Одавно је прича о Сребреници постала мит. Спорне су цифре, спорне су намере, спорни су актери догађаја… Једно је само извесно – медијски рат добили су Бошњаци. Цифру од око 4000 су некако догурали до 8000, многе живе воде као мртве – у борби за дискредитацију Републике Српске и њено укидање, које је крајњи циљ ових шпекулација.

Треба поћи само од чињенице да је Сребреница, према попису из 1991.године, имала 5.746 становника, од чега 3.673 муслимана (данашњих тзв. Бошњака). Како је могуће онда да је у Сребреници, наводно, убијено 8.000 становника?! Толико Сребреница није имала са свим селима, засигурно. И како је могуће да се у Резолуцији о Сребреници нађе паушална формулација, која не говори чак о убијању, него „сексуалном злостављању десетина хиљада жена, дечака“ итд?! Након што ово није прошло код српских власти, шаљу нову формулацију, где се само уместо „десетина хиљада“ помињу хиљаде! Дакле, пијачно цењкање – па да се нађемо негде на средини!? Нечувено. Испада да су наши војници за крајњи циљ имали искључиво сексуално иживљавање!

Истовремено, у околини Сребренице побијено је, према српским изворима, између 2.500 и 3.500 Срба. Аутор књиге, која нуди другачију верзију истине о догађајима у Сребреници од званичне – пробошњачке, Едвард Херман тврди да су сами муслимани убили око 1000 својих људи, који су се налазили на списковима за одстрел, што је, уједно, требало да увећа размере српског „геноцида“. С друге стране, писало се много о томе да су међу пострадале у Сребреници уврштавани и муслимани, погинули на ратиштима, далеким од Сребренице, па чак и они који су међу живима… Западна пропагандна машинерија, свакако, те податке неће проверавати – на то се рачунало. Циљ је био прогласити Србе геноцидним народом и дискредитовати Републику Српску, ради коначног циља – њеног укидања.

Такође се зна да је масовно убијање муслимана 1995. године – последица масовног убијања Срба у истом том крају… На крају крајева, ако (пристојности ради) решимо чак да не упоређујемо цифре с једне и друге стране, ако злочин назовемо злочином, ни тада немамо право да занемаримо жртве једног народа, а жртве другог да величамо! Тачније, није природно да величамо туђе жртве, а да ниподаштавамо своје! Или су Бошњаци нека врста „аријеваца“ у односу на нас, „просте“ Србе, па су тако и њихови животи вреднији?!? Да ли је то скривени смисао Резолуције о Сребреници?

Међународно јавно мњење под изразом „масакр у Сребреници“ никако не подразумева српске жртве, само муслиманске („бошњачке“). Колико смо сами допринели омаловажавању својих жртава својим хладним и незаинтересованим односом у општем медијском рату, који се води на овом тлу од деведесетих до данас?! Много. Веома много. Сви они, који су имали и најмањи увид у стање ствари, а нису обавестили јавност на време, огрешили су се о свој народ. Јер, колико треба поштовати туђе жртве, минимум толико треба поштовати своје… ваљда?!?

И што је најгоре, они који су највише допринели таквом стању ствари (чињеници да су Срби први пут у својој историји оставили иза себе такав срамотан траг и огрешили се о цивиле – при томе не мислим првенствено на Сребреницу!), они који су позивали да се за једног убијеног Србина убије 100 „њихових“ – данас су миротворци, који иду да се поклоне бошњачким жртвама и закуцају још један ексер у ковчег, у којем се полако сахрањује Република Српска!

При томе наговештавају да ће они (ти исти „миротворци“ – гробари) помоћи Србима из Републике Српске, ако се нађу у било каквој неприлици… Између редова се чита врло јасна порука, такорећи пресуда!… Продали су своју матичну странку, продали су Косово, па зашто не би и Републику Српску?! И списак ту није завршен.

А знамо и ко су они и кроз какве су све трансформације прошли… Како су тада донели зло Србима својом политиком, тако га и данас доносе! На крају крајева, уместо што признају кривицу целог српског народа, нека признају само своју кривицу и свој удео у свему, и биће довољно! Нека се не извињавају у име свих нас, који смо имали пацифистички став деведесетих, који смо на време упозоравали шта ће се десити буде ли рата, нити у име свих оних који, као ратни инвалиди данас никоме нису потребни… а од којих многи нису ни преживели! Нека само захтевају кажњавање сваког џелата појединачно, и са једне, и са друге стране, уместо што неуморно раде против свог народа! А њихова имена се добро знају – знају их породице жртава… Дакле, како ниједан народ не би био етикетиран као геноцидан, нека свако именом и презименом одговара за оно што је урадио.

Буду ли инсистирали и на томе да бошњачки џелати одговарају, једнако као српски, самим тим ће поништити уврежено јавно мњење у свету да су Срби злочинци и, на неки начин, то ће бити сатисфакција за српске жртве. То ће бити и она противтежа, која ће одржати Републику Српску.

Међутим, њима је потпуно свеједно, изгледа. У стању су да за сваког од нас направе досије и да знају сваки наш корак, а нису у стању да направе спискове муслимана, који су учествовали у убијању и мучењу српских цивила?! И то управо они, који су били на ратиштима у Босни 90-их… Нико у то неће поверовати!

Јер, сви већ знају да је ова прича и тзв.“резолуција о Сребреници“ само увертира у нестанак РС, сви већ разумеју да је бити „мајка Сребренице“ политичка рола. На телевизији гледамо жене, које никако нису могле бити мајке деведесетих, које, пуне мржње, захтевају да се Бошњацима додели улога жртве, а Србима улога џелата. Не кажу само – зашто? И не морају. Јасно је.

И видимо да извесни представници српског народа пристају на то својим понашањем – уместо да захтевају да се у текст документа уврсти чињеница да су и српске жртве тема поменуте резолуције, једнако као и муслиманске! Зашто? Можда зато што их је лако уценити њиховим сопственим гресима и ућуткати?!… Можда зато пристају на све, на што нико пре њих није и не би пристао!?

Након што је званично Сарајево бацило рукавицу и изазвало Србиjу, тако што је Насера Орића одмах пустило на слободу, без најмање воље да истражи наводе, због којих га терети Србија, потпуно је јасно да Бошњаци не дају ни пет пара на српске ратне жртве! Одлазак А.Вучића ради поклањања бошњачким жртвама 11. јула и прихватање Резолуције о Сребреници после свега било би једнако непоштовању свог народа и издаји Републике Српске. Наводно, за сада није донео одлуку. Тврди пазар. Ако глатко пристане, осудиће га цела домаћа јавност. Ако не оде, имаће за вратом све своје „пријатеље из ЕУ“ и остале светске моћнике, а о невладиним организацијама у Србији да не говорим. Никако не би ваљало да после оног чувеног „Србија се сагињати неће“ ипак пристане на компромис, свестан је тога. Зато мудро ћути… али, на крају ће отићи! Живи били, па видели. Јер, шта је до сада урадио у интересу свог народа!?!

А propos… Једнако одмажу свом народу и новинари Б92 и сличних медија, који, наизглед немарно преузимајући израз Бошњака за Насера Орића – „командант одбране Сребренице“, од овог џелата праве искључиво браниоца недужних жртава. Несвесно?

И даље се игра у рукавицама… Карте ће бити бачене на сто 12. јула. Па, можда ће неко од наших политичара и отићи тог дана да се поклони српским жртвама у околини Сребренице, али сигурно неће тражити од Бошњака и представника других народа да покажу пијетет према нашим жртвама. Неће тражити реципроцитет.

Штета… за њихове политичке каријере! Јер, сви они други мотиви их и не интересују.

Извор: Соња Павлова – Србин.инфо

Ознаке: геноцид, резолуција о Сребреници, Соња Павлова, Сребренице, српски политичари