ТРАЖИЛИ СТЕ, ЕВРОПУ СТЕ ДОБИЛИ: Отимачина, богатуни и принудна селиба из рођеног дома

13:05 04.07.2015.

Карикатура: Вечерње новости

Онда знамо да живимо у времену суноврата које полако убија и последње што још живи у нама: наду!

„Ја сам са девет година, тако изашла из куће, са мецом у рукама. Имала сам наду. Била сам дете са родитељима. Био је рат. А, шта је сад? Ја мецу имам и сад. Али више немам наду“[i], овако Мирјана Иличин, осамдесетчетворогодишња бака реагује на харач познатији као порез на имовину.

Госпођа Иличин, која прима 40 000 динара пензију добила је порески обрачун на зону у којој живи у износу од 800 000 динара. Једино решење за порески намет види у селидби из своје породичне куће. И, у томе није једина. Али је међу првима стигла до Скупштине Србије не очекујући решење већ тражећи начина да изрази протест, пошаље поруку и упозори. За њу је време у којој живи своју осамдесетчетврту годину живота, исто времену када је као дете морала да напусти свој дом. Био је рат!

Мирјана Иличин, тек је једна у низу пореских обвезника, са значајно смањеним приходима који НЕЋЕ моћи да плате нови вишеструко увећани порески намет! Породица Миљковић, мајка пензионер, ћерка медицинска сестра и брат контролор са прошлогодишњих 36 000 динара, порез за руинирану кућу из 1935, ове године им је увећан на суму од равно милион динара:

„На 120 квадрата и десет ари плаца екстра зоне“[ii], за Дневник телевизије Н1, говори Мирослава Миљковић, одговарајући и на питање репортерке Како ћете то да платите:

„Никако! Не знам која би ми банка дала само за то. А шта ћу следеће године?“[iii]

Притом, треба и додати да од ове године породица Миљковић посебно плаћа порез на земљиште, и то ретроактивно (?!) за четири године. Уколико се порез не плати, као што знамо следи принудна наплата и пленидба имовине. Толико популарна да је постала уносан бизнис група које намештају разне лицитације заплењене имовине под хипотеком, како би што јефтиније дошле до некретнина, а онда зарадиле на препродаји.

Како чујемо, приватни извршитељи су већ маркирали као уносан бизнис и наплату пореза за који је сада већ извесно да велики број грађана Србије неће моћи да плати!

Наравно, и политичке партије су тако добиле „топовско месо“ за међусобне обрачуне. Па, је тако на предлог Демократске странке упућен градоначелнику Београда, да се обрачун пореза на имовину сторнира јер гређани немају одакле да плате, Мали Синиша први човек Београда одговорио „критикујете Закон који сте сами донели“ уз мали додатак да постоје иницијативе за измену поменутог Закона.

Земљо, отвори се!

Како ово, „домишљато“ политичко препуцавање толико пута поновљено да је постало огавно да раумемо? Дакле, власт одговара претходној политичкој елити: ко вам је крив кад сте доносили такве законе које ми сада примењујемо?! Има ли, уопште, овде нормалних?! Значи, „убијали“ сте грађане од намета, ненаменски трошили средства и шта све не још…али у наставку је поента: па онда можемо и ми.

Како другчије разумети, до лудила гротескне политичке поруке, осим на један начин. Да су актуално власни имали иоле добре намере, или да су уопште били намерни да испуне предизборна обећања, зар се не би ставили сви закони, споразуми и договори противни интересима грађана Србије ад акта?

С обзиром, да се то није десило онда не можемо ни да размишљамо о добрим намерама док нам се пре очима смењују увек исти изрази политичких лица присталица култа профита по сваку цену. Оног истог култа који је као матрица преписан с америчког на европско тржиште познатији као ЕУ догма „пут без алтернативе“. Дакле култ у коме менаџмент има, не пет и десет пута веће приходе од радника, већ 360 пута! У, коме се исплата „зараде“ реализује по принципу: Дођем ти, за три, четири месеца. И, опет култ који као и већина сличних, има своје законе и ритуале који се пре или касније своде на приношење људских жртви.

И, као што видимо у случају миграната та цивилизована и по мерилима људских права високо развијена Еу заједница људе види као квоте. Као да је реч о полуткама животињског меса. Или, као бројеве које буџетски (про)рачуни обраде кроз врло упитне рачунске операције.

Коначно, када бисмо, а хоћемо, одговорили на питање 84-годишње Мирјане Иличин с почетка текста, „Шта је ово сад(?) рекли бисмо: Па, рат!

И, то перфиднији и мучнији од свих претходних али с истим мотивом какав је прерасподела друштвеног богатства (читај: пљачка и отимачина) у квадратури круга у којој се бесомучно смењују политички „прихватљиве елите“ немилосрдно трошећи најдрагоценије-наше животе!

Данас не видимо СС трупе и свастике на улицама. Нема ни радних логора у којима политички и расни непријатељи раде до смрти. О депортацијама непожељних за нови поредак, да и не говоримо. Људима се не пописује имовина, држави се не екслоатишу ресурси, институције окупационе власти не раде у корист Рајха. Макар их тако не можемо потпуно јасно брендирати да би приближили одговор госпођи Иличин, која памти Други светски рат.

Али, осећај је исти, зар не?

А, пре или касније једино се он броји и од свих тема: Како се живи, постаје једина и незаобилазна тема коју ни контрола медија, ни цензура, ни политпропаганда, нити било која форма манипулације и уцене не може да обоји другчије него што сама и јесте: живимо у времену суноврата у коме је све што је људско, у ствари, потпуно страно!