Kолико су последњи догађаји у Македонији и широм региону важни за Вашингтон може се видети из две анализе које су у мају објавили утицајни амерички часопис Foreign Affairs и обавјештајно-аналитичка агенција Стратфор. С обзиром на велики утицај којега имају на спољну политику Стејт департмента, читајући пажљиво између редова њихово виђење ситуације на Западном Балкану се могу предвидети и неки од будућих потеза америчке администрације у региону.

Foreign Affairs Journal – Пазите се Балкана

Нова криза прети Балкану, посебно у Босни и Херцеговини, Македонији и на Космету, где неколико лидера играју на националистичку карту и враћају се на проблеме из прошлости, упозорава Foreign Affairs и напомиње како су, упркос протеклим годинама, основни проблеми остали нерешени, а појавили су се и нови опасни фактори нестабилности, као што су „радикални ислам и међуетничко неповерење“.

Према часопису, неки од најистакнутијих политичара чине конкретне кораке према појели њихових земаља.

„Српски и хрватске странке су недавно најавиле обмањујуће сепаратистичке циљеве, док је српски парламент у Бања Луци већ усвојио резолуцију о сепаратистичком референдуму у Босни и Херцеговини. То ће сигурно обновити непријатељства, док ће јединство Босне и Херцеговине још једном морати проћи тест овог лета, јер ће у јуну, након дугог кашњења, бити објављени резултати пописа становништва и може се очекивати да ће се све три националности жалити да су изигране и оштећене због погрешног система. Осим тога, у јулу ће бити двадесет година од масакра у Сребреници, а ускоро ће ЕУ и ММФ објавити план деловања који би требао смањити тег огромне бирократије и којим ће се представити друге реформе „, пише Foreign Affairs.

„На Балкану се становништво чврсто противи резовима у јавном сектору и приватизацији предузећа, али је добро да су се међународне организације коначно одлучиле активирати. На другој страни је присутан тихи сукоб између Београда и Приштине, као и одбијање пет земаља чланица Европске уније да призна Косово. Уједињене ендемском корупцијом, тих је пет земаља оставило Косово у јадном стању. Десетине хиљада грађана Косова напуштају земљу због недостатка поверења у будућност и све више јача опасност од јачања радикализма „, наставља утицајни амерички часопис.

Foreign Affairs сматра „да Русија стоји у приправности и чека прави тренутак да интервенише, али ако се то догоди, амерички и европски дипломати ће напокон морати дати јасан одговор по питању Балкана“.

„Уместо да створи чврсте темеље за превазилажење преосталих препрека евро-атлантским интеграцијама, Запад је дозволио да младе земље у региону изнова потону, а Македонија је за то најбољи пример тога. У Скопљу је, захваљујући интензивној међународној помоћи, након избијања сукоба између Македонаца и Албанаца 2001. години дошло до напретка у изградњи демократских институција, али је земља и даље у кризи с неодрживим привредом. Најрадикалнији опција, она уједињењем Космета с Албанијом, обновила би сукоб са Србима и Брисел у том смислу подржава компромис. У исто време, активност радикалних исламиста на Косову и Метохији, који буде страх у срцима Срба и умерених муслимана и Албанаца, наглашавају опасност од могућих сукоба с радикалним албанским националистима. Брисел и Вашингтон треба присилити албанске лидере на спровођење кључних правосудних реформи и у исто време Београд и Приштина на преговоре, што се сада чини пуно лакшим него 2013. године. Све говори да ће се оног тренутка када Бриселу учини напредак у смислу услова за чланство у ЕУ доћи и до напретка у односима између Срба и Албанаца“, закључује Foreign Affairs .

Три су кључна елемента која треба нагласити у овом осврту. САД држи да је за нестабилност на Западном Балкану делимично крива и Европска унија, која није убрзала процес уласка у ЕУ преосталих држава бише Југославије, јер би у том случају „сви проблеми нестали сами од себе“.

У Босни и Херцеговини су криве „српске и хрватске националистичке странке које земљу воде у међуетничке напетости и промовишу сепаратизам“, док се с друге стране заборавља да су – иако не тренутно владајући СНСД у Бања Луци – управо СДС, ХДЗ и СДА раних ’90 -их имали подршку Вашингтона и гласиле су за „конзервативне странке које ће земљи обезбедити прве вишестраначке изборе и демократију“.

Коначно, за тешку економску ситуацију се једнако оптужује становништво, „које не пристаје на резове у јавном сектору и приватизацију“, за ситуацију на Космету су „криве чланице ЕУ које нису признале косовску независност и тако створиле неку врст неподношљивог лимба за све становнике Косова и Метохије којима сада, пред свим несугласица, прети и јачање исламског радикализма „.

Ту је и неизбежна Русија, „која стоји у приправности и чека прави тренутак да интервенише, али ће тада коначно морати добити јасан одговор од Европе и Сједињених Држава“. Пре него се то догоди, позитивну улогу би могли одиграти ЕУ и ММФ, који ће „дивља балканска племена“ уједињењем по ко зна коју пут увести у „братство и јединство“, али пре свега, за своје добро, морају пристати на спровођење болних структурних реформи.

То што су рат, сукоби, нетрпељивост, задуженост, радикални исламизам, деструктивни национализми и економска криза стигли заједно у поклон-пакету са „слободом“ и „демократијом“ за Foreign Affairs је потпуно неважно. Коначно, то се догодило пре 25 година и кога уопште брига за то.

Стратфор – НАТО мора зауставити руски утицај на Балкану

Дугачка анализа часописа агенције Стратфор наглашава америчку стратегију на Балкану, односно, начин на који се НАТО савез мисли супротставити енергији и историјском утицају свог геополитичког супарника Русије на овим просторима.

„Русија, Турска и Запад на Балкану имају заједничког противника: политичку нестабилност. Смештен на размеђи 3 историјских царстава, териториаја између Медитерана и Црног мора је дуго био кључна позорница такмичења међу светским силама, док је данас углавном арена обрачуна између Русије и Запада. Ипак , док се Москва и Запад такмиче у покушају да ојачају свој утицај у региону инвестиционим и енергетским пројеката, као и Турска која се бори да задржи свој темпо, домаћи политички изазови прете да поткопају напоре у развоју и обликовању регије. Другим речима, док велике силе користе своју економску и политичку моћ да ојачају утицај на Балкану, слабе локалне владе и даље вагају којој ће се од супротстављених сила приклонити.

У последње време су регионалне и светске силе посветиле превише пажње балканским земљама. 15-ог маја је руски министар спољних послова Сергеј Лавров посетио Србију, само неколико дана након што се председница парламента Руске Федерације, Валентина Матвијенко, сусрела са српским лидерима у Београду. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је 20-ог маја посетио Босну и Херцеговину, а турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу и заменик премијера Али Бабачан су то учинили раније.

Чак и западни лидери показују интерес за регион. Амерички државни секретар Џон Кери и британски министар спољних послова Филип Хамонд су посетили Бугарску у јануару, док високи амерички званичници редовно путују у Румунију.

Западне владе на Балкану имају два главна циља: одржавање стабилности у западном делу региона и смањивања утицаја Русије. На крају, Сједињене Државе и Европска унија су укључени у унутрашњу политику Балкана још од када је НАТО интервенисао у рату у Босни и оном на Космету 1999. Западне трупе се и даље ротирају у мировној мисији на Косову и Метохији, док Европска унија користи знатну количину ресурса и политичког капитала како би се спровеле реформе и покренуо економски развој у региону, иако с врло мешовитим резултатима.

Запад је у предности што има довољно средстава за развој и одбрану и може их поделити између земаља гладних за економским растом. Међутим, није могуће да ће земље попут Србије и Македоније у следећој деценији ући у ЕУ, јер их коче унутрашње поделе и јак отпор садашњих чланица ЕУ.

Но, свеједно још увек имају приступ економским користима које произлазе из блиских веза са Европом. Између 2014. и 2020. године Европска унија планира дати пола милијарде евра Србији, потенцијалној чланици ЕУ, али и више од милијарде евра Бугарској, која је део Уније и њени грађани слободно могу путовати и радити у свим земљама чланицама. Осим тога, ту је и јака помоћ у одбрани која од Бугарске чини чланицу НАТО савеза у којој ће се ојачати одбрана у близини руских граница.

Криза у Украјини подстакла Сједињене Државе на идеју јачања одбрану дуж источног руба НАТО-а, а заузврат је Савез створио одговарајућу силу и нове мултинационалне снаге за брзу интервенцију које је у стању врло брзо мобилисати.

Истовремено је успостављен ланац испостава на Источном Балкану и позива се на јединство и интеграцију снага које би могле послужити као командни центар у време сукоба.

У исто време, борба у Украјини је подстакла Европску унију да поставити приоритете у нацрту јединственог јужног коридора за снабдевање природним гасом, са намером да се заобиђе руски енергетски гигант Гаспром и смањи зависност Европе о Москви. Штавише, Запад је снажно саветовао Бугарску да одбије да учествује у пројекту „Јужни ток“ иу децембру прошле године је Русија одустала од пројекта.

Са своје стране, Русија користи свој утицај на Балкану, јер има блиске историјске и културне везе са земљама као што су Србија и Грчка, како би претила западним интересима. Ипак, интереси Кремља у региону су углавном повезани са погоршањем односа Русије са Западом. Циљ Русије на Балкану је спречити јачање присуства западних трупа и војне инфраструктуре у региону, а да притом задржи довољно снаге за спровођење стратешких енергетских инфраструктурних пројеката.

Иако Запад има више средстава да уложина Балкан, Русија има неколико регионалних енергетских ресурса и може гарантовати кредите владама на Балкану. Москва је успела да задржи добре дипломатске односе са неким локалним олигарсима, посебно у Бугарској, док је у Србији у 2008. године Гаспром стекао већински удео у националној нафтној компанији НИС. Баш као и Европска унија, Русија је у протекле две године Србији одобрила кредите у износу од око 1,3 милијарди евра. Кремљ је такође потписао енергетске уговоре и дао кредит Републици Српској, српском ентитету у Босни и Херцеговини.

Сада се притисак Запада с пројекта „Јужни ток“ пребацио на гасовод којег Русија планира да изгради, такозвани „Турски ток“, којим Гаспром жели спречити напоре за енергетску диверсификацију Европе. Гасовод ће руски природни гас преко Црног мора до турско-грчке границе преко Грчке и Македоније испоручивати филијалама у Србији и Мађарској. Истовремено су, уз Турску, ове четири земље у средишту дипломатског притиска Русије, иако због финансијских изазова и унутрашњих проблема на Балкану утицај Москве може бити релативно ограничен.

Турска има своје културне везе и економске интересе на Балкану, али тренутно нема ресурсе и војну моћ да би се супротстављала Русији или Западу. Један од стратешких циљева Турске је задржати утицај у Црном мору. Историјски је Анкара достигла чак и преко Дунава, али остваривање ово циља подразумева потребу за успостављањем односа са осталим балканским државама које излазе на Црно море. Но, Турска је посебно ангажована у покушају да се зближи с Босном и Херцеговином, где свој утицај намерава ојачати кроз културне и историјске везе. А те су везе важне, јер су босански муслимани почели да мигрирају у Турску још у 17. веку и неколико милиона турских грађана данас има босанске коријене или су Бошњаци. Полазећи од тих етничких и историјских веза, Турска је одлучила да улаже у Босну и Херцеговину.

Ипак, Анкара не може одговарати нивоу финансијских инвестиција западних сила и Русије на Балкану, али је зато земља која излази на Црно море и као чланица НАТО савеза има значајну улогу у настојањима Бугарске и Румуније у јачању одбрамбене сарадње као одговор на кризу у Украјини. Надаље, Турска је могла користити финансијске и политичке инструменте да се повеже са БиХ и данас је међу првих пет инвеститора у земљи. „Турска ток“, ако буде изграђен, без сумње ће побољшати позицију Турске и Анкара би могла да игра централну улогу у његовој изградњи. Искористиће ту улогу да побољша своје односе са земљама које ће користити гас из Турске, укључујући Македонију и Србију. Међутим, остаје чињеница да је, упркос пажње од највећих сила, Балкан често нестабилан, а та нестабилност може спречити утицај страних сила.

На пример, експлозија смртоносног насиља у Македонији 9 маај, када је Министарство унутрашњих послова покренуло лов на наводне милитатне, етничке Албанце, завршила је смрћу осам полицајаца и 14 наводних терориста. Готово 40 полицајаца је рањено, а 30 милитаната је ухапшено. Ту су и непотврђена извештаја о цивилним жртвама. Македонска влада је рекла да је циљ био да спречи милитанте да изврше планиране терористичке нападе у земљи. Међутим, многи верују да се радило о политички мотивисаној репресији, намерно инсценираној како би се одвратила пажњу од недавно откривеног незаконитог прислушкивања од стране владе.

Крвопролиће у Куманову, заједно с објавама противзаконито прибављених информација о грађанима додатно поткопава веродостојност владе којој људи ионако више не верују. 17. маја се на десетине хиљада демонстраната окупило се у главном граду Скопљу, а до компромиса између владе и опозиционих странака није дошло ни интервенцијом западних дипломата. Опстанак владе је ипак и даље упитан. Русија рачуна на ширење гасовода од Турске преко Македоније до средње Европа, али нестабилност у земљи прети да угрози руске планове у време када престолнице кроз које требају пролазити алтернативни правци нису сагласне са руским предлозима. Бугарска влада се под притиском САД-а и Европске уније противи се учешћу у руском пројекту, док Албанија у спољној политици задржава про-западну оријентацију.

С тако много ствари на коцки, руско Министарство спољних послова је као одговор на протесте изразило снажну подршку македонској влади, критикујући једнако опозиционе странке и невладине организације, оптужујући их да су у договору са западним силама одабрали следити идеологију хаотичне „Обојене револуције“.

Садашња македонска влада се декларативно залаже за улазак у НАТО и Европску унију, али је отворена за пројекат проласка руског гасовода. Слаба влада у време растуће нестабилности спречава земљу и постаје одани западни савезник или поуздан партнер Русији. Сукоби у Македонији могу покренути нове етничке напетости и насиља на Балкану где се политичке границе не подударају са етничким. Иако недавно насиље вероватно неће прећи македонску границу, барем у непосредној будућности, проблеми Македоније брину цео регион. Србија је подигла стање приправности, а Бугарска је послала војнике да појачају границу.

Од 1999. године западне владе раде како би стабилизовале Космет и суседство кроз присуство мировних снага и развојних програма на великој скали. Брисел, као предуслов за чланство у ЕУ, врши притисак на Србију да нормализује односе са Приштином, бојећи се да би потенцијални пораст борбености уз косовско-македонску границу могло угрозити стабилност и поткопа напоре које Запад већ дуже време улаже у регију. На крају, без обзира колико времена и политичке моћи се споља уложило на Балкану, успех увек зависи од присуства јаке и стабилне „управе“. Међутим, владе на Балкану су ноторно слабе. У Бугарској су друштвени немири 2013. године владу присилили на оставку и од тада је земља имала неколико коалиционих влада, кратког трајања и које су због унутрашњих спорова. У међувремену, политичка парализа у Босни и Херцеговини спречава спровођење економских и политичких реформи, а протести због корупције у 2014. години су нагласили немогућност политичког система да реши проблеме у земљи.

Метеж балканске политике омогућава страним силама да се мешају, повећавајући свој утицај кроз финансијску и политичку подршку локалним властима, али у исто време крхкост балканских држава спречава њихово оштром опредјељење за једну или другу спољну силу. Попут других граничних земаља Европе, многе од балканских земаља су покушале задржати одређени степен неутралности, што значи да избалансираном стратегији балканске владе могу добити повољне економске споразуме, финансијску помоћ и политичку подршку од више спољних центара.

Геополитичка ривалства и локални спорови у региону су историјски творили експлозивну комбинацију и били погонско гориво војних сукоба попут Првог светског рата, као и бројних оружаних сукоба на Балкану. Данас се такмичење између страних сила одвија кроз више нијанси економског утицаја, пружање одбрамбене сарадње и политичке подршке за кроз које се остварују циљеви у региону.

Сукоб у Македонији и његов потенцијал да поремети планове Русије у региону данас утеловљује највећи проблем страних сила на Балкану. Док су Запад, Русија и Турска сви жељни да пумпају капитал у регион и побољшају га, слабе владе и даље балансирају између спољних сила. Остаје да се види колико дуго то може трајати „, пише америчка обавјештајно-аналитичка агенција Стратфор.

Иако у Македонији многи избегавају потврдити везу дестабилизације владе у Скопљу и гасовода „Турски ток“, те сви тврде „како само желе свргнути диктатуру и корумпирану власт“, сада је то у њихово име учинио Стратфор. У анализи се јасно наглашава колико је стратешки важно спречити руски утицај на Западном Балкану, којег Москва јача кроз пројекте, улагања и политичку подршку „крхким владама у региону“.

Други важан сегмент који се да ишчитати је онај геостратешки. Наиме, НАТО себи никако не може дозволити да у залеђу Румуније и Бугарске имају земље које ће имати јаке везе са Русијом. Таква ситуација под знна крају значи да ће Вашингтон све више јачати утицај у региону, користећи се свим врстама притисака.

Посебно важан је део који појашњава погодности које би Турска могла да има изградњом руског гасовода на својој територији и дистрибутивног чворишта на граници с Грчком, али се Анкара подсећа на њену улогу у НАТО савезу и да због „руске претње“ као земља која излази на Црно море мора бити део заједничке одбрамбене стратегије у настанку. Кроз цео текст је приметно да су „стране силе“ које полажу право на Западни Балкан оне западне, Русија ту нема што тражити, док се Турска мора да се освести и знати где јој је место.

Занимљив је део у којем се терористи у Куманову описују као „наводни милитанти“, што је потпуна бесмислица и потпуно искривљивање чињеница. Блага терминологија којом се описује албанска терористичка група у Куманову се може објаснити једино чврстим везама америчке администрације с Приштином и Тираном, центрима којима се нису хтели замерити чак ни једној у најобичнијој анализи.

Једнако тако се не спомиње митинг подршке македонској влади, који је одржан само дан после опозиционог скупа и био је кудикамо бројнији од онога којега је успео окупити опозициони македонски лидер Зоран Заев.

И на крају, како пише Стратфор, оваква је ситуација експлозивна мешавина која је већ узорковало сукобе у прошлости. Дакле Балкану су потребне „одлучне владе“ – прозападне, наравно – које ће се јасно определити на чијој су страни, док слабе актуелне власти на југоисточним границама Европске уније тренутно воде „избалансирану стратегију којом могу добити повољне економске споразуме, финансијску помоћ и политичку подршку од више спољних центара“. Посљедња реченица, којом се наглашава „како нам остаје да видимо колико дуго оваква ситуација може да потраје“, не одише оптимизмом. Познајући начине остваривања геополитичких и геостратешких интереса Вашингтона, заиста се можемо надати свему, посебно сада када смо опет у средишту њихове пажње.

Foreign Affairs Journal – Attenti ai Balcani    Stratfor  – I Balcani secondo Washington

Извор: altermainstreaminfo.com – Н. Бабић

Ознаке: Foreign Affairs, анализа, Балкан, Н. Бабић, САД, стратфор