Прочитај ми чланак
Један је Џејмс Клугман, задужен за обавештајну делатност и координацију југословенске секције СОЕ а други је Фицрој Меклејн, агент СОЕ који је био распоређен код Тита у Врховни штаб НОВЈ који су својим играма допринели да Михаиловић буде стрељан.
У светлу последње одлуке да се поништи пресуда против генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, није згорег подсетити се како је дошло до тога да он уопште и буде стрељан. Да будемо прецизни, како је дошло до тога да се подршка савезника пребаци са четника на партизане.
Пре свега, треба напоменути једну битну ствар: рехабилитација Михаиловића не значи да суд сада тврди да је он био невин, да није одговоран за оно што му се стављало на терет, већ да није имао фер суђење, тачније, да је његово суђење било монтирани процес.
Постоје неке историјске чињенице у вези са четницима које не би требало сметнути са ума.
Прво, они јесу чинили злочине, како против Срба неистомишљеника, тако и против Хрвата и муслимана. То што су и партизани чинили исте такве идеолошки мотивисане злочине, не значи да су четници по том питању невини већ значи да су сви криви.
Друго, током једног дела Другог светског рата (спорно је током ког дела тачно, тако да нећемо улазити у детаље) четници су били крајње неактивни што се тиче борбе против окупатора, док су неке њихове групације биле или у отвореној или у скривеној колаборацији како са њима тако и са усташама (што је неопростиво) и нашим квислинзима, Недићем и Љотићем.
Такозвана легализација неких (не свих) четничких јединица код италијанског, а потом и код немачког окупатора, а све са циљем борбе против комуниста, је историјска чињеница; може вам се то понашање чинити оправданим или неоправданим у датим околностима, и из ове перспективе, али то не мења факте (да ли је или није Дража за то знао је такође спорно питање, као и ако је знао, да ли је подупирао или само прихватао као нешто на шта не може да утиче; нема сврхе износити доказе у прилог и једне и друге стране, јер свако верује у оно у шта хоће).
Мартовски преговори с Немцима
Једнако томе, и партизани су 1943. године након Битке на Неретви учествовали у такозваним Мартовским преговорима са Немцима када им је Тито понудио заједничку борбу против искрцавања западних савезника, али такође и нагласио да су њихов главни непријатељ четници.
Да ли су партизани тада понудили Немцима сарадњу за уништење четника, или не, још је једно спорно питање, али је очито да су Немци одбили све осим краткотрајног примирја и размене заробљеника, с обзиром да је недуго потом почела Битка на Сутјесци. Може се рећи да Мартовски преговори партизана и Немаца имају своју директну паралелу у преговорима које је генерал Михаиловић водио са Немцима 11. новембра 1941. године; били су неискрени, тактични, са практично идентичним циљевима.
Треће, а ово се надовезује на претходну тачку, четничка колаборација са Немцима никада (барем не код огромне већине) није била искрена већ је била нужност. Они нису били фашисти као што су то биле усташе.
Четници су се Немцима и Италијанима окренули када није било другог избора, посебно након што су Британци окренули ћурак ка Титу, или када је било потребно уништити комунисте које су четници гледали као највеће непријатеље јер су били уверени да ће савезници добити рат, а да ће га Хитлер изгубити.
Из тог угла, вероватно су се плашили да ће земља отићи у социјализам после рата, што су желели да спрече, али нису успели.
Све ово кад се узме у обзир, долази се до чувене “продаје” четника од стране Енглеза, посебно од стране Винстона Черчила, и питања зашто Енглези нису помагали четницима до 1943. године онолико колико су помагали партизанима након тога.
Џејмс Клугман
Ко је од Енглеза учествовао у продаји четника
Један је Џејмс Клугман, задужен за обавештајну делатност и координацију југословенске секције СОЕ (Special Operations Executive), а други је Фицрој Меклејн, агент СОЕ који је био распоређен код Тита у Врховни штаб НОВЈ.
Проблем са Клугманом је у томе што је за све време трајања Другог светског рата био совјетски шпијун и комуниста, што се тек касније открило. И то не једини. Показало се да су многи на кључним позицијама били комунисти и совјетске “кртице” које су пресудно утицале на то да Черчил одлучи да подржи партизане.
Клугман је од Лондона скривао четничке успехе, а слао информације о њиховој сарадњи са окупатором када је уопште и није било; дешифранти из Блечли парка су пресретали кодиране немачке поруке које су то негирале, али пошто су на путу до Черчиловог радног стола пролазиле кроз руке других скривених комуниста попут Кима Филбија, Доналда Меклејна, Џона Кернкроса и Ентонија Бланта, британски премијер је био у потпуном мраку о томе шта се дешава у Југославији.
Клугман се такође сматра главним одговорним за масивну саботажу снабдевања материјалом снага генерала Михаиловића, чак и у време док је Лондон подржавао ЈВуО, због чега је Дражин штаб био уверен да су Енглези неискрени у подршци, што је довело до тога да начини баш оне грешке којима су се Клугман и њему слични надали да ће начинити (рецимо, легализација и узимање оружја од Немаца). Паралелно са тим, Клугман је глорификовао Титове партизане, величао и/или измишљао њихове успехе, преувеличавао њихову бројност, скривао њихове праве намере у смислу изгледа државе након рата.
У овоме је имао помоћ Фицроја Меклејна, кога је Черчил 1943. године послао у Југославију за једним јединим задатком: да сазна поуздано ко на нашим просторима убија највише Немаца.
О Титу се још 1943. године готово ништа није знало; Фицрој Меклејн је рецимо био убеђен да је у питању жена. 6. новембра 1943. године он шаље у Лондон извештај (који неки британски историчари називају “блокбастер-извештајем“, због преувеличавања холивудског типа) у коме је изнео читав низ невероватних података за које се данас сасвим сигурно може рећи да су биле лажи.
Једна од тих лажи је да су партизани бројали 220.000 људи. Ово је било двоструко више од немачке процене, а помисао да су педантне Швабе којих се то највише тицало направили толико грешку је неодржива. Шта више, то је било три пута више наводних партизана од процене коју је само неколико месеци раније дао Виљем Дикин, други агент СОЕ. Чак је и сам Меклејн касније написао да му је Тито казао да има нешто “преко 100.000 партизана”.
Још једна од неистина Фицроја Меклејна је била та да Тито има 30.000 партизана у Србији и Македонији, што је било преувеличавање џиновских размера; партизана је у том тренутку у Србији било вероватно десет пута мање. Британски агенти и амерички пилоти су 1944. свуда у Србији наилазили на подршку Михаиловићу, док Меклејн пише како партизани тамо имају “пуну подршку цивилне популације” и како је Михаиловић “у потпуности дискредитован у очима већине људи”.
Меклејн, који није говорио српско-хрватски и који је у Југославији био само три недеље, није могао да говори о јавном мнењу у целој земљи. Ерик Гринвуд, британски официр који је био у Србији током рата, назвао је те речи “очито глупом изјавом”.
Овај извештај је био екстремна верзија куле информација које је Југословенска секција СОЕ у Каиру на челу са Клугманом градила назад годину и по дана, али потпомогнут извештајима Виљема Дикина, који је партизанима поверовао да су све јединице које на терену сарађују са Немцима заправо четници и да све што раде раде уз Михаиловићеву сагласност, као и са извештајима агената који су били међу четницима који су јављали да постоји застој у њиховом анти-немачком деловању (до кога је дошло великим делом и због Клугмановог саботирања снабдевања четника) довео је Черчила – коме је на уму била само победа над Хитлером – пред свршен чин.
Како је могуће да су Меклејн и Дикин поверовали у све оно што су чули од партизана? Неки тамошњи историчари ово објашњавају тиме да британски официр и џентлмен не може да замисли да га неко гледа у очи и лаже; ова хипотеза је нама, наравно, смешна, јер ми имамо извесно предубеђење када се ради о Енглезима.
Сукоб у Каиру између две фракције
Истина је да у сукобу између две фракције СОЕ у Каиру, око тога кога подржавати, Дикин пао под утицај Клугмана, иако није био нити је постао комуниста, док је Меклејн вероватно једноставно пао под утицај самог Тита, чија је харизма и у том периоду била огромна.
Британско окретање ка Титу и партизанима великим је делом производ деловања тајних руских агената у њиховим обавештајним структурама; премда су четници радили ствари које су за сваку осуду, оне не би биле пресудне да је Черчил имао јасан преглед целокупне ситуације, пошто су и партизани радили сличне ствари; даље, највећи грех четника, колаборација, последица је добрим делом деловања баш тих истих руских агената у британским структурама.
Наравно, са своје стране је и Дража правио велике грешке које су на концу довеле комунисте на власт, али о томе неком другом приликом.
Извор: Телеграф.рс
