Прочитај ми чланак
Душан Машић, који се представља као „новинар“ BBC, покушава преко „Твитера“ да скупи 7.000 људи који би, 11. јула, на 20-годишњицу догађаја у Сребреници, легли испред Народне скупштине. Ево његовог образложења:
„Седамдесет, 700 или 7.000, колико год, то ће бити најмасовнији скуп саосећања са жртвама Сребренице. Број нам није циљ… Заиста покушавамо на разне начине да објаснимо људима да је 8.372 људи нестало или убијено тог дана или тих дана у Сребреници. Постоји читав низ околности због којих ми нисмо могли тада на прави начин да извештавамо шта се десило, али то не оправдава све оно што се данас налази у уџбеницима, не оправдава начин на који људи причају о том злочину. Желео бих да се подвуче црта, да покажемо да смо данас другачији, да Србија 2015. године није исто што и Србија пре 20 година и да смогнемо снаге да признамо шта се десило и да идемо даље”.
Шта то тачно треба Србија да призна? Да се до дан-данас, чак и по пресудама Хашког трибунала, не зна тачан број убијених у јулу 1995? Да се не зна ни колико их је погубљено, колико страдало у борбама, а колико умрло природном смрћу, ни тачно кад? Да Трибунал до-дан данас не може чак да наведе ни ко је тачно издао наређења за погубљења која се јесу десила, ни зашто? Да је главни осуђени за учествовање у погубљењима, које је признао у склопу нагодбе са Трибуналом – Хрват из околине Тузле, Дражен Ердемовић, који је ратовао за све три војске у БиХ током рата?
Душан Машић: “Потребан нам је нови систем вредности како би спречили репризу Сребренице”
У интервјуу за италијански електронски часопис “balcanicaucaso”Душан Машић, иницијатор идеје “7000 за Сребреницу” говори о разлозима и потреби по обележавању годишњеице злочина у Сребреници.
Н.: Можете ли нам рећи како је рођена идеја “7000 за Сребреницу”?
Д.М.: Инспирисан сам био акцијом хрватских студената у Загребу који су испред загребачког Народног позоришта у знак солидарности са масакрираним студентима у Кенији извели перформанс са 147 особа, колико је и било убијених у злочину у тој афричкој држави. Због тога смо одлучили да нешто слично организујемо и у Београду у знак солидарности са свим жртвама масакра у Сребреници.
Н.: У једном од својих интервјуа за српске медије изјавили сте да ће ово бити једна од озбиљнијих акција поводом дешавањау у Сребреници у самој Србији. По Вашем мишљењу како се јавност у Србији данас односи према дешавањима у Сребреници?
Д.М.: Однос српске јавности није се променила последњих година. Суштински је остала иста. Још увек ретко ко сме јавно да каже да се у Сребреници десио геноцид, јер то овде није политички коректно говорити. Чврсто сам уверен да нам је потребан нови поглед на дешавања у Сребреници као и нови систем вредности у српском друштву помоћу којег би спречили да нам се неки сличан масакр не деси у наредних 5 или 10 година.
Н.: Како данас извештавају о Сребреници медији у Србији?
Д.М.: Српски медији извештавају о тој теми са великом мером опрезности. Још увек су медији под јаком политичком контролом. Али на срећу захваљујући људима попут мене истина о Сребреници полако се пробија у српску медијску сферу.
Са италијанског за Србин.инфо превео Данијел Игрец
Извор: balcanicaucaso.org
Машић је савршен пример „новинарства“ које данас гаје западни мас-медији попут BBC. Већа анти-реклама од њега им и није потребна.
Новинар BBC из неке претходне, очигледно неупоредиво професионалније генерације, Џонатан Рупер, годинама се бави феноменом Сребренице. Између осталог, Рупер је написао да „премиса по којој су српске снаге погубиле 7.000-8.000 људи никада није била валидна“, и да је меморијал у Поточарима – на који се Машић позива – „споменик напумпаном броју жртава само једне стране“ и да „не служи ни истини ни циљу помирења“. Рупер се, иначе, посебно истакао у својим анализама „игри бројки“ са сребреничким жртвама, све у циљу њихове манипулације у политичке и геополитичке сврхе. Другим речима, бавио се новинарством – пољем које је Машићу очигледно непознаница.
А шта би то могао бити Машићев прави мотив, осим изазивања међуверске мржње, подстицања верског и националног екстремизма, и ширења дезинформација? Најбоље је прочитати шта неки од некад „његових“ кажу о њему. На пример, „Е-новине“:
„Душан Машић, у новинарству од 1989. године, брзо је напредовао у служби, од радијског сарадника, скупштинског извештача, до уредника информативног програма 1995. године, аутора у дражесном Нин-у, стижући факултативно и до намештења где је лова, до фамозног АНЕМ и још фамознијег International Research & Exchanges (IREX) боарда из Вашингтона, као овлашћени заступник за расподелу USAID средстава за најнезависније међу независним медијима.
Почетком 2000, кад се, малтене сам са Вераном (Матићем), изборио за наше медијске слободе и попут многобројних заслужних из тог доба који су револуционарна знања материјализовали по институцијама система, амбасадама у топлим земљама и невладиним организацијама, Машић је пронашао утеху као Извршни директор Г17 плус (ма сигурно се сећате те групе), а лични мир и просперитет као службеник знаменитог и платежног BBC Worldwide Limited“.
Дакле, могло би се, по овоме, глатко закључити да „платежност“ стоји иза Машићевог „саосећања са жртвама“ – које се, уз то, баш некако поклапа са намерама Британије, Машићеве земље-послодавца, да прогура „резолуцију о Сребреници“ кроз Савет безбедноси УН.
Ипак, има нас вероватно много више који не сматрамо да Машић има ни основа, ни право на свој неискрени, лажљиви и крајње злонамерни и опасни „перформанс“, поготово у ово време растућих тензија, и на локалном, и на регионалном и на ширем плану.
Извор: Фонд Стратешке Културе – Александар Павић
