Прочитај ми чланак
ДЕЦЕНИЈАМА после Првог светског рата у Србији и Београду расли су ђаци који су на питање учитеља „ко ти је тата“ или „ко ти је деда“ немоћно слегали раменима.
Нису стигли да их упознају. Знали су за њих само из прича.
„Погинуо је у Великом рату“, говорили су.
Нама је остало да се са дужним пијететом сетимо својих предака из тог доба.
Остали су нам неки драгоцени записи и сећања на та времена, али се чини да нисмо остали довољно доследни претходницима, који су честито гинули призивајући неку бољу будућност коју су планирали за нас.
Шта им се остварило, пуштамо читаоцу на суд….
Када нико други неће, остају нам уметници да сачувају сећање на оне које не бисмо ни на који начин смели да заборавимо.
„Укрштање“ кадрова
ПОСЛЕ великог напора, Милорад Антонијевић се усудио да врати Београђане у прошлост од пре једног века. Да макар мало досегне ужас који су бранитељи града доживели током 1914. и 1915. године. Наш саговорник је фотограф, али и стручњак заљубљен у начин на који су сниматељи оног доба гинули јурећи кадрове који ће потомцима остати за спомен и част.
Антонијевић је још по нечем битан. Укрстио је искуство фотографа и уметника, па је старим, ретким фотографијама решио да врати колор, који у то време нису имали отисци сниматеља. Предано успева да пронађе колорне обрисе онога што су нам сачували црно-бели снимци до данашњих дана, а потом се труди да пронађе „обојену“ причу која би нам допричала оно што стара фотографија „не уме“.
„Београдске приче“ су већ писале о овом аутору, али овог пута смо одлучили да „укрстимо“ његов рад са искусним оком фотографа „Вечерњих новости“ Војислава Данилова. Суштина је била да упоредимо градске тачке које је Антонијевић пронашао, па ретуширао, из доба Првог светског рата. Затим смо тражили та иста места, како бисмо данашњим Београђанима предочили како је сва силна мука нашег града изгледала у то, ратно доба.
У књигама и записима као што су „Споменице одбране Београда“, „Агонија Београда у Првом светском рату“, као и записа Душана Бапца, аутори нас враћају у то злосрећно доба. Подсећамо, град је брањен 1914. и 1915. године, с тим што смо првом налету успели да се супротставимо, на запрепашћење целог света (који је то, дабоме, увелико заборавио), док нас је други талас послао на повлачење кроз Албанију (које ми том истом свету, никада не бисмо смели да заборавимо).
Како цитирају Милорад Антонијевић и Александар Ђурђевић, аутори књиге „Српски алманах – одбрана Београда“, „први топовски хици испаљени у Првом светском рату били су управљени на Београду. Недељама и месецима, на град, који се упорно и гордо држао, падала су артиљеријска зрна, а непрекидно су покушавани напади које су наши војници упорно одбијали. Непријатељу је било огромно стало да се дочепа српске престонице, али су се сви покушаји завршавали безуспешно, иако су снаге које смо имали ми биле готово и незнатне према снази којом је непријатељ располагао“.
Тада се генерал аустроугарске војске, Гоглија, обратио српском генералштабу. Предложио им је да истакну белу заставу на Београдску тврђаву, „како је он не би више рушио“, а дивизијски генерал Јоксим Гајић је заузврат смислио нешто потпуно другачије.
– Наредио сам да сви топови буду спремни за дејство, а наредио сам да се, уместо једне српске заставе, истакну три!- описао је Гајић тадашње ратне догађаје.
Епилог ове приче саздан је у неколико речи: Аустроугари су потучени, а генерал Гоглија је био смењен.
„Давид“ и „Голгота“
ГОДИНУ дана касније удружене аустроугарске и немачке снаге крећу на Београд, и то је била мука коју нисмо могли да преживимо на начин који су српски јунаци то учинили први пут. Немце је водио генерал Мекензен, а сам цар Вилхелм Други им је поручио како иду у рат „против једне мале, али храбре нације“.
– То су Срби – говорио им је Вилхелм. – Они су у три непосредна рата – против Турске, Бугарске и Аустроугарске – дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности, и који су, на заставама попрсканим крвљу написали за ове четири године само највеће и најславније победе.
– Удружене немачке и аустроугарске армије под командом маршала Мекензена започеле су напад 6. октобра 1915. године – записао је Душан Бабац. – У нападу на Београд коришћено је око 400 врста оружја различитих калибара, па и оних најтежих. Били су то „Шкодини“ „мерзери“ калибра 305 милиметара, као и „Крупове“ „дебеле берте“ од чак 420 милиметара. Сматра се да је за време тог напада на Београд испаљено око 30.000 граната.
Путопис кроз дело Антонијевића и Ђурђевића није наивна епска прича. То је приповест о томе како су наши преци гинули и колико су се жртвовали за наредне генерације.
На нама је било да упоредимо старе снимке и да вам данашње кадрове града приближимо тим некадашњим.
ЖРТВЕ И СТАТИСТИКА
ВЕЛИКИ немачки писац Ерих Марија Ремарк написао је како је „смрт једног човека трагедија, а погибија стотина хиљада људи пука статистика“.
У Првом светском рату Србија је изгубила 1,2 милиона људи.
Некада је стадион Црвене звезде, у време када тамо нису постојале столице, имао капацитет од 100.000 посетилаца. Убијено је толико људи да је могло да се напуни 12 таквих стадиона што је епилог оног што нам се догодило у Првом светском рату. То су били људи у најбољој снази и репородуктивној моћи, спремни да оформе нове породице.
(Вечерње Новости)
