Прочитај ми чланак
Србија је поново пред избором да испоручи оно што не може дати да јој се не би догодило оно што не може преживети.
1.
Превише је за четврт века остало за Србима историје да би данас иједно решење било просто; не много мање историје чека их у наредна два месеца да би ишта могло да буде лако и једнозначно. Згушњавање је апсолутно: Слободану Милошевићу је за пут од Дејтона, где је постао „фактор стабилности“, до Рамбујеа, где је постао „фактор раздора“, требало више од три године. Александру Вучићу, актуелном „фактору стабилности“, до његовог Рамбујеа биће потребно не више од три недеље.
Рамбује у српском политичком искуству није тек историјски догађај који је претходио агресији НАТО на Србију, већ жива парадигма новије политичке историје. Рамбује је друго име за избор који то није, то је место на коме треба да испоручиш оно што не можеш дати да ти се не би догодило оно што не можеш преживети. Како смо до тога дошли и да ли смо из тога икад излазили (1914, 1941), прича је мало дужа, превазилазећи сваку нашу личну или политичку омразу, не остављајући невиним ниједну од наших политика.
2.
Ту „парадигму Рамбује“ брутално је описао Данијел Сервер, тип који је већ више од 20 година задужен да америчке поруке Србији преводи на језик разумљив свима. У својој последњој поруци, формираној у жанру циничне претње под императивом „или-или“, Сервер супротставља расположиве српске опције као опозитне парове. Србија, каже, мора да изабере између развоја и „неутралности“, како он назива одржавање добрих односа Београда са Москвом.
Наравно, изостаје одговор на који начин се сарадња са Русијом противи развоју Србије. Можда Русија не плаћају робу која им се испоручује? Може бити да Србија губи у повлаштеним економским пословима са Русијом? Можда руски гас има та природна својства да може да учествује у развоју Немачке, али не и Србије?
Нема ту много логичних објашњења зашто нас сарадња са Русијом одвлачи од развоја, сем оног претећег – да ће се неко, ако наставимо са Москвом, потрудити да буде баш тако. Што нас опет преко „парадигме Рамбује“ враћа 15 година уназад и, према поузданом сведочењу Вилија Вимера, говори о америчким намерама да Србија буде „трајно искључена из развоја“.
„Слобода медија“ или аутоцензура „прорежимских уредника“, следећи је Серверов опозит, који подразумева да овдашње медије могу да акају само странци, и ту „прорежимски урадници“, а и режим с њима, немају шта да траже. Има још: не руски гас, већ из Катара, Либије, Азербејџана, Хрватске, Израела и Кипра, уз ветрењаче, наравно. НАТО, а не „противљење становништва“; извињење у Сребреници, а не Додик; признање Косова, а не „безбедносни ризици“.
На крају, поред свих тих опозита, Сервер, испоручујући цену своје беневоленције, формира и основни опозит, онај због кога је и настао цео његов текст. На једну страну је дакле сместио Вучића, који је „пружио један наговештај светлије будућности“, а на другу Вучића, који је „у прошлости изговорио нешто што сматрам одвратним“. Одакле Сервер гради наду да се Вучићу слична одвратност да на те захтеве одговори негативно не може поновити. Јасније не може.
3.
Америчка формула завршетка овдашњих послова, започетих 90-тих година, стаје у једну реченицу: архитектура Балкана мора се завршити без договора са Русима, и без њиховог озбиљног присуства. А то значи наставак ширења Албанаца. То значи формирање Хрватске као предводника регионалних политичких процеса. То значи ликвидацију српског питања на свим територијама које нису предкумановска Србија. То, коначно, значи потпуну унутрашњу разградњу Србије.
Већ смо расправљали о томе да српски отпор томе не може проћи без дестабилизације државе, што преко албанских терористичких потенцијала, што преко домаће пете колоне у власти и ван ње, што преко ових јадних медија.
Питање је, међутим, да ли је српски пристанак на то могућ на миран начин?
Тренутно, можда да, али сагласност са условима које је Вучићу предочио Сервер довела би до потпуног унутрашњег разарања друштва, утолико дубљег колико би изостала свака помоћ са Запада, а, како видимо, о помоћи се и не размишља.
То разарање друштва било би праћено адекватним разарањем политичке сцене и дубоким расколом унутар целог једног позамашног политичког корпуса који је своју идеју последњих година градио на премисама како се западним моћницима не можемо директно супротстављати, али треба чекати повољну прилику за формирање националне политике.
Све што је проруско у Србији биће тучено и прогоњено, исто онако како су данас нападнуте све српске странке које показују недвосмислено разумевање за Русију.
Коначно, на улицама ће се појавити клинци који убијају за десет евра, а одмах за њима и они који то исто чине у име политичке идеје.
Једноставно, то се не може мирно завршити.
![obam merkel nazdravljaju]()
4.
На јасну Вучићеву одлуку – при чему ће, а то је важно, то бити одлука можда више лична него државна – неће се предуго чекати. Цео тај сплет захтева има две битне карактеристике. Прва, он искључује ону врсту компромиса где је могуће изабрати и испунити половину захтева, а другу половину одложити и тако купити још неки тренутка мира. И, друга, тај корпус услова има један оштар симболички шпиц на свом врху, и он се зове Сребреница.
Уколико Србија пристане да прећути британску резолуцију у УН и уколико се не продере до неба, захтевајући од Русије и Кине вето у Савету безбедности, биће то не само знак о њеном мирењу са западном интерпретацијом Сребренице већ о њеном пристанку да живи са својом историјском кривицом и са свим оним што из те кривице произлази. А ни то неће ићи.
5.
Рамбује онда није могао да прође у миру божјем, како год да се завршио. Не може ни сада. Странци верују да су за себе створили повољне прилике у Србији, где половина јавног мишљења пристаје да жртвује Србију само да умлати Вучића, док би друга половина исто жртвовала Србију, само да га спаси. Ето консензуса.
Тешко време нам не гине, и тада се, ко разуме, приступа промени регистра. Тада се не поставља питање о нашим приликама, него о нашим дужностима. А, кад говоримо о одбрани отаџбине, питање да ли то чинимо са власти са којом можемо да је одбранимо или не, није неважно, али ни опредељујуће.
Извор: standard.rs
