке потребе да се помогне неком оболелом детету, рецимо, новац уплаћујемо на приватне хуманитарне рачуне?! Ако је у опису посла сваког тог добротворног фонда, првенствено, помоћ деци, како то да се новац, прикупљен и од других хуманитарних активности (концерата, квизова и сл.), упућује такође увек некој деци – оболелој, заосталој у развоју итд.? Ако би све ове организације заиста помагале неимућну и болесну децу (преко њихових родитеља?), зар би иједно дете у Србији било незбринуто и болесно?
Или је, можда, орјентација на децу као циљну групу, у ствари, начин да се делује на људе, који су болећиви према деци (а већина је таква), како би им се узео новац?! Јер, већина поменутих фондова не користи новац оних јавних личности, чије име носе (и који имају сасвим довољно новца!), него прикупљају новац осиромашених становника Србије. Као и сви они „генијалци“, који се досете да преко друштвених мрежа организују прикупљање новца у ове или оне добротворне сврхе: сви некако воле да понесу ловорике хуманости на рачун туђег милосрђа… Иста ствар је и са организацијама за заштиту животиња.
А онда сам, опет случајно, налетела на податак да је, рецимо, амерички Црвени крст од 500 милиона долара прикупљене помоћи за Хаити изградио само 6 кућа. Остатак – појела маца. Запитала сам се, да ли се код нас дешавају такве ствари и ко, уопште, контролише рад тзв. хуманитарних фондова, удружења? Како се испоставило, хуманитарни рачун може отворити било ко, док је увид у исти могућ само у случају налога суда или пореске управе. Дакле, куд одлази новац са хуманитарних рачуна – то нико не зна. Нити контролише. Фондације нису дужне да доставе доказе о намени средстава, тј. да их правдају. Шушка се да су овакви рачуни и тзв. хуманитарни фондови идеалан начин прања прљавог новца. Но, да се вратимо чињеницама.
Шта привлачи људе да оснивају хуманитарне фондове, хуманост или интерес? Почнимо од тога да се многе хуманитарне организације у Београду, рецимо, налазе на атрактивним локацијама у центру, за чије кориштење су ослобођене од плаћања пореза. Уколико би се бавили неким другим делатностима, та погодност би их мимоишла! Поред тога, није им забрањено ни бављење разним привредним активностима, уколико су оне статутом хуманитарне организације (удружења, фонда) дефинисане као „хуманитарни рад“. Роба, коју увозе, не подлеже царињењу, а порез на добит не плаћају, уколико је роба намењена у поменуте „хуманитарне сврхе“. Дакле, чаробна реч „хуманитарни“ отвара сва врата!… Поклоне у виду некретнина, земљишта и новца такође могу примати. Слично као Православна црква (и, вероватно, друге верске организације). Да ли вас ово упућује на нека ваша лична запажања?…
Према Кривичном законику Србије, чак и уколико је новац, намењен у добротворне сврхе, кориштен у неке друге сврхе, преваром се може сматрати само у случају ако то докажу надлежни органи. Што је, наравно, скоро немогуће, као што смо разумели. У свету постоји пракса да одређена комисија контролише да ли се прикупљени новац троши према предвиђеној сврси. Код нас то није случај. Једина обавеза организација, које прикупљају донације у Србији, јесте да се пријаве Агенцији за привредне регистре. И на томе се све завршава.
Занимљиво је да је, рецимо, управљање целим низом задужбина у Београду Министарство културе поверило Фондацији солидарности Србије. А то су следеће задужбине на елитним локацијама: задужбина Рихарда Грелиха, Македонска 33; задужбина Агније и Михаила Срећковића Ђенерала, Таковска 12-14; задужбина Алексе Крсмановића, Теразије 34; задужбина Заједнице братства Милоја и Михаила, Француска 20; задужбина Наумовић Димитрија – Казанџије, жене Анке и сина Васе, Коларчева 9 … Колики ли је ту новац у оптицају?! Бог зна.
Подсетимо се и немилих афера, које се везују за фонд Катарине Ребраче, затим за новац фонда «Дијаспора за матицу», који је «заробила» Београдска банка, малверзацију с новцем, намењеним за лечење Тијане Огњановић (девојчице, која тај новац жива није ни дочекала!), проневеру «тешку» милион евра од стране благајника СПЦ (каква ситница за њих, једва да су је медији и поменули!) ит.д. Ако се узме у обзир тзв. «правни оквир», у којем функционишу ови фондови, нема сумње да је малверзација неупоредиво више, него што је јавности познато.
Посебна тема је повезаност тзв. хуманитарних организација на Космету са екстремистичким терористичким организацијама попут египатског Исламског џихада и Ал-Каиде, о којој је писао М.Дрецун још пре неких 15-16 година, а која је тек сада избила на видело. Ван сумње, те организације јесу градиле џамије, болнице, стипендирале младе Албанце, али све у једном циљу. Исламски проповедници су код њих, уједно, и војни инструктори, а борбена настава је део обуке у медресама.
Дакле, није спорна само финансијска страна пословања оваквих организација. Мислим да оно што им видно недостаје јесте (у последње време врло популарна реч) – транспарентност.
И најзад, мала поука за све оне који глуме да се баве хуманитарним радом, укључујући добротворни фонд СПЦ, који се такође није одазвао на вапај за помоћ особе, коју сам поменула на почетку. Свето Писмо нас учи да најпре треба штитити удовице и сирочад и помагати им. Зашто? Сирочад су незаштићена, незбринута деца – обично после смрти родитеља. У стара времена жена је нужно имала заштиту у родитељској или мужевљевој кући. Једино би као удовица остала сама и незаштићена. Времена су се изменила… Постоји и много неудатих жена, које често немају никога, ко би се за њих постарао, кад се нађу у невољи.
Како ли се нико тога није сетио?! Нема их ни у једном статуту хуманитарних фондова. Толика количина емпатије хуманитарних активиста, усмерена искључиво на децу – верујте ми, ни она није искрена. Она је само начин да се онима који су слаби на децу узме новац! А онога тренутка, када неко, ко располаже са много више података и ко има већа овлаштења, почне озбиљно да истражује овај проблем, сазнаћемо и много више о проблему, који сам овде само назначила… Чувајте себе и своје ближње, на хуманост друштва не рачунајте!
УПУТНИЦЕ:
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/i-u-americi-fondovi-bez-kontrole.lt.html
DRUGO LICE: HUMANITARNI FONDOVI KAO MANIPULACIJA MASAMA I SREDSTVO ZA BOGAĆENJE
Извор: Србин.инфо – Соња Павлова
