Прочитај ми чланак
Фото: РАС – Емил Чонкић
Прозори оковани металним шипкама, замандаљена врата и сви кухињски елементи и ормари, тек покоји комад намештаја који још није уништен и за бацање. С друге стране, радост, смех и неизмерна љубав четворочлане породице Димитроски из Инђије, родитеља Драгане и Бобија и деце Мартина (13) и Саре (12). Њихову идилу квари само Мартинова неизлечива болест, која би могла да их раздвоји и због које би могао да заврши у дому.
Драгана и Боби цео живот посветили болесном сину
– Са 18 месеци се разболео. Тек што је изговорио прве речи, почело је да му бива лоше. Одласци код стотину лекара, а нико са сигурношћу да каже о чему се ради. Било је потребно много времена да се успостави дијагноза. На крају смо се суочили са горком истином.
Не тражимо новац, већ кров над главом
Драгана и Боби за Мартинове лекове и пелене издвајају више од 150 евра месечно. Ту је и посебна исхрана без протеина које би морали да се придржавају, али кошта 1.000 евра, које они немају.
– То напросто кршимо јер не можемо другачије. Немамо, а и Мартин тражи да једе. Ту је и ћерка Сара, не могу да раздвајам децу и да све дајем само једном. Очајни смо, ми не тражимо финансијску помоћ, за нашу децу ћемо се увек снаћи, само да имамо свој кров над главом, а сами бисмо направили гумену собу која је Мартину потребна – завршава ова Мајка Храброст, која ради два посла и поред тога успева да води бригу о тешко болесном сину.
Глутеарна ацидација, редак поремећај органских киселина у организму, односно недостатак ензима који топи протеине. Неизлечиво. Само Мартин и још једно дете у Србији болују од ове страшне болести – почиње неописиво тужну причу Драгана Димитроски.
Као последица тога, Мартин је помало и аутистичан, а целокупно његово стање лекари описују следећим речима:
„Он је као темпирана бомба“
. Хиперактиван је, а напади које има, током којих испушта крике, стална бука од скакања, лупања по зидовима и ломљење намештаја разлози су што је ова подстанарска породица четврти пут пред селидбом. За њих је једино решење да имају сопствени дом.
– Мартин виче када има нападе, то комшијама смета, због чега смо принуђени да се селимо. Нико неће то да трпи. Газде дођу и кажу:
„Извините, није до нас, комшије се жале“, а и нико не жели да му страда стан. Кречимо свака два месеца, мењамо намештај колико можемо, али не вреди. Мартин је већ велики и све га је теже обуздати. Лекарка код које смо ишли је одбила да нам препише већу дозу седатива, већ је предложила да Мартина сместимо у дом за децу са специјалним потребама. Ни у лудилу нећемо то дозволити. Тамо нико не би водио рачуна о њему и био би константно везан и под лековима – тешка срца говори отац Боби.
Проблеме породице Димитроски у великој мери би решила „гумена соба“, која би у потпуности била тапацирана специјалним материјалом, који би спречио да се Мартин теже повређује.
– Прошле недеље је пролетео кроз стакло и расекао главу. Ломио је лакат и ногу. Страшно је када видите како вам се дете повређује, а не можете ништа да учините. Наш Мартин мирује једино када спава. Надамо се да ће неко чути нашу потресну причу и помоћи нам, јер досад смо куцали на велики број врата, сви су обећавали да ће помоћи, али се то још није догодило. Ми желимо да водимо рачуна о свом детету. Он је још и добро, и то само захваљујући љубави коју му пружамо. Прихватили смо га таквог какав јесте и не жалимо се – завршила је Драгана Димитроски.
– Обраћали смо се општини и центру за социјални рад. Многи су обећавали, нарочити пред изборе, али ето, за ових 10 година нико није помогао. Тражили смо да нам се да на коришћење неки социјални стан, али одговор је увек био да су ти станови намењени учесницима ратова и инвалидима. Кад бисмо имали неку кућицу и мало двориште. Да не сметамо никоме, јер Мартин није ни за госте, ни за комшије. Свима сметамо, а нашу муку нико не разуме. Социјални радници су више пута долазили, кажу да је стање катастрофално и да треба помоћи, али на томе се све заврши. Зато више и не причамо. Пустимо да сами виде. Јер, ко није видео, тај не верује – објашњава мајка Драгана.
Извор: alo.rs
