Први део Вучићеве владавине прошао је у знаку његовог умећа да разгради политичку сцену; други део и исход зависиће од умећа да је гради.

1.

Тешко да се моћ отпора Виктора Орбана западним силама може свести на једну ствар, тек ова о којој ће бити речи је међу првих пет. Наиме, кад је Орбан у петак – а то му није први пут – рекао да интерес Мађарске није у томе да напусти ЕУ и НАТО, то није био знак да је поново постао еврооптимиста, већ да му тему изласка из ЕУ у фокус јавности поставља неко други. Реч је, логично, о десничарском Јобику – у чијем формирању је Орбан, мало је рећи, учествовао – који захтева да се Мађари на референдуму поново изјасне о односу према ЕУ, док су НАТО давно прогласили „безбедносно ризичним“.

Афирмацијом екстремније понуде Орбан погађа неколико циљева. Прво, он у јавној свести неутралише онај корпус питања који му намеће опозиција прозападног Ференца Ђурчања, измештајући политички фронт далеко од ње. Друго, терет међународног притиска са себе дистрибура по политичкој хоризонтали ослобађајући фронт сопственог деловања. И, треће, иако га САД сматрају за екстремисту, он код куће остаје ушушкан на средишњој позицији. Притом, док Јобик проглашава својом највећом конкуренцијом, Орбан противницима у свету шаље циничну поруку да то што њега не желе на челу Мађарске може само да их доведе до тога да на власти имају неког кога желе још мање.

Питање је, наравно, да ли је и Вучић покушао нешто слично кад је почетком месеца за највеће конкуренте прогласио странке деснице, које на Западу никако не би волели да виде на челу Србије. Утисак о томе употпуњен је пошто је Стратеџик маркетинг прошле недеље објавио а новине попут Блица дале пренаглашену пажњу расту рејтинга странака које се овде називају десним (Двери, СРС, ДСС), проглашавајући их највећом опасности по Вучићеву власт.

2.

Осим што у обе земље постоје три главне политичке струје и што је средишња владајућа, између Мађарске и Србије више је разлика него сличности. Највеће су у политици саме владајуће странке, и то не толико у њеним манифестацијама колико у самој сврси. Хајде да зато за тренутак оставимо Орбана и видимо шта су темељне догме Вучићеве политике, шта су тачке које она досад није изневеравала.

На првом месту то је одсуство конфликта са западним силама, где су, поред осталог, и улазак у ЕУ, и косовска и основи економске политике. Речју, према тој политици, српски интерес настоји се уклопити у интересе западних сила. Уколико је у колизији с њима, од њега се на овај или онај начин одустаје. Проблем је, међутим, у томе што су – а то је битна специфичност Србије – захтеви западних сила до те мере екстремни да за националну политику остаје толико мало да то угрожава и основну самоодрживост Србије као државе. На тај начин таква политика има разлога да страхује од конфликта са западним силама, али не мање и од његовог одсуства.

timrothskellig03Друга спољнополитичка догма су односи са Русијом. Они мање почивају на истинској равнотежи између две силе, а више на балансу између минималних захтева Москве и максималних Вашингтона/Берлина. У динамици односа та догма доскоро је можда могла и да буде напуштена, међутим претња довођењем до краја процеса давања независности Косову и Метохији и, посебно, растућа претња силом са тог простора учвршћује Русе чак и као нешто стабилнију спољнополитичку догму него јуче.

На унутрашњем плану – а формула успеха у овом случају је да се он што мање додирује са спољним – догма је осујећивање политичке конкуренције. Она се остварује што је могуће већом контролом политичког процеса, финансијских токова и јавног простора, утолико важнијег што се највећи део те политике и одвија у медијима, а не у институцијама. Вучићева политика вешто је искористила политички и морални крах петооктобарских странака и склонила их са сцене, остварујући један тип ауторитарне владавине, каква је без отпора могућа само у пораженим, разочараним и уморним друштвима.

3.

Формула владавине остварена на таквим спољнополитичким и унутрашњим догмама унајкраћем се остваривала у томе да степен и брзина испоручивања захтева странцима стварају слободу за артикулацију унутрашњих аспеката владавине. Та слобода утолико је већа што је сваки претендент на власт на време био уочен и елиминисан.

У условима где је та политика од својих претходника на власти наследила и учврстила прву спољнополитичку догму, странце дакле, не може се размишљати о њеној сврси која се остварује у дисконтинуитету са претходним политикама. Зато би се права сврха те политке могла назвати колатерарном. Са једне стране, она сопственим неприкривеним служењем, за које, још мање прикривено, не добија ништа, разобличава западну политику, и отуда пад евроентузијазма у Србији. Са друге стране, она, у континуитету са режимом који је препознат као поражен и морално банкротиран, црпе задње и материјалне и институционалне ресурсе затеченог система, већ по томе одређујући своје наследнике као владу дисконтинуитета. То је веома важан моменат, а видећемо и зашто.

Владати на симетрији слабости према странцима и показивања мишића на унутрашњој сцени могла би да буде спој комплементарних енергија да није две спољнополитичке чињенице. Једна је Украјинска криза, која је заоштрила прву и другу спољнополитичку догму Вучићеве владавине. О томе је доста речено, али није ништа о другој спољнополитичкој чињеници. О Македонији је реч. Наиме, у Београду веома добро разумеју да су догађаји покренути тамо превазишли свој очигледни циљ – рушење Груевског. Речју, смисао обојених револуција не исцрпљује се у смени непослушних владара, већ у геополитичким померањима (велика Албанија) или ресетовању заглављених друштава, која бивају на неко време пацификована на фону нових победничких парола.

Отуд, Македонија у српском случају значи две ствари: прво, можеш да будеш послушан колико хоћеш, нема гаранције да ће те терористи заобићи. И, друго, ако без милости црпећи задње ресурсе система, сам своје наследнике артикулишеш као владу дисконтинуитета, сам се намешташ за ресетовање друштва, утолико више што оно мора да буде контролисано са Запада, као и свака нова подела карата. Унајкраћем, Вучићева влада се намешта изван уобичајеног лука владавине, што би њено приземљење једног дана могло да учини и бурнијим и болнијим од свих које знамо.

Све то вероватнијим чини и чињеница да поједине догме те владавине почињу да се сударају, онемогућавајући спољну и унутрашњу политику као два оделита тока. Наиме, бесконфликтност са Западом и пријатељство са Русима на дужи рок нису могући, без обзира што се Србија данас изјашњава и за руски и за азербејџански/амерички гасовод. Још мање је могуће ово прво са утицајем владе на медије, будући да је већина њих под фактичком контролом странаца, и није чудо да је једини отворен сукоб Вучићеве владе и странаца избио баш око медија.

Дакле, може Вучић код Бајдена и да препусти сву српску имовину на Косову и да опере руке од Додика, чак и да каже како неће руски гас, може, речју, да се врати као Милошевић из Дејтона овенчан славом глобалног фактора мира, али у коферу неће донети више од Слобе – никакве гаранције ни за себе ни за Србију. Речју, послушност, за разлику од пре, више не значи стабилност, чак ни краткорочно.

4.

Друга политика у Србији – коју овде номинално предводи ДС иако је суштински носе либерална јавност и медији пете колоне – чак и овако неартикулисана, странцима може да понуди више од Вучића. Испоруке владе свакако неће бити мање, а све ће се одвијати уз мање галаме, мање конфликта, мање ратова за медије и мање ауторитарности – која је на Западу, после свих тих Путина, Орбана и сличних одметника, друго име за смртни грех непредивости. Иако та политика – која, уверена искуством петог октобра да се власт дели у амбасадама а озваничује на изборима – данас нема снагу да победи Вучића, њена моћ је у томе да може да држи фронт питањима која делегира пред њега, од каквих је Орбан побегао у полемику са Јобиком, а Вучић данас нема где.

5.

Трећа политика у Србији је суверенистичка, она коју прозападни медији овде крсте десном. Иако носиоце те политике медији држе на маргинама јавног поља, и ДСС, и СРС, и Поповићева СНП и Трећа Србија, па чак и „опасне“ Двери, су системске странке.

Шта то значи?

Као такве, ако би неким случајем оне победиле на изборима, њихов евроскептицизам се не би очитовао тако што би престале да дижу слушалицу Бриселу или би га гласно отерале дођавола. Оне би разговарале иако, готово сам уверен, данас ниједна од њих нема ни политичку ни процедуралну представу о изласку из преговора о придруживању ЕУ, још мање о томе колико би тај процес могао да траје и колика цена би била плаћена.

Наравно, то им не треба узимати за зло, оне то немају јер су далеко и од власти и од друштвеног дијалога. Тек, немајући ту калкулацију, која би их приближила и бирачима и реалној политици, а како јесу системске странке, евентуалним доласком на власт оне би могле да понове судбину грчке Сиризе. Ципрасова екипа много се боље сналазила у вансистемским акцијама јуче него, рецимо, данас у преговорима са ЕУ, који већ по себи јесу коцкање са крупијеом, постављајући пред свет озбиљно питање да ли је дистанцу према ЕУ уопште могуће направити изван система. То, наравно, пред наше суверенистичке партије поставља разумно питање да ли би своје политичке програме могле да остварују у оквиру затеченог система међународних институција, или би морале да, попут Сиризе, већ на самом почетку одступе од тих обећања.

Све то значи како све три данашње политике у Србији тешко да могу, саме за себе, имати неку сврху која би се огледала у конкретним постигнутим резултатима. На сваку од тих политика Запад, како се показало што код нас што у Грчкој, има ефикасан одговор, а тај одговор не може значити добро за Србију. Конкурентска кореспонденција неких од тих политика, међутим, обећава више од деловања сваке засебно. О чему се ради?

Све док линија фронта у српској политици буде постављана на питањима која данас стоје између Вучића и либералне јавности и партија, у Србији ће трајати конкуренција у давању странцима, које се пре или касније може завршити само сменом власти на том сету питања и доласком нове власти која са давањем наставља. Измештањем политичког поља између Вучића и суверениста, он би, осим што би ојачао националну јавност, могао да избегне такав расплет и за себе и за Србију. Наравно, не би тиме постао Орбан, али без тога не би ни могао. Елем, први део Вучићеве владавине прошао је у знаку његовог умећа да разгради политичку сцену; други део и исход зависиће од умећа да је гради.

Ако то не уради, ништа за то, урадиће странци, који никако неће пропустити да питањима која пред Вучића поставља либерална јавност придружи макар део суверенистичких странака. Ко мисли да је то немогуће, нека погледа како данас либерали лепо сарађују са делом националне интелектуалне сцене. Водећи Србију у епоху петог октобра 2.0.

Извор: Нови стандард

Ознаке: Балкан, Жељко Цвијановић, Србија, српска спољна политика