Прочитај ми чланак
Звонка Лепетића су на улици пљували због улоге кољача у „Окупацији у 26 слика“, Танасије Узуновић је био омражен, јер је глумио црнотројкаша Јапанца, а ја се искрено бојим за судбину оног несрећника који рекламира „супер повољне кеш кредите“.
– Љуба Поповић држи реч! – егзалтирано узвикује спремајући се да скочи банџи џампом.
Наиме, према замисли маркетинг-сценаристе, дотични Љуба се опкладио да ће да скочи у бездан дође ли дан да нека банка даје кредит – без камате.
Наводно, тај дан је дошао, а „Љуба Поповић држи реч!“
Не буде народ лењ, зашиљи оловчицу, пресавије папир и баци се на математику: толико рата пута толико пара, деда за рату, рата за репу, миш за мачку – испаде да вратиш скоро дупло од оног што ти банка великодушно даје „без камате“.
Било је лажова и раније, не браним, али је ово, братац, сваку меру превршило. Гледају те у очи и лажу ко пас, фали само џепни сат да вам га клате пред очима и понављају: ти верујеш у ово, твоји капци су тешки, ево кредита без камате, навали, навали, будалице моја…
И ко ће онда да буде крив ако неки гневни грађанин грешног Љубу из рекламе избубеца ко вола у купусу? Шта зна народ шта је стварно, а шта глума, па наше бабе гледају порниће до краја надајући се венчању.
Шалу на страну, али има ли у овој јадној папаја држави неко ко кажњава за очигледне лажи? Жена у Енглеској добила одштету, јер се није пролепшала, а на чудотворном препарату је писало да хоће, а овде те ко сомину вуку за бркове и ником ништа.
Овде „угледни“ меснопрерађивачки гигант ували црве у месу, а онда његови адвокати докажу да си црве или измислио, или лично запатио па потурио поштеној касапској империји, не би ли јој нарушио репутацију.
Генерално, ко у Србији не полуди, тај није баш најнормалнији. Један Горњомилановчанин се годинама прогања са локалном електродистрибуцијом: наиме, они му упорно шаљу рачун за дуг од – 20 пара. Он лепо дође у централу и извади динар, они му кажу „хвала, довиђења“.
– А, не, не, неће моћи. ‘Оћу кусур – каже грађанин.
– Али, ситније од динара не постоји – одговоре му шалтеруше.
– Онда ништа, вратите ми тај динар.
И оде.
Идућег месеца ето опет опомене на 20 пара, ето њега на шалтер, „има ли кусура?“ – „нема“, „ништа онда, ајд здраво“…
Треба имати живаца па се прегањати са бирократским октоподом. Како год се окренеш, дупе ти остане позади, краду ти из очију, а ти ћутиш и гледаш банкаре као мађионичаре – како ово, мајку му, све поштено, а ја остадох кратких рукава?!
Можда је тајна у харизми Љубе Поповића, који држи реч? Или у оном дедици који мами грешне пензионере да се увале у живо блато, јер је једног дана решио мој деда, да ми купи све што мени треба? Или је, пак, кључна, она дугонога плавуша која ти очас посла изради кредит за стан, па ти онда ноћу спаваш као беба, без глуве бабе која тражи лекове, или деде са пропалом простатом који по цео дан трчка да пишки па ока не можеш да склопиш?
Да се одмах разумемо: свако од нас има право да испадне глуп, под условом да то не боли. Е, кад та глупост заболи, ту би требало да ускоче суд и држава и да лажовима који живе од туђе наивности тако извуче уши и очисти рачуне да ником, никад и нигде не падне на памет да глуме легалне друмске разбојнике.
А, теби, Љубо Поповићу, дабогда пукао тај банџи џамп! И то без камате.
Извор: vesti-online.com
