Историчари Чедомир Антић и Предраг Марковић објавили су ексклузивни фељтон о томе како би Србија изгледала да су се неке ствари у прошлости Балкана десиле другачије него што јесу

Србија је успела да се одупре налету Османлија и да не изгуби свој религијски, али и национални идентитет све до данас. Али ево шта би се догодило под неким другим сценаријом, односно да су догађаји и позиција тада моћних сила (и Србија је била међу њима) били мало другачији.

Историчари Чедомир Антић и Предраг Марковић објавили су у Недељнику ексклузивни фељтон о томе како би Србија изгледала да су се неке ствари у прошлости Балкана десиле другачије него што јесу. У 35 целина, на занимљив начин, биће обрађене теме од Светог Саве до Зорана Ђинђића.

У средњем веку, Србија остаје православна, али без самосталне народне цркве. Судбина Босне била је слична. С обзиром на то да је Босна била окружена католичким и православним државама, остала је немирна и неизграђена сво до краја 14. века, а православна црква је последицом своје изолованости постепено прихватила јеретичка учења патарена (који су и превладали) и касније, богумила.

Почетком 15. века уочи османског освајања, Црква босанска је почела убрзано да пропада.

У време династије Намањића, Србија не би могла да буде толико моћна, да није имала сопствену православну епископију без црквене самосталности. Средњевековна монархија под Немањићима, једноставно не би могла да буде толико успешна због снажног утицаја византијског савета током две стотине година.

Шта би се десило у супротном, шта би било са Рашком?

Вероватније да би Рашка остала држава великих жупана који би се међусобно наслеђивали у породици по принципу сениоритета (најстарији члан би био изабран за владара). Њену црквену организацију, преосталу православну епископију, католичка Угарска, српске приморске државе и православна Бугарска оптуживале би за јерес. Уколико би се одржала, ова држава би се тешко ширила на југ, а временом би идентитетски отпала од приморских српских земаља.
Притом, сматра се да би долазак Османлија можда довео до исламизације чиме би вероватно у време пропасти Османског царства остао територијални, непрекинут појас од Цариграда, преко Тракије, Македоније, до Србије и Босне, насељен већинским муслиманским светом.

Самим тим, питање националног ослобођења Балкана постало би сложеније и вероватно би у време покушаја еманципације балканских хришћана између 1839. и 1856. године – када је Цариград био под притиском великих сила давао права другим вероисповестима – у Србији и Босни преовладала конзервативна беговска опозиција.

Дошло би и до појаве “социјалистичког ислама”. Наиме, уколико велике силе не би освојиле Србије и Босну и раселиле њихово становништво, тек би временом, у доба нестанка модерне Турске и деконолизације у Азији и Африци, у њима преовладао “социјалистички ислам”.

Уколико би њима владали конзервативни политички и верски кругови, оне би стајале у савезу са Немачком у оба светска рата. До нашег времена после три десеције ауторитарне баасистичке (социјалистичке) или комунистичке власти, те двадесет година неуспешне транзиције, вероватно би исламска Србија и босна доживеле покушај демократизације током “Арапског пролећа” и кначно деловање “Исламске државе”.

(Извор: Недељник)

Ознаке: вера, османлије, Србија, средњи век, црква