Прочитај ми чланак

НЕМАЦ КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО СРБЕ ВИШЕ ОД СВЕГА: Да ли се покајао због нашег понашања

0

prvi-svetski-rat-foto-wikipedia-1435645318-690669

У српској историји велики је број странаца дао допринос борби Србије за ослобођење. Дошли су међу Србе, али су и на жалост били продати и издани, па онда и заборављени од народа кога су свим срцем бранили. Није само у питању Швајцарац немачке крви Арчибалд Рајс који је последњих 20 година свог живота посветио српском народу, већ и један други Немац плаве крви који се заљубио у српкињу, прешао у православну веру, борио се за ослобођење Србије и на крају стрељан од људи које је највише волео – барон Алберхт Шиндлеру фон Клејстенбург.

Барон Алберхт фон Клејстенбург рођен је 1890. године у Источној Пруској, од оца Едуарда, племића са чином коњичког пуковника аустроугарске војске, и мајке Саломеје рођене Миколајчик, Пољакиње и блиске рођаке Станислава Миколајчика, председника пољске владе у егзилу из периода Другог светског рата. Клајстенбург је живео у Јорданову у данашњој Пољској до 1900. године када са родитељима прелази у Беч, где завршава основну школу, након које уписује Војну академију коју завршава 1911. као одличан студент беспрекорног владања.

Као артиљерски официр одлази у Бањалуку, а само неколико година након што је Хабзбуршка монархија анектирала Босну и Херцеговину развија блиско пријатељство са трговцем Љубом Бабићем. Због дружења са Србима колеге почињу да га зову издајником и пријатељем дивљих Срба.

На Светосавском балу јануара 1912. године упознаје Јелену Бућин и у њу се заљубљује до ушију. Била је то љубав на први поглед. Дан после бала отишао је до Јеленине породице и од ње затражио њену руку. Породица Бућин је дала сагласност али уз једна услов да и његова породица да дозволу. Међутим Алберхтов отац је то одбио, због чега он изненда одлучује да се одрекне племићког порекла, свих привилегија и постане Србин- православац.

Прелазак у православну веру обављен је у цркви Свете Тројице у Бањалуци, где Алберхт постаје Љубо, а презиме Алберхт фон Клејстенберг замењује српским Бабић – по најбољем пријатељу. Љубо Бабић после силних перипетја у војним књигама успео је да упише своје ново име, а 1913. успео је да се ожени и Јеленом. Промена имена, прелазак у православну веру и женидба са Српкињом нису прошли без скандала у Аустро-Угарској армији.

Избијањем Првог светског рата Барон Алберхт фон Клејстенбург, а сада Љубо Бабић послат је на фронт у чину кадета аспиранта. На одласку Јелена му је рекла:
“Немој се тући против Срба и Руса. Гледај да се на сваки начин предаш и пређеш на њихову страну”, рекла му је она.

cerska-bitka-sto-godina-bitka-prvi-svetski-rat-1408050474-551223

Алберхт или Љубо послат је са армијом на Цер. У очи почетка битке са Душаном Радовићем и неколицином војника Црно-жуте монархије који су били Срби, а одбили да ратују у име Фрање Јосифа против Србије прелазе Дрину у Србију.

Српски војници заробљене војнике шаљу у штаб Војводе Мишића- Жуће тада још генерала. О том догађају сведочио је и један Љубин бивши саоборац који је 10 година од завршетка и 14 година од почетка великог рата беседио за “Политику” 23. јула 1928. године:

“Генерал (Мишић) ме је питао како се зовем. Одговорио сам ‘Љубо Бабић’. И од тада сам остао под тим именом. На примедбу генерала да рђаво говорим српски, превалио сам преко језика раније смишљену лаж. Најзад кад ме пред растанак питао шта бих желео, одговорио сам му да бих волео да будем примљен у српску војску. Генерал Мишић ме тада пољубио у чело и рекао ми ‘Е, то ми је мило. Камо среће да имамо барем педесет хиљада таквих Босанаца‘.”

Алберхту је тада, по Мишићевом наређењу, дата униформа артиљеријског водника па је упућен у прикладну јединицу. Овај је потом захтевао да добије премештај у одред војводе Вука, Војина Поповића, где у борбеном заносу приказује храброст да се његови подвизи препричавају у целој српској војсци па га на положају посећује чак и војвода Степа Степановић који му се захваљује на борби за праведну српску ствар.
Алберхт пешке прелази Албанију са остатком војске, преживљава голготу и опоравља се на Крфу. Први ратни распоред после опоравка је на планини Ветерник где почињу борбе са Бугарима и где чини значајни херојски подвиг који је остао забележен.

Наиме Бабић је са два пољска топа помагао напредовање српских пешадинца. Током контранапада Бугари су прекинули телефонску ветззу због чега је Бабић одлучио да устане из заклона попне се сам на осматрачницу И ризикујући свој живот издаје команде артиљерцима док пешадија није коначно поразила Бугаре.

Због овог херојског чина војвода Степа Степановић додељује му прву армијску похвалу и Орден белог орла са мачевима, а касније добија и дивизијску похвалу, Златну медаљу за храброст, други Орден белог орла са мачевима.

Завршетком ратне епопеје Алберхт или Љубо вратио се свакодневном животу, али се тамо како би се данас рекло није снашао.

Захваљујући трачевима, подметањима и сплеткама Љубо је после рата упркос свом херојству остао у чину који је носио у Аустро-Угарској армији. Да ствар буде гора чак и они који су били у аустроугарској армији, а после рата прешли у војску краљевине СХС су брже од њега напредовали.

Апсурд је ишао дотле да је за чин капетана морао да полаже испит, а многима је тај чин признат у врлини рата. Горе по Алберхта-Љубу било је полагање за чин мајора. Војна комисија га је чак три пута обарала. Ни то га није поколебало већ је наставио да се усавршава И верно служи краљу и отаџбини.

Службовао је у Зајечару, Требињу, Мостару, Осијеку, Ђаковици, Приштини, пред Други светски рат и у Прилепу где му је командовао генерал Милан Недић. Тада бива унапређен у чин пуковника у коме га је затекао Други светски рат.
Почетак априлског слома Југославије затиче га у Скопљу, а некако успева да се домогне Земуна код женине родбине.

Пошто је Недић оформио  владу ставио се њој на располагање. Није хтео идеолошке размирице, па је захтевао да се бави заштитом српског живља. Највише је допринос дао заштити цивила на Хомољу где се после бекства из затвора сукобио са одбеглим робијашима. Током рата Алберхт-Љубо сукобио се и са Љотићевцима, Немцима,четницима и Партизанима. Због обрачуна са бандама у источној Србији Недић га унапређује у чин генерала,.

Са генералским еполатема провео је кратко, јер су га ухапсили Немци. У историји забележене су две верзије овог хапшења.

Прва каже да га је Гестапоу потказао завидни Србин , а друга да га је препознао колега из бечке војне академије.
Од сигурне смрти лично га је спасао Милан Недић. Међутим Немци га шаљу у логор Осанабрик, где доживљава шиканирање од стране других заробљених српских официра и војника, па чак и физичке нападе.

Крај рата га затиче у логору Хамелбург.

После рата, не желећи да се врати у комунистичку Југославију, у Минхену отвара кројачку радњу и окупља око себе српску емиграцију. Између осталог, и Димитрија Живковића и Илију Брашића којима опрашта тортуру у Оснабрику. Али, они њему не опраштају његов опрост већ ОЗНИ дојављују где живе, која га киднапује и доводи у Београд.

Барон Алберхт фон Клејстенбург алиас Љубо Бабић оптужен је за: организовање Српске државне страже, убијање 33.000 партизана, сарадњу са окупатором, денунцирање патриота у Оснабрику, и силовање једне партизанке.

Схвативши да је унапред осуђен, Љубо Бабић се концентрише на обарање последње наказне оптужбе.

Показује суду дописницу од оца те партизанке који му се захваљује за хуманост и покушај да се она ослободи, па суд одустаје од те тачке. Одбранивши част, одлучио је да се препусти судбини мушки и војнички, српско-пруски, и да насмејан оде у смрт.

Осуђен је на смрт стрељањем и то под именом Шиндлер, намерно лишен његовог српског имена, пошто судија није знао да изговори име Алберхт, након дугог мучења, рекао је: Адолф.

Поред тога, одузета су му сва национална и грађанска права и части доживотно.

Стрељан је 2. септембра 1946. године на Ади Циганлији, или на Стрелишту на Авали. Гроб му као и Дражи Михаиловићу никада није откривен.

(Курир)