Угледни И-Ес-Пи-Ен (ЕСПН) објавио велику репортажу са 148. вечитог дербија. После изгреда хулигана јасно је да се углавном о њима и писало, али се аутор Енди Митен дотакао и неких других занимљивих опсервација.

Пет минута пре почетка београдског дербија, хулиган Партизана обријане главе и прекривеног лица, креће у јуриш. Обучен у црно, лак је, са упаљеном бакљом у руци. Из супротног правци јури старији, тежи човек, такође обријане главе, у црној мајици са “Ред Девилс“ логом. У пуном трку овај млађи човек бакљом удара старијег у главу. Концетрисан на кроше који је противнику зарио у браду овај други се ни не осврће на варнице. Обојица падају на бетонске трибине, између пластичних столица, на сектору за седење севају ударци и бакље. Почетак дербија Црвене звезде и Партизана…

Овако почиње опширна репортажа угледног америчког И-Ес-Пи-Ена (ЕСПН) са 148. вечитог дербија. Репортажа која се – а морало је тако да буде – претворила о текст о хулиганима и навијачкој култури – или некултури – сасвим другачијој од оне на коју су навикли у уређеним земљама. Већина се згражава, свима је јасно да никада неће бити прихваћена, али има и оних којима се допада.

Шон Дафи, аутор књиге „Фудбал је живот“, који се одомаћио међ навијачима Партизана па са тврдокорним језгром и иде на мечеве, раније је био верни пратилац Ливерпула, али му се модеран фудбал огадио због све те комерцијализације и умивених стадиона.

„Погледај их. Уметност је то што раде“, каже Дафи коментаришући амбијент на вечитом дербију.

„Сирово је. Фудбалски навијачи такви и треба да буду. Балдисаће од умора до краја утакмице“.

Фудбалери се са своје стране нису потрудили да понуде тему за писаније. Прилично објективан текст аутора Ендија Митена стога се и завршава реченицом:

„Резултат? 0:0. Нема победника у земљи у којој у фудбалу нико не побеђује“.

Не мисли се ту само на лош квалитет дербија и на проблеме са хулиганима којима је посвећен највећи простор са нама добро познатим подсећањима на све пропале напоре државе да укроти ултрасе. Драган Младеновић, бивши фудбалер Црвене звезде, један је од саговорника који говори о ономе што тишти српски фудбал. Али и о чарима вечитог дербија. Рецимо, тунелу који од свлачионица води до терена. Испод северне трибине стадиона „Рајко Митић“.

„У тунелу смо гледали играче Партизана и питали их колико се плаше. Смејали су се и правили да су у реду. Али док су из тунела излазили у змајево гнездо могли смо да видимо како им боја нестаје из лица. Брзо би протрчали до свог дела терена“, препричава Младеновић.

Партизанови навијачи су још и добро пролазили. Они су знали шта их чека.

„Кад су нам у госте долазили Лацио и Рома смрзли су се. Мислили су да су чули буку у Риму, али то је било ништа у поређењу са Мараканом на којој сваки навијач пева, а акустика је савршена јер је стадион у рупи“.

Сам стадион Рајко Митић аутор текста описује на следећи начин.

„Гледано споља не изгледа импресивно. Бетонска спољашност, остарела, прекривена графитима. Али делује застрашујуће. И никако се не уклапа у околни пејзаж – зеленило и амбасаде у једном од најфинијих делова Београда. Унутра само једна надстрешница, која као да има задатак да одбије кишу да уђе, а буку да изађе. Како се почетак утакмице ближи постаје толико гласно да је лако заборавити да су играчи уопште на терену. Чак и они гледају шта се збива на трибинама. А оно што ће се управо десити биће у главним вестима широм света…“

Уследила је наравно општа туча због које је доминантан звук постао „звук пластичне столице како удара у штит жандарма“. Не баш идеалан разлог да се нађеш на насловним странама. Најблаже могуће речено.

„Гледао сам фудбал у 70 земаља и написао књигу од дербијима широм света, али никада нисам видео толико полиције на једном мечу. Титула је до сада била у власништву Фејенорда и Ајакса, али ово је сасвим други ниво“, примећује Митен.

Драган Младеновић не крије да се лоше осећа због слике коју су навијачи послали у свет.

„Ултраси морају да се запитају да ли хоћемо да играмо у Европи по њиховим правилима? Или ћемо да се држимо свог и да трпимо казне? Ако волиш фудбал мораш да видиш овај дерби, али не желим ово за моју децу. Моја генерација је због ратова изгубила десет година и сада живи кроз своју децу. Или оду и придруже се Србима у Чикагу или Мелбурну, Бечу или Цириху. Ја само желим бољу будућност овде, јер људи овде воле фудбал“.

Фудбал у Србији међутим нема много додирних тачака са оним врхунским који се игра на европском нивоу… Појашњава још један бивши играч Црвене звезде Ранко Ђорђић.

„Овај регион је пребогат талентима, деца воле спортове, посебно екипне. Као и са печуркама. Нама ничу печурке за најбоља јела, али ако је из земље извадиш пре но што сазри није то исто“, пластично алудира Ђорђић на све раније одласке талентованих играча са Балкана.

„То је трагедија. Не иду више ни са 21. Иду са 16. И не иду само у Енглеску и у Шпанију, већ било где. Фудбал је овде много истрпео“.

Око решења се сви саговнорици слажу.

„Морамо да имамо јадранску лигу у фудбалу“, категоричан је некадашњи првотимац Партизана Гордан Петрић.

Узалуд. Не одлучује он. Питају се навијачи, а они су против. Мржња је непремостива препрека. Не само између хулигана у региону. Ни комшије са Топчидерског брда се не воле.

„Нисмо се ни пресвлачили на стадиону Партизана. Обучемо се на нашем стадиону, аутобусом одемо преко парка до њиховог, а тамо нам 30.000 душа прича да су нам мајке к..ве“, каже Младеновић, иако признаје да са дербија носи веома лепа искуства.

„Једне године је Партизан имао баш моћан тим, играо је 0:0 против мадридског Реала. Пред дерби је Владе Дивац, навијач Партизана, рекао: ’Можда треба ја да уђем на терен да чувам Жигића’. Био сам цимер са Жигићем и рекао му: ’Сутра, кад даш гол, прослави као кошаркашки играч’. Тако је и било“, подсећа Младеновић на чувену анегдоту.

Данас се све мање прича о фудбалу. Све више о хулиганима.

(Моцарт спорт)

Ознаке: вечити дерби, ЕСПН, страни медији, Супер лига, ФК Партизан, ФК Црвена звезда, фудбал