Прочитај ми чланак

ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Грчки референдум као подршка демократији у Србији

0

aleksis-cipras grcka levica

Грчки референдум, подршка демократији, и почетак сагледавања и решавања нагомиланих проблема у региону.

Резултат референдума у Грчкој, где је већина изашлих бирача, на иначе законски успелом референдуму, рекла не, даје са једне стране већу маневарску позицију актуленом руководству на челу са Ципрасом и Сиризом. Ово је свакако демократски резултат, односно резултат гласања већине грчких грађана и објективно нови неуспех технократа из Брисела, који представљају вођство Уније. Већ постоји дугачка традиција неуспеха проунијских снага на готово свим референдумима широм Европе, у последњих деценију и кусур, сетимо се само референдума о Уставу ЕУ у Француској маја 2005, па сличних референдума у Холандији, Данској, Ирској и итд.

Ово је све озибљан показатељ да се пред нашим очима већ бар деценију и по, ако не и дуже, Унија развија, кабинетски мења, доживљава метаморфозе, са врло сумњивим демократским капацитетом, ако узмемо у обзир и изузетно важну чињеницу да су средства информисања, аналитичари, једном речју читав један повлашћени део друштвене елите, да не говоримо и о политичкој, огромном већином некритички и често пангерички одређени према Унији, док са друге стране широке народне масе широм Европе, су под јединственим притиском, да све што долази и везано је за унијски Брисел, се мора прихватити. Објективно у пракси заиста један отуђени слој наметнуте елите добија разне погодности укључујући приступне фондове Уније у свакој земљи, док се са негативним компонентама најчешће суочавају широке масе становништва, па се заиста условно може говорити и о слојним интересним разликама по питању односа према Унији у већини европских земаља.

Међутим, у случају Србије, и не само ње, постоје на националном плану, заједнички и уникатни интереси попут рецимо питања КиМ, дакле територијалног интегритета, потом специјалног трговинског споразума са Русијом који би у случају уласка у ЕУ био изгубљен, потом питање ССП, продаје земљишта странцима и др, што укупно посматрано убедљиво указује да бар за нашу земљу даље приступање ЕУ под постојећим условима уопште није прихватљиво.

dr dragan petrovicЕвропска заједница за угаљ и челик настала педесетих година, а после развијана као Европска економска заједница била је интересни споразум и пројекат Француске и Западне Немачке пре свега, (персонификовано у Де Голу и Аденауеру) о стварању трећег пола у Европи и свету, мимо два супротстављена тада идеолошка блока.

Француска се плашила блоковске поделе Европе, јер је и сама изнутра била подељена на левицу и десницу, готово егалитарних могућности, а са друге стране блоковском поделом би била прикована за Запад и НАТО, где би у односу на САД и Британију, била подређена и у улози пасторчета, што је Париз грчевито желео да избегне стварањем трећег пута, односно ЕЕЗ.

Што се тиче Западне Немачке код ње је првенствен мотив тада био да је блоковском поделом Европе и света, појачана подела Немачке на Западну и Источну, што је на сваки начин желело да се превазиђе, и где је „трећи пут“ или ЕЕЗ био врло примамљив. У том правцу Де Голов завет је био да се у такав трећи пут, не би никако требало пуштати у чланство Британија, која је доживљавана као продужетак америчке политике, или англосаксонског блока. Тек по смрти Де Гола Британија је пуштена у чланство у ЕЕЗ.

Међутим, након рушења биполаризма поставило се ново питање сврхе постојања ЕЕЗ, односно ЕУ. Она сада добија сасвим нови смисао, она све више постаје део интереса и пројекта глобалиста, иако је заправо замишљена од својих твораца као трећи пут.

Европска унија добија своју прву велику напуклину 2003. године када се због противљења америчкој агресији на Ирак од стране Француске и Немачке, успоставља термин „Стара Европа“ и потом „Нова Европа“. Стара Европа су носиоци концепције ЕУ, старе чланица, крупне земље и оснивачи као Немачка, Француска, Италија, које се залажу за интегритет и самосталну политику Уније, саму Русију не доживљавају као противника, већ као моћну земљу богату ресурсима тако важним за западноевропске силе које су стециште капитала и знања, а дефицитарне са ресурсима, пре свега енергентима, али и рудама и полупроизводима метала и неметала, дрветом, чистом питком водом, квалитетним обрадивим земљиштем и др, којима обилује Русија.

Русија се у исто време доживљава и као потенцијални партнер у сектору безбедности читавог Старог континента. Интеграциони процеси на постсовјетском простору укључујући Евроазијску унију, али и ШОС, БРИКС само појачавају значај Русије.

Са друге стране Стара Европа у САД види и стратешког сарадника, али и ривала по више питања, кога треба дозирати. Насупрот томе Нову Европу чини низ малих и средњих држава источног дела ЕУ, попут рецимо Пољске, или прибалтичких република, које су под већим утицајем САД од самих центара Старе Европе, па и од самог Брисела или Стразбура. Ови режими некритички примењују неолибералну економију и неки од њих имају лоша историјска искуства са Русијом, па нису погодни за самосталну политику ЕУ како их види и дефинише Стара Европа, односно Берлин, Париз или чак Рим.

Напуклине ЕУ су продужене последњих година, са грчком кризом, али и кризом економија низа земаља Уније, па се стиче утисак да са једне стране постоји пре свега немачка економија која пуни заједничке фондове и са друге стране ове земље дављеници, којима је потребна помоћ и зајмови. Са друге стране низ земаља, укључујући и Грчку се жали да им економске мере Брисела иза којих највише стоји Берлин, ускраћују маневар за вођење макроекономије, и да су укупно посматрано у минусу у односу на самосталну могућност вођења привреде, иако су стално у ситуацији да траже кредите и да их враћају. Није ни чудо. Управо је објављено да је Грчка од 2009. године – реализујући мере штедње и „реформе“ које су јој наметали повериоци – уштедела више од 91,5 милијарди евра, а да дужничко бреме није постало ни мало лакше.

Преговори које је политичко вођство Грчке на челу са Ципрасом, водило са европским повериоцима и руководиоцима Уније и ММФ, заправо су били симулирање преговора са европске и глобално банкарске стране, односно наметање нових ултиматума. Грчки референдум је логично обраћање грчких државника народу и велика подршка и маневарски простор који су демократским путем у том правцу добили.

Поставља се питање зашто пред страним диктатима почевши од наметаног промашеног неолибералног модела Србији од стране САД и неких других сила, а посебно по питању Косова и Метохије, политичари у постоктобарској Србији нису прибегавали оваквој могућностн. Одговор би био вероватно због њихове претеране зависности од тих истих центара моћи који су им помогли да уопште дођу на власт у Србији. Стога је јасно зашто је толиака контрола емдија и манипулација у јавној сфери Србије, управо из страха од пуне демократизације друштва и саме политике, па је стога утисак да је постоктобарска Србија земља са озбиљно суженим демократским слободама од стране нама најненаклоњенијег дела страног фактора и домаћег дела друштвене и политичке,тзв компрадорске елите.

Потребно је да имамо што политизованије друштво, у афирмативном смислу, које би у демократском амбијенту, са што слободнијим медијима, могло да искристалише што боља решења у постојећем чворишту кризе, у који смо тако дубоко запали управо слепо извршавајући сугестије и наметнуте путеве («једино могуће») протеклих година.

У том правцу је пример Грчке за српски фактор у региону, пример да се и врло тешки проблеми, које ми узгред имамо у изобиљу након деценије и по Постоктобарске власти и «пута у реформе» чак и за будуће генерације, могу и морају макар почети решавати у демократској и што слободнијој атмосфери.

Извор: Србин.инфо