Бројни и углавном непотврђени извештаји у турским медијима кажу да ће турска војска ускоро интервенисати у Сирији. Занимљиво је да на високом државном нивоу у Турској нико, попут министра иностраних послова, укључујући министра Мевлута Чавушоглуа, не демантује те тврдње. Турски председник Реџеп Ердоган је на Твиттеру лично нагласио да Турци неће дозволити да терористичке организације искористе хаотично окружење уз границу са Турском.

Међутим, америчка обавјештајно-аналитичка агенција Стратфор наводи да је могућност копнене инвазије на Сирију мало вероватна. Упркос томе, вреди нагласити ризике који би приморали Турску да се одлучи за такву акцију. Медији су без конкретних доказа почели да шире различите гласине о нападу Турске на Сирију, а, према неким извештајима, турска војска би са 18.000 војника и уз знатну ваздушну подршку ушла 30 километара у дубину сиријске територије и обезбедила подручје од града Јарабулуса до Азаза, града који су окупирали побуњеници. Том би операцијом турска војска заузела би подручја тренутно под контролом терориста такозване Исламске државе.

Тако би турска војска покушала обезбедила тампон-зону према својој граници, знатно ослабила екстремистичку групу, пружила помоћ сиријским побуњеницима и олакшала повратак сиријских избеглица. Међутим, тим би потезом Турска драстично нагласила своју улогу у сиријском сукобу и, према америчким обавештајним аналитичарима, могућност таквог сценарија мало је вероватна.

Далеко вероватни сценарио укључује додатну појачану подршку такозваној „Слободној сиријској војсци“, укључујући и подршку артиљеријом и нападима из ваздуха, али уз избегавање преосетљиве могућности коришћења копнених снага. Готово сигурно је да ће Турци укинути граничне контроле како би групама које подржавају помогли у борби против Исламске државе и отворили логистичке правце за милитанте који се већ налазе на територији Сирије. У том сценарију би се Турска наводно фокусирала на помоћ милитантима такозване „Слободне сиријске војске“ у заузимању подручја и саобраћајница којима су повезана упоришта Исламске државе и стварању такозваних „прстенова“, у првом реду у пограничним градовима. Али пре свега треба рећи да разлоге за разговор о овим сценаријима добрим делом ваља тражити у унутрашњој политици. Није случајно да се разговори о агресивним ризичним опцијама и једностраној војној интервенцији Турске против Исламске државе у Сирији појављују непосредно после тесног резултата недавних парламентарних избора у Турској. Владајућа странка АКП на тај начин рачуна на мобилизацију и реакцију бирачког тела, посебно националистима. Ситуација у Турској је изразито сложена, и, ако не дође до стварања коалиционе владе, АКП овом милитантном реториком на поновљеним изборима може да добије поверење радикално десног бирачког тела у Турској.

АМЕРИКАНЦИ СМИРУЈУ АНКАРУ?

Уз домаће политичке мотиве, страна корист операције у Сирији је јасна. Одлучним ударом против Исламске државе Турска би знатно поправила односе са САД и НАТО, који дуже времена не могу да нађу заједнички језик са Анкаром о том проблему. Међутим, Вашингтон никад није желео да његови савезници доносе једностране одлуке и интервенишу по сопственом избору. Управо због тога је делегација америчког Конгреса посетила Анкару, и то „како би разговарали о заједничкој претњи“, преноси Ekurd.net.

Изасланство које је предводио сенатор Тим Кејн, уз сенаторе Џоа Донелија, Тилси Гебард, Џима Мекговерна, Стивена Линча, Брајана Хигинса и Питера Велча, пре Турске је посетило ирачки Курдистан, Кувајт и Јордан. Из пописа земаља види се да Вашингтон не жели да иједна земља вуче једностране потезе. Значајно је да у делегацији нису били познати ратни хушкачи Џон Мекејн и Линдзи Грејем, што може значити да су амерички сенатори имали задатак гашења пожара, а не распиривања страсти.

Са друге стране, Турска би у великој мери избегла стварање компактне територије под контролом курдских Јединица народне обране (YPG), што је за службену Анкару проблем раван оном који има са Исламском државом.

Разбијањем утицаја Исламске државе, посебно у подручју између Јарабулуса и Азаза, увелико ће користити другим побуњеничким исламистичким групама које делују у покрајини Алепо и омогућити им да преусмере снаге које су ангажоване у борбама против ИСИЛ у борбу против владиних снага у Алепу.

Упркос свим сценаријима и могућностима потенцијалне војне операције, јасно је да било каква турска војна кампања у Сирији са собом носи огромне и вишеструке ризике. На пример, операција којом би се обезбедила тампон зона између Јарабулуса и Азаза дубине 30 км на сиријској територији, осим што то био напад на Сирију, истовремено би био отворени напад на Исламску државу. Ово специфично погранично подручје је од посебне важности за ИСИЛ и последња је значајна веза ове терористичке групе преко које може добијати свеже снаге, новац и оружје. Дакле, разумно је очекивати да ће се ИСИЛ грчевито борити да одбрани последњи добавни правац који има са црним тржиштем, „непознатим“ спонзорима и од куда добија оружје и људство.

ТУРСКА ВОЈСКА ЈЕ НЕОДЛУЧНА

Турска војска мора да рачуна на огромне жртве у борби против непријатеља који је изузетно вешт у урбаним борбама и користи се самоубилачким нападима. Од посебне важности је истаћи да ће у том случају ИСИЛ одговорити са таласом терористичких напада унутар саме Турске. Турска влада вероватно није до те мере угрожена активностима ИСИЛ да би се суочила са таквим ризиком. Осим тога, Исламска држава је у међувремену развила широку разгранату илегалну мрежу у Турској која служи за слање људи и оружја у Сирију. С обзиром на деликатну политичку и економску ситуација у Турској, бројни и велики терористички напади у турским градовима могли би да имају значајан дестабилизујући учинак у целој земљи.

Није само одговор Исламске државе на војну интервенцију оно што би требало да брине Анкару. Уопште није јасно како би реаговала сиријска влада на ову операцију, чак и ако узмемо у обзир да нема контролу над овим подручјем. Дамаск је већ љут због подршке коју Турска пружа другим исламистичким групама против којих се сиријска војска бори на северу. Сирија би било лако могла да одговори вездушним ударима и коришћењем балистичких пројектила против турских снага које би прешле границу. Иако тим ударима можда не би омела турску операцију, сиријски одговор би подигао улог у ионако опасном сукобу, у који би могао да увуче и друге турске савезнике још дубље у сиријски рат.

Иран и Русија, који још увек снажно подржавају сиријску владу, такође не би били задовољни непосредним турским уплитањем у сиријски сукоб. Турска одржава знатне економске везе са Ираном и Русијом, и те би земље, ако одлуче да интервенишу у Сирији, економски могле да казне Турску. Говорећи о извештајима о предстојећој турској војној интервенцији, ирански амбасадор у Турској изјавио је како би Анкара тиме уништила и последњу прилику за мирно решење кризе у Сирији.

Неке екстремистичке групе, као што је Фронт Ал Нусра, представљају додатни ризик за Турску. Неке побуњеничке групе које ратују под заставом „Слободне сиријске војске“ поздрављају могући ангажман Турске и напад на ИСИЛ, али зато друге групе и сам врх Ал Нусре не желе да заузму јасан став о том питању. Лако је закључити да би се у одређеном тренутку турски војници могли наћи у сукобу са више моћних исламистичких група у Сирији.

Постоје и извештаји да је, упркос политичкој вољи да се крене у напад, турска војска још увек неодлучна. Војска је потпуно способна за испуњавање ове мисије, али је разумљиво да команданти овако важну операцију не желе да покрену без јасног мандата, поготово с обзиром на неизвесну политичку климу због неодлучених парламентарних избора.

Треба поменути да, уз све те ризике, постоји и страх од реакције Курда. Турска је јасно рекла да неће толерисати успостављање независне курдске државе у Сирији и због тога постоје напетости са политичким и војним крилом сиријских Курда (PYD/YPG). Како наводи Стратфор, иако се чини да је ово најпогоднији тренутак за напад Турске на Сирију, војна операција тог типа је далеко од реалности. Подизање напетости око могуће војне интервенције може бити политички маневар власти, која уочи превремених избора жели да обезбеди додатне гласове из других странака.

(Стандард – Н. Бабић)

Ознаке: Сирија, Турска